Дејан Илић/ Из викенда

Бојан Савић Остојић

Терет свести

о односу спољашњег и интимног у збирци Из викенда Дејана Илића

Што више у нама расте жеља за знањем (...) све смо мање спремни да останемо унутар ма какве стварности.

(Сиоран, Пад у време)

Како прихватити претпоставку да постоји свет изван овог који се тренутно перципира? Појмити да се свет развија на временском плану значи посредно пристати на чињеницу да је пре овог овде, непосредно уочљивог света, постојао неки други свет, чак иако за собом није оставио никакве трагове. Појмити свет у простору значи прихватити да постоји и онај свет који смо (привремено) напустили: допустити том свету да тече, и без нас. Али опет се поставља питање: како прихватити да се свет одвија без обзира на наше присуство?

У последњој збирци Дејана Илића, Из викенда, субјекат се час заузима за берклијевски, субјективно-идеалистички приступ свету, по чијем би начелу esse est percipi свет постојао једино у односу према нама, ако је опажен од стране нас – а час га поима као апсолутног, страног, потпуно независног од присуства субјекта. Тако на почетку збирке, говорећи о дрвећу, пољима кукуруза: деловима сеоског имања, субјекат каже: „иако, као што/ рекох, не верујем да све ово заиста/ постоји и када ја нисам ту“ (Из викенда, VIII). Извесна субјективна телеологија која се приписује спољашњем простору – „ватра иза нас, у средишњој/ просторији, која куца за нас, дрва/ која горе за нас“ – сведочи о томе да се тај простор доживљава као интиман, да се интериоризује. Читаоцу се наговештава да је субјекат за тај простор везан емотивном прошлошћу, детињством, и да управо из дечје перспективе потиче та свест о искључивој упућености природе на субјекат.

Међутим, на овом простору, сада, присутан је, и то привремено, за време викенда, „одрасли“ субјекат који, не само да више не осећа некадашњу онтолошку повезаност са природом („јутро као такво, пролеће као такво“, Из викенда, XV), већ пред некада интимним простором осећа одбојност, отуђеност и неприпадање. Та отуђеност се испољава ишчезавањем видљивих веза са прошлошћу, услед чега је сведочанство субјекта једино које упућује на ту, потпуно субјективизовану прошлост:

Овде је, рецимо, био повртњак, редови

парадајза, леје шаргарепа, укратко,

уцртани план, залиха, потом виноград,

сад ништа, детелина

која прекрива целу парцелу.

(Из викенда, X)

Пред паскаловском вечном тишином бескрајних простора, субјекат-сведок принуђен је да своје сећање на тај простор из прошлости рационализује и релативизује тако што ће га свести на искључиво субјективну сензацију. Разлог: непосредних доказа о постојању тог субјектовог света нема. Присутни свет субјекат поима као одсуство ишчезлог света, оног који је њему припадао. Неспособан је да се суочи сањим, с простором као таквим, али, такође, због своје свести, неспосован је и да с њим оствари интимну везу. У знаку Башларовог цитата који је мото циклуса Друга места, „треба присуствовати осмози између интимног и неодређеног простора (...) није ли спољашњост некадашња интимност“ (стр. 41) – субјекат прижељкује осмозу спољашњег и унутрашњег, али до ње сада не долази, јер субјекат, осим интимно, осим берклијевски, време и простор не уме да појми.

Хоћу да се време врати, у ово насеље

када ме још није било, или бар не овде („За“)

У немоћи да комуницира са простором без порекла, тренутним, непосредно датим, субкјекат себе ставља у једну издвојену, ванвременско-ванпросторну позицију, која се најбоље одражава у његовој функцији сведока, опсесивног хроничара и бележника. Природа се субјекту приказује као безвремени призор, елејски замрзнут, лишен референце на субјективно, и самим тим, лишен свести. Простор лишен порекла („у овом окриљу нема порекла, речи/ не функционишу, само мисли/ и слике предмета“, Из викенда, XIII) може да буде само слика. Једино на тај начин простор може бити одредљив искључиво субјектом, који, нарочито у песмама циклуса Друга места, све више персонификује пажњу (мотиви ока, објектива, фотографије, филма, јастреба, орла, „што се надноси и има добро око“). У песми „Део“, димензија слике се директно учитава у дату стварност врта са медитеранским растињем.

Лијандер испод куће, агава, нар,

од свега по примерак, мала палма,

већ полувековни чемпрес, маслина

још млада. Као да их је неко,

не природа, посадио по сећању.

И залива свако вече, као да му је

последње. И као да то што расте,

не мора ни да расте, само је ту,

присутно, као слика, холограм,

парадигматични пејзаж.

Тренутна слика неког другог места засењује све историјске и поетске конотације које оно носи: овај ефекат је присутан у песмама Хвар, Бока, Лидо, које се лажно представљају као путописне. Субјекат-сведок се према природи, иако јој укида свест, односи као да је једина њена сврха да постане слика у перспективи субјекта, а даље, и у његовом сећању: „Галеб у налету, помисао/ да ћу се и тога једнога дана сећати./ Да се слике урезују у мрежњачу/ стварајући, с временом, невероватне комбинације.“ („Хвар“). Присуство детета (кћери) у књизи удваја просторно-временску растрзаност субјекта: у песми „Снег (друга рампа)“ читаоцу се сугерише да је један од разлога субјектовог повременог приклањања субјективном идеализму, карактеристичном за његову емотивну прошлост, емпатија са дететом: „И још више, мила, око планете круже добри сателити, и њихово оштро око,/ милосрдни анђели што нас чувају/ и када не знамо ништа о томе“. (У наведеним стииховима присутан је и деликатан подсмех таквом поимању објективног.)

Суочавање са простором, планинама које имају/ очи и гледају, иако не виде то што виде („Планине“), као да је праћено извесном завишћу од стране субјекта. Сама свест субјекта отворено се доживљава као место раскола субјекта са светом, као извор те неминовне зависти према не-свести, индиферентности простора. У тој не-свести природе, субјекат-сведок спорадично прижељкује да се заувек изгуби, и тако ослободи своје ванприродне детерминисаности временом и простором.

Кућа, III

С годинама, све више времена,

све мање простора у који бих се

сместио. Тамо пролеће птица, њен

лет је праволинијски, никад не мањка,

сав ту, она у њему. Нема вишка,

нема потрошње. Ова соба се сужава,

што је боље познајем, све ми је

тескобније, ова соба је матерња, кућа

родитељска. Али зидови су,

да не поверујеш, стварно отвори,

видим кућу у изградњи, раднике

како се довикују, долазе и

одлазе камиони, с песком, циглама,

другом грађом, видим чак и пре тога,

пре ове куће, ново насеље

на крају града, шуме и ливаде

што га уоквиравају, видим

заправо одакле је све почело.

А даље? даље не, и добро је

што је тако. И као обично, изјурим

на улицу, заувек одлазим, хтео бих

да одем, али је и улица

све мања, и кварт, и град, итд...

За

Хоћу да се време врати у ово насеље,

када ме још није било, или бар не овде.

Све са сликом мора и тоном таласа,

потковицом залива

где си одрасла.

Јер можда бих тада нашао

оно што недостаје. Целину твог тела

које ми измиче, у гестовима,

у промашеним речима.

Тада бих те сигурно поново срео,

након толико година,

ти у мислима које нису твоје,

ја на месту које ми не припада.

ДЕЈАН ИЛИЋ (1961),

Из викенда, Народна библиотека Стефан Првовенчани,

Краљево, 2008, стр. 83, 62.

одломак 1

одломак 2

одломак 3

одломак 4

одломак 5

Биобиблиографија Дејана Илића

Bartolo Cattafi

ISPOD NULE

U novembru padosmo ispod nule.
Reka je nosila žuto lišće platana i bila boja
od kojih oko strada: čelika, smole,
boje belouške
što klizi duž otrovnih snova.
U odavno potonuloj kabini (prvi
sprat hotela, rue de Tours)
odenusmo najdeblje majice,
koje behu izgrizli moljci.
Samo smo tako mogli da glumimo život,
pogodimo srce: potom povučemo
zarđalu dršku za alarm.


POSLEDNJI

To je onaj
što poslednji
neprimećen
u red staje
potajni vlasnik prevare
biće to iznenadni oganj na isteku
dugačkog fitilja
spasilac ostalih
tromih uvijenih raspredaka na ognjenom putu
na kraju kojeg napet i gotov
slučaj čeka.


Bartolo Katafi (1922-1979)
sa italijanskog preveo Dejan Ilić
iz knjige izabranih pesama Zimska hiromantija, Oktoih, Podgorica, 1997.


Katafija bismo uslovno mogli predstaviti kao posthermetičnog pesnika, gde bi ovaj prefiks post trebalo da označi, s jedne strane, vezanost za iskustvo bogate pesničke prakse međuratnog perioda (najslavnijeg pesničkog pravca u Italiji 20.veka), i s druge strane, svest da se u poetsku pustolovinu kreće sa saznanjem da je jedna epoha okončana i da treba pronaći nove puteve mogućnosti.

iz pogovora Dejana Ilića

O Jednoj antologiji poratne hrvatske poezije

Za svoje vreme, Jedna antologija poratne hrvatske poezije, (priređivača Igora Mandića, objavljena 1987. u suizdanju Drainčevih susreta u Prokuplju i zagrebačkog Znanja) otvoreno je svojom koncepcijom izazvala sve dotadašnje poetske antologije koje su se izdavale za neoborive kanone.

Najpre, Mandić je zastupljene pesnike (izuzev barda Tina Ujevića, čiji je "labuđi pjev" postavljen na čelo u vidu epigrafa) poređao po abecednom redu, time odlučno odbacujući hronološki pristup. Izostavivši neka od najvećih imena hrvatske poezije tog doba, Mandić je to nedvosmisleno precizirao u oštroj belešci o metodi: "Klasici su u školskim čitankama, pa su tako pokojni".

Pored toga, kako bi usmerio čitaoca na pojedinačnu pesmu, Mandić je izbacio svaki bio(biblio)grafski podatak vezan za pesnike, osim godine rođenja, a evo i njegove formulacije razloga za ovu kontroverznu odluku: "Vrijeme neumitno briše bio-bibliografske činjenice, tako da u kolektivnom sjećanju ostaju eventualno samo pjesme. Antologičarsko-kritičarska koketerija koja dolazi do izraza u paradiranju podacima nameće se kao privid ozbiljnosti i teškoće. Čitajmo pjesme, a ne pjesničke živote".

Iz ove danas teško dostupne knjige izdvajamo tri pesnika koji su za vreme sastavljanja antologije bili živi, a danas se verovatno mogu nazvati klasicima savremene hrvatske poezije.

Josip Sever

ŽIVI I MRTVI SINOVI

1
otac žive sinove štiti
a mrtve sinove iznosi
i slaže ih u piramidu
ah kakav plodan vrag

2
razgovara sa zidom otac
o zidu jednog drugog oca
i nezgrapno iznad ovih
zidova grakće otac-starac

3
živi se sinovi stušte u nešto
u to ih viteštvo vodi
a otac strepi i gestikulira
i odiše vremenstvom

4
sinovsko pleme udara put
i čuju se odjeci paljbe
otac je kalkulirao
- sin!
drugoga sina gleda sreća
prvi dogorijeva i cvili

5
s duhovne strane otac
može se reći da je gord
sinovi nose svoju zastavu
i netremice bulje u sunce
što pulsira
na oštrom nožu


Slavko Mihalić

METAMORFOZA

Htio bih znati otkuda
dolazi ova praznina, tako
da se pretvaram u neko prozirno jezero, kome
možete vidjeti dno, ali bez riba.

Ali bez školjaka, rakova, bez
podvodnog raslinstva koje barem
nosi neko ime, a ja sam danas
bezimen. Čak me pomalo nema.

I tako, govoreći o praznini, pomičem
vodu u jezeru, ona
razbacuje pijesak i neke sitne čestice prilegle
po dnu. Meni se smućuje.

Idem ulicama spuštene glave poput
jednog drugog, jezera, tamnog prije svega, zatim
i otrovnog; i ne govorimo o tim
ogavnim bićima koja pužu po dnu, tako
da sada sam sebi zaudaram.


Ivan Slamnig

RADI SE O TOM, DA ZAUSTAVIM KONJA

Radi se o tom, da zaustavim konja.
On juri, glomazan i smeđ, ne odviše brzo,
iz sive trake ceste, obraštene dračama,
zauzdan, osedlan, bez jahača.
Proračunavam kretanje i sve sam odredio:
kako ću ga uhvatiti i svom težinom sebe pritisnut uzde,
a zatim ga ljevicom tapšat po vratu, da se umiri.

Tako. Sad. Dižem desnu, ali konstatiram, da je imam samo do lakta,
lijevu dižem, ali ona ukočeno visi.
Manjkaju mi koljena, komad ramena, lopatica,
i sva kosa.

JOSIP SEVER (1938-1989)
SLAVKO MIHALIĆ (1928-2007)
IVAN SLAMNIG (1930-2001),
iz Jedne antologije poratne hrvatske poezije, prir. Igor Mandić,
str. 137, 193, 201.
Drainac (Prokuplje)/ Znanje (Zagreb), 1988.

Милан Ђорђевић

Мислим да поезија настаје тамо где дух и тело играју жмурке и где се на тренутак додирују језик и живот.

(из часописа Повеља 01/2006)

ВАРВАРИ

Кажем ти, пријатељу, варвари долазе
да освеже крв планинских река, да тољагама
премлате уморне кипове и подвикну: Марш у историју!
Варвари имају сунце у очима и џепове пуне празилука.
Сричу док читају, а после изричу строге естетске судове.
Још увек су зелени и сентиментални. Мрко гледају
на видре и лавове. Бркати варвари ослобађају
од памука. Са живих лешева и орхидеја скидају
шминку и пудер. Шамарају народне непријатеље,
вампире, а онда балеринама праве талентовану децу,
будуће сатанисте.

МИЛАН ЂОРЂЕВИЋ (1955)
из збирке Мува и друге песме, 1986.
преузето из избора Пустиња и поморанџа, објављеног на сајту Метафора

одломак 1 (превод песме Алеша Дебељака)
Библиографија Милана Ђорђевића

Милош Комадина

Једна песма после "Орфејевог акростиха", из збирке Нешто с анђелима.


Мљетска забелешка

Пишем пријатељу о девојчицама са грудима - смоквама.
Све су лепе. Све жене.
Пишем.
Који здрав мушкарац да не пожели?

Прве ноћи овде, сањао сам своју прву љубав.
У сну, била је жена мојих година, спремна.
Наљутио сам се.
Постао сам опасан.
Бежите, бежите лептирице!
Бежите девојчице са смоквастим грудима!

Друге су ноћи разбили огледало,
стуцали га у авану и посули по води.
Па су под палмом саградили престо,
престо од камена, престо од сунђера;
посадили ме онде да седим,
да мотрим, сведочим воду.
Али девојчице смоквастих груди пролазе!

Шетамо каменим путем дуго
и сама рука пође и откине рузмарин,
и моја ми рука пружи рузмарин и видим
да смо километрима ходали кроз рузмарин.

Девојчице смоквастих груди, за вас
за вас се китим!

Где су мунгоси?
Где су мунгоси који су појели змије?
Они се не виде, толико су брзи невидљиви мунгоси.
Ходамо кроз невидљиве мунгосе,
они јурцају, они безбројни струје кроз нас.
Опруге мунгоса заувек се гњезде у мени.
Али девојчице, неваљале девојчице,
знам ја ко је послао мунгосе!

Милош Комадина (1955-2004)
Нешто с анђелима, Нолит, 1991, стр. 35-36.

одломак 1
Библиографија Милоша Комадине

Edoardo Sanguineti

MIKROKOSMOS

16.

veći sam Sloven i od Tadeuša, ako je istina da su Italijani

Sloveni, i ako su Sloveni

oni koji se miluju rečima govoreći: wie geht es dir? (i druge

slične rečenice

koje su milovanja, baš tako): jedne noći sam milovao Poljaka

Tadeuša Ruževiča,

u Adrianovoj kući, napisavši mu ceduljicu sa sledećom rečenicom:

wie geht es dir? (i smeškajući mu se iz daleka: i mahnuvši mu

u znak pozdrava):

zato što ne pije već više od godinu dana: i zato što

napiše, u proseku, samo dve-tri

pesme za godinu dana):

(ali pročitaću njegove stare stihove

ponovo, to je

dogovor između nas: da mu kažem kasnije, da li su stihovi

slovenski, poljski, bolesni):

(danas, osećaj kod Nemaca je sličan onom kod Španaca: ljudi

dobri za koridu,

za olè: i za borbu petlova — i za Literaturwissenschaft):

(kao Arčibaldo de la Kruz, sanjam zločine koje ne smem da

počinim:

lomljiv i platonski erotoman, inhibirani pornograf: pesnik):

44.

nestala je konačno grupa Belgijanaca sa dobošima i sviralama,

u crvenim i žutim i

zelenim kostimima poput komemorativnih i folklornih

klovnova (ružni mladići koji su

skakali po hodnicima kao konji, kao skakavci, noću:

špijunirao sam ih: neodeveni

i nacereni, sa jednog sprata na drugi u staroj palati,

gore-dole, zaokupljeni samim

sobom i svojim stvarima) priznajem ti da sam zaista starac,

ako mi svi neoprezno

razgolite svoja srca:

nakon dve večeri bifteka na Bulevaru revolucije,

u Maderi,

ispred kuće Vaska Pope, u blizini stanice autobusa 21, sa

Lase Sedebergom,

i Janošem Pilinskim, bio je red ponovo na Tadeuša, dok smo

se vraćali, da mi

u kolima plače na ramenu (na nemačkom):

(zašto misle samo na to da budu

jebane, i ni na šta drugo,

ni na šta, die armen, die kleinen Tiere, ove lepe današnje

devojčice):

21.

ponovo sam se navikao na naočare (koje mi vozačka već prepisuje),

i to za nekoliko dana: vidim sve jasnije: (ali zbog toga nije

ništa postalo

drugačije, zaista: semafor je ostao semafor, pešačka staza

je ostala

pešačka staza, i ja sam, dakle, još uvek ja):

(što se tiče predskazane

bolne vrtoglavice

sa migrenom od strane Očnog instituta u ulici Buenos Ajres,

u koji sam

ovaj put otišao, iskusio sam je i preživeo): (očni lekar mi

reče da sam vremenom

napravio svoju proizvoljnu predstavu realnosti, koja će se

sada zbog

naočara odjednom razbiti):

(i ja sam se ponadao

na trenutak da ću uspeti za male pare da promenim svoj

život i pogled):

Edoardo Sangvineti (1930)
iz Letopisa Matice Srpske, br. 478/4
prevod sa italijanskog: Oto Horvat