Svaka nova knjiga Žan-Lika Parana jedinstvena je po tome što se može smatrati delom jedne osobene autorske kosmogonije koja se neprekidno razvija. Ovaj vajar i multimedijalni umetnik potpuno je svoj glas prepustio motivu očiju, pogleda i percepcije uopšte. Refleksivni element njegovog izraza neprekidno se dopunjuje performativnim: iz knjige u knjigu (do sada je objavio više od sto pedeset naslova, što je u svakom smislu nesvakidašnja brojka), sa zapanjujućom doslednošću i skoro didaktičkim podsećanjem na sve prethodne „lekcije“, Paran produbljuje svoj poetski sistem zasnovan na preplitanju pogleda i dodira. Pa ipak, u toj poeziji nema lirske „referentnosti“, upućenosti na svet, na ono vidljivo/opipljivo: sve što potvrđuje mogućnost stvarnog kontakta obesnaženo je samim načinom iskazivanja, jednom hipnotičkom litanijom pseudo-analitičkog stila.
(iz Uvoda u antologiju)
Pošto se ne vidim, dodirujem se
Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim, govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji.
Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim, govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji.
Dodirivati svoj pol znači podsetiti se na sebe, dozvati ono dete koje smo bili, dozvati našeg oca i majku, naše dete, decu naše dece.
Kad bismo videli sve, kad ne bi bilo ove noći koja okružuje dan, ne bismo ništa rekli, ne bismo znali kako se zovu predmeti. Predmeti imaju ime jer su oni prevashodno u noći, nevidljivi, a dodirljivi. Dozvali smo predmete da bismo ih učinili vidljivim, a tek onda kad su nas čuli, onda smo ih ugledali.
Povikali smo u beskrajnu noć da bismo pozvali sunčevu svetlost da se pokaže. Jer bez našeg povika svetlost ne bismo ni prepoznali, ne bismo imali pamćenje, i sve bi ostalo u tami, goreći. Dodirujemo da bismo naterali svet da progovori, da svet ne bi bio nem.
To što nema svetlosti bez tame, to je zato što bez ruku nema očiju koje vide nedodirljivo, to je zato što nema reči.
Dodirnem i dam ime onome što dodirnem jer dodirujem rukama i jer imam ruke zato što sam se uspravio i zato što sam, uspravljen, uputio pogled na drugi kraj, gde se ne nalazim, na drugi kraj gde više ne mogu da dodirnem i zato što je nedodirljivo, pre nego dodirljivo, stvorilo znakove, reči, jezik.
Vidim samo ono što ne mogu da dodirnem, kao da sam ga najpre dohvatio rukama da bih ga prepoznao i učinio vidljivim, i kao da sad vidim ono što sam dodirnuo u neko drugo vreme, kao da sam se udaljio u nedodir da bih video, kao da sam se udaljio u noć u nedogled, da bih dodirnuo.
Ako sebe samog ne vidim, to je zato što sam ja jedini predmet koji ne mogu da napustim. Stalno sebe dodirujem da bih sebe stalno podsećao na sebe samog.
(Kompletan prilog sa snimkom čitanja možete pročitati ovde.)
Jean-Luc Parant (1944)
Agon 8, maj/jun 2010.
preveo sa francuskog: Bojan Savić Ostojić
