Yves Bonnefoy

Настављамо априлски талас савремене француске поезије на Јуродивом блогу са Ивом Бонфоа, који је у марту ове године објавио још један у низу својих омажа Рембоу, Наша потреба за Рембоом (Notre besoin de Rimbaud, Seuil). Своје сакупљене есеје о Рембоу Бонфоа не доживљава као збирку, већ је описује као "лични дневник своје наклоности том песнику".

***

Шта друго, до оно што се отима, да зграбим,

У шта друго, до у оно што тамни, да гледам,

За чим, до за оним што мре, да жудим,

до за оним што збори, што се кида?

За чим другим, речи блиска,

до за твојим муком да трагам,

За којим другим светлом до за

твојом свешћу, дубоко покопаном,

Бачена речи, телесна,

о пореклу, о ноћи?

Yves Bonnefoy (1923)
Du mouvement et de l'immobilité de Douve,
Poémes, Mercure de France, 1978, p. 66.

превод са француског: Бојан Савић Остојић

Alain Bosquet

Alen Boske je francuski književnik belgijsko-rusko-jevrejskog porekla. Rođen je kao Anatol Bisk (Alen Boske je anagram njegovog pravog imena kada su obe reči napisane na francuskom jeziku) u Odesi, a ne u Briselu kako to u Antologiji novije francuske lirike navodi Ivan V. Lalić. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu u sklopu francuske i belgijske vojske, a kasnije i u okviru američkih trupa koje su se iskrcale u Normandiji. Nakon rata, radi kao prevodilac u oslobođenom Berlinu. Od 1951. godine pa sve do smrti živi u Parizu kao profesionalni pisac, objavivši u tom periodu oko sto knjiga poezije, proze, drama, eseja i kritika.
U poeziji Alena Boskea vidljivi su i upečatljivi uticaji francuskog nadrealizma, naročito u njegovim ranim knjigama. Ovi uticaji, u kombinaciji sa nekom vrstom očuđene autopoetičnosti, uobličene na egzistencijalni način kroz ispitivanje i problematizaciju identiteta samog čina pisanja, rezultiraju na momente originalnom poezijom. Zanimljivo je da se u najvećem delu svog pesničkog stvaralaštva Boske nije oglašavao klasičnim zbirkama, već ciklusima-poemama sačinjenim od određenog broja neimenovanih pesama. Iz jednog takvog ciklusa, pod nazivom Pesme bez šofera, iz zbirke Dželati i akrobate (1989), postavljam po meni najuspelije tri pesme.
Možda nije uputno u okviru ovog bloga skretati pažnju na zanimljivosti koje se ne tiču same poezije pesnika ili okvirnih biografskih podataka, ali kod Boskea ne mogu odoleti porivu da sa čitaocima podelim dva upravo takva podatka, manje-više poznata. Prvi se tiče prisne, ali isključivo telefonske veze koju je pesnik tokom petnaest godina održavao sa čuvenom pevačicom i glumicom Marlen Ditrih. Ovi razgovori su rezultirali knjigom Ljubav preko telefona koju je Boske objavio 1992. godine kod Galimara, a koju je kod nas izdala Književna opština Vršac, 2003. Drugi podatak je vezan sa prijateljstvo sa pesnikom Brankom Miljkovićem i ne toliko primećen uticaj Boskeove poezije na Miljkovićevo stvaralaštvo. Završiću pomalo ofucanim kriminalističkim detaljem – naslednici Branka Miljkovića smatraju da je Boske bio upućen u okolnosti pod kojima je Miljković izgubio život u Zagrebu.

Pesme bez šofera

*
I putovao si
da bi se bolje izgubio:
bela stabla, zlovoljna jezera,
naherena lica.
Putovao si kao što se plašimo života:
od tajne do tajne,
potom od duše do duše, po volji vetrova.
I često si
putovao u mestu
pred svojim rukama, ispred svog čela.
I sebe si video
s mrtvom pticom na usnama:
nisi mogao da zavoliš sebe.

*
Sa pesmama u džepu,
vozom odlaziš do neke palanke.
Ideš od groblja do groblja
i na svaki nadgrobni kamen
položiš
prečista i zlobna tvoja pevanja.
Ne znaš da li će ih čitati mrtvi,
ali si siguran da će noću
bogovi i boginje
o njima biti obavešteni.

*
Kasnije,
obešene knjige, mrtve reči,
ti zidaš nekakve dvorove od belog mermera.
Kasnije,
udavljeni razum, izbrisano sećanje,
reći ćeš kometama
da ostave na tvom pragu
svoje gajde.
Kasnije,
prijatelji će ti pokloniti vrt
da uzgajaš jednoroge.

Alen Boske (1919-1998)
sa francuskog preveo Slobodan Jovalekić

Ingeborg Bachmann/Paul Celan

Песнички дијалог између Паула Целана и Ингеборг Бахман није сводив на њихове животне приче, бурну љубавну везу, већ се искључиво да тумачити из перспективе поезије ово двоје песника "након Аушвица". Неке песме из Целанових збирки Мак и сећање (1952) и Решетка језика (1959) могу се читати и као одјеци и као извори песама објављених у Одложеном времену (1953) и Зазивању Великог медведа (1956) Ингеборг Бахман. Константну и нескривену међуреференцијалност, изгледа, нису обоје схватили на исти начин. Након "афере Гол", кад је удовица песника Ивана Гола оптужила Целана да је у првој збирци плагирао њеног мужа, Целан се, између осталих, устремио и на Бахманову и, додуше дискретније у једном писму пријатељици, оптужио њу за плагијат: "Та иста Ингеборг Бахман, која је од мене преписала бројне стихове - знам о чему говорим, драга пријатељице - сматра да је паметније да држи језик за зубима кад мене клеветају." Ипак, у густом и интензивном дијалогу, Паул и Ингеборг су нам завештали "зналачки дозиране и кодиране назнаке, крајње блескове иза којих се простире неизрециво" (Франсоаз Ретиф).

[извор: Françoise Rétif, Entre ombre et lumière,
часопис Europe, 892/893, 2003.]

Доносимо две песме из првих збирки Целана (у препеву Бранимира Живојиновића) и Бахманове (у препеву Слађане Андрејић).


Паул Целан

КОРОНА


Из руке ми јесен једе свој лист: пријатељи смо.
Љускамо време из ораха и учимо га ходу:
време се враћа у љуску.

У огледалу је недеља,
у сну се спава,
уста истину зборе.

Око ми се спушта до пôла драгане:
гледамо се,
говоримо мутне речи,
волимо се као мак и сећање,
спавамо као вино у шкољкама,
као море у крвавом зраку Месеца.

Стојимо загрљени на прозору, гледају нас са улице:
време је да знамо!
Време је да се камен пригне цветању,
да немиру срце закуца.
Време је да настане време.

Време је.

Мак и сећање (Mohn und Gedächtnis, 1952).
из: Паул Целан: Песме, Метафизика, 2007.
превод са немачког: Бранимир Живојиновић

Ингеборг Бахман

ИСКАЗАТИ ТАМУ


Као Орфеј свирам
смрт на струнама живота
и о лепоти земље
и твојих очију, које небом управљају,
умем само исказати таму.

Не заборави да си и ти, изненада,
онога јутра, када је твоје преноћиште
било још влажно од росе и каранфил
почивао на твом срцу,
видео тамну реку,
која је поред тебе протицала.

Струна ћутње
натегнута на вретену од крви,
додирнух твоје звечуће срце.
Преобрази ти се увојак
у косу ноћне сене,
црни ти праменови помрчине
завејаше лице.

И не припадам теби.
Ипак обоје јадикујемо.

Али као Орфеј познајем
живот на оној страни смрти
и плави ми се
твоје заувек затворено око.

из збирке Одложено време (Die Gestundete Zeit, 1953)
превод са немачког: Слађана Андрејић

časopis Fragile

U nedavno objavljenom broju poljskog časopisa za kulturu pod nazivom Fragile (2/2009) pet stranica je posvećeno mladim autorima iz Srbije.
Sa po jednom pesmom zastupljeni su pesnikinja Tamara Šuškić i pesnici Miloš Živanović, Miloš Mitrović, Enes Halilović, Vladimir Stojnić i Petar Matović. Pored ovih šest pesama, objavljen je i mini esej prevoditeljke Agnješke Žuhovske-Arent o mladoj srpskoj poeziji. U esej su inkorporirani i odgovori ovih šestoro autora na pitanje šta je za njih luksuz u poeziji, a problematizacija pojma luksuza je i tema čitavog broja. Značajno je i to da će časopis biti dostupan na teritoriji cele Poljske, preko mreže prodavnica Empik. Zahvaljujući prevoditeljki, časopis je dostavljen i čuvenom Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Ovo je nastavak veoma razvijene saradnje i još jedan primer popularizacije poezije mladih srpskih autora u Poljskoj.

U prilogu postavljam pesmu Petra Matovića koja je objavljena u ovom broju časopisa Fragile.

Moravski angel
Svaki je anđeo strašan
R. M. Rilke


Sleteo si na obalu reke, kraj ljubavnika,
zato te i nisu primetili,
Mesec, opažen kao krvav, bio je hitnut
iza levog ramena žene.

Prvi put viđeno
I osetio si zavist prema telesnosti
Iznenađujuće zar ne
A učen si da je telo pošast
Opterećen krivicom prenuo si se
Ništa tu nije bilo jasno

Jer, ko si Ti?

Nisi razumeo zašto je telo kazna
Zašto je dobro biti anđeo
Ako osećaš prizor
A šta ako postaneš čovek
Ako razumeš one koji se mole
Jesi li anđeo


Morawski anioł

Każdy anioł jest straszny
R. M. Rilke


Zleciałeś na brzeg rzeki, obok kochanków,
Toteż nawet cię nie zauważyli
Księżyc, zauważyłeś, że był krwawy, wyrzucono
Za lewe ramię kobiety.

Po raz pierwszy widziałeś
I poczułeś zazdrość wobec cielesności
Zadziwiające, nieprawdaż
A uczono cię, że ciało to zaraza
Obciążony poczuciem winy odszedłeś
Nic nie rozumiałeś

Bo kimże jesteś?

Nie rozumiałeś czemu ciało jest karą
Dlaczego dobrze jest być aniołem
Jeśli porusza cię widok
A co jeśli staniesz się człowiekiem
Jeśli rozumiesz tych, którzy się modlą
Czy jesteś aniołem

Petar Matović (1978)
na poljski prevela Agnieszka Zuchowska Arent

in memoriam Henri Meschonnic

Juče je umro francuski pesnik, esejista i prevodilac Anri Mešonik.

Pišem poeziju i tako razmišljam o jeziku. Kao pesnik, ne kao lingvista. Moja znanja i istraživanja se mešaju. I prevodim, posebno biblijske tekstove. U kojima nema ni stihova ni proze, već je, po mom sluhu, u prvom redu ritam. Spoj ove tri delatnosti je obrazovao moju kritičku misao, počev od preobražaja tradicionalne misli o ritmu do koje su nužno dovele te tri delatnosti, upravo svojom međusobnom vezom. Otud se razvila u opštu kritiku jezičkih predstava i nedovoljnosti misli o jeziku u savremenoj refleksiji. Obim kritike je relativno zasenio poeziju, u meri u kojoj je moja refleksija nailazila na otpor. Ali pesma, koja je za mene preobražaj forme života jezičkom formom, i jezičke forme formom života, deli sa refleksijom isto nepoznato, isti rizik i isto zadovoljstvo, isto izrugivanje savremenim predrasudama. Jer se ne piše radi dopadanja ili zgražavanja, već radi života i preobražaja života.

Anri Mešonik

sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
izvor: www.editions-verdier.fr

*
ima i osmeha koji ostaju u vazduhu
udišemo ih ne shvatajući
oni su ti koji daju svoje boje
stvarima
i koji prolaze od uzdaha
do uzdaha
suzdržavamo se da
se pomerimo da ih vidimo
njima mi smo pomešani s vazduhom

*
koračamo po rečima mrtvim
iz zemlje u zemlju ima ih
koje izranjaju
podižemo im
spomenik
stišćemo se
da tu zadržimo
ono što ostaje
od govora

*
da mi smo ti koji nam dolazimo
da vidimo u muzeju
u svim prividima
delove
nas
odsutni to smo mi
mi čudovište

Anri Mešonik (1932-2009)
sa francuskog preveo Kolja Mićević

Anise Koltz

Luksemburška pesnikinja Aniz Kolc piše poeziju na luksemburškom, nemačkom i francuskom. Osnivač je pesničke manifestacije "Mondorfovi dani" u Luksemburgu (1962), koja je znatno doprinela afirmaciji i zvaničnom priznanju luksemburškog jezika i književnosti.
Uz nemačkog pisca Tankreda Dorsta (1925), dobitnica je ovogodišnje Evropske nagrade za književnost koju dodeljuje Savet Evrope u Strazburu.

***

Silaziš stazom moje krvi
kao vodič karavana
putem svile

Dok mi ne otpadneš s kukova
proteći će hiljadu godina

***

Volim čoveka
leđa širokih
poput stepe

U dubinama njegove zemlje
slušam
topot krda bivola
koje prolazi kroz njega

Anise Koltz (1928)
iz antologije A poèmes ouverts, Printemps des poètes/Points, 2008, str. 55.
prevod: Bojan Savić Ostojić

Marc Ronceraille

Pesnik izuzetno „zemljanog elementa“, kako bi ga okarakterisao Gaston Bašlar, Mark Ronsraj je, iako je život okončao na tragičan način u 32. godini, ostavio za sobom dve vrlo važne, pa opet danas prilično zaboravljene i zanemarene pesničke zbirke Rune (Runes, 1962) i Tlo za pamćenje (Sol memorable, 1966) – koje su pozdravili Keno i ulipisti, Filip Solers, Deni Roš – i roman Arhikrtica (Architaupe, 1969), koji je postigao za svoje vreme značajan uspeh i bio uvršten u uži izbor za Gonkurovu nagradu.

Klod Bonfoa je 1978. objavio biografiju Ronceraille u prestižnoj kolekciji izdavačke kuće Seuil, Ecrivains de toujours.

U mesecu aprilu navršava se 26 godina od Ronsrajeve smrti. Objavljujemo prevod pesme Désirs en creux iz zbirke Tlo za pamćenje.

IZDUBLJENE ŽELJE

školjke bazalta okna lave po putanjama kiše

po uvalama trava po uglovima krša planinskim klisurama

putevi rose

na kojima se može napiti isprekidanom svežinom s vrhova

još uvek nedirnuto sećanje na lednike nerastopive

vodite me u brloge

riđe jame lisica skrovišta košuta pećine u kojima je lovcu malj bio ležaj

k rasprslinama stene i pukotinama tla

u kojima se život krije od meteora

i predatora koje je sam izmislio

Mark Ronsraj (1941-1973)

Sol mémorable, Au bibliophile Jacob, 1966.

prevod: Bojan Savić Ostojić