U izdanju Kulturnog centra Novi Sad upravo izlazi putopis Nikole Buvijea, Japanska hronika, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Kad stvari krenu po zlu, umesto da čekate ljude, treba da poboljšate odnose sa stvarima: mene je iz problema izvukao običan zid. Duž linije tramvaja 7, u kvartu Azabu, na beskrajnom putu koji sam poslednjih nekoliko dana obilazio peške putujući po svoju poštu. Seo sam da se odmorim na zatvorenu kantu za smeće i kad sam otvorio oči, video sam ga: dugi betonski zid koji je letnja plesan, zajedno sa gljivama iz šalitre, ukrašavala kao pozorišnu zavesu. Čitavom dužinom „dekora“, privremeno izdignuti trotoar formirao je svojevrsnu binu, i svi koji su prolazili ispred njega bili su, hteli – na hteli, pretvorni u „karaktere“, pojačani poput odjeka i bačeni u komediju ili u fikciju. (...)Četiri dana visim kao krpelj uza svoj zid-teatar. Smešten na kovčeg, s aparatom na stomaku, gledam kako preda mnom defiluje taj kvart koji me ne vidi. Sa strane dvorišta, kao i sa strane prema vrtu, puca pogled, nadzirem one koji prilaze, zamišljam njihovu brzinu i putanju, držim palčeve da se sretnu ispred moje zavese, da se pozdrave ili još bolje, da počnu da viču jedni na druge. Ali u Japanu se niko ne svađa.
Buvijeova hibridna hronika delom je istorija Japana, delom putopis, delom memoarska i dokumentarna proza, a sadrži i pesme i esejističke delove. Iako pripovedač tvrdi da nije naročito studiozan, on na uverljiv način istorijske činjenice i arhivske podatke pretvara u pravu prozu u kojoj su naglašene lične priče. Japan putniku nije doneo samo prijatna iznenađenja već je postavio i mnogobrojna pitanja. U stvari, moglo bi se tvrditi da veći deo hronike i ne govori o njegovom putovanju već o onome što je kroz različite procese naučio o Japanu, ali i, možda još više, o samom sebi.
Vladimir Gvozden (iz pogovora)
Nikola Buvije
JAPANSKA HRONIKA
KCNS 2024
preveo Bojan Savić Ostojić
