JUTRO NOSI VELIKU VREĆU
Jutro nosi veliku vreću.
Kažem mu: tako si staro
da ne treba da me prezireš.
Cipele su ti poderane.
Tvoj kaput nekad je bio moj –
Sedim u rupi i čekam te,
ne kao starica, ne kao deca,
ne kao popo koji posle propovedi
silazi na vino i zemlju trampi.
Dočekujem te s bičem,
drhteći, običan i krhak
kao čičak na suncu.
BIOGRAFIJA BOLA
Gde sam juče spavao, danas je dan odmora. Ispred ulaza
nabacane su stolice, i niko koga upitam za sebe
nije me video.
Ptice su uzletele da bi moje lice nacrtale
u oblacima iznad moje kuće i iznad vrta mrtvih.
Razgovarao sam s mrtvima i govorio o gitari
sveta; oni više ne rađaju svoja usta ni svoje usne
što govore jezik koji vređa psa mog rođaka.
Zemlja govori jezik koji niko ne razume
jer neiscrpan je - iz njega sam istrgnuo zvezde i gnoj
u očajanju
i pio vino iz njegova vrča,
koji je ispečen od mojih bolova.
Ti putevi vode u progonstvo. Čujem Boga
iza okna i đavola u zvučniku
i obojica dopiru mi do srca koje objavljuje propast duša.
Lišće neprekidno leti po ulicama
i spomenike potkopava.
Voleo bih da u oktobru sanjam o zelenilu.
Ispod vrata prikovana je zapovest:
ne ubij
– a u novinama svakog dana izveštaj o tri ubistva
koja bih mogao da počinim ja ili moj prijatelj.
Čitam ih kao basnu,
od jednog uboda nožem do drugog – ne dosađujući se.
Dok oni menjaju meso i slavu, duša mi spava
pod pokretom ruke božje.
Tomas Bernhard (1931-1989)
Poezija, 3/4, 1996.
preveo s nemačkog: Božidar Zec
Нема коментара:
Постави коментар