novi broj časopisa Poezija

Novi broj časopisa Poezija (broj 59-60 / 2012) posvećen je mlađim pesnicima/kinjama i esejistima/kinjama.

Časopis donosi ranije neobjavljene ciklusa pesama Bojana Vasića, Milana Dobričića, Nikole Živanovića, Jelice Kiso, Gorana Korunovića, Uroša Kotlajića, Danila Lučića, Dejana Matića, Petra Matovića, Viktora Radonjića, Bojana Savića Ostojića, Bojana Samsona, Ane Seferović, Vladimira Stojnića, Enesa Halilovića i Marjana Čakarevića.

U drugom odeljku broja objavljeni su eseji na temu modernog u poeziji Vladislava Petkovića Disa. Tekstove potpisuju Bojan Vasić, Jelica Kiso, Goran Korunović, Petar Matović, Bojan Samson, Vladimir Stojnić i Marjan Čakarević.

Janis Livadas

Nedavno je u izdanju Petog talasa iz Niša objavljena knjiga izabranih pesama grčkog pesnika Janisa Livadasa, u prevodu Momčila Radića.
Jurodivi blog prenosi svojim čitaocima dve pesme iz knjige.

Bezumlje

I

Kažem ti da ne raspolažem spasnosnom spoznajom

već onom drugom:

u čudu obilazim

svoje učmalo telo u nekoj iznajmljenoj sobi

gde ulično materinstvo kopni

pa se osvrćem na tren da ispričam

o čudnovatom snu života

naspram čoveka.

Bič međupraznine, biće se razdvoji i zablešti

kao što u smeću uskih prokaza srednjovekovne lobanje

još uvek bacaju odraz drvoreda hrastovih šuma.

Zlokobna prisna seni, tražiš me isuviše trapavo

ovakvi se poslovi ne svršavaju odjednom

ne znam da li sam se uspravno prevrnuo

ne znam da li još uvek postoje završene knjige -

da li postoji čitalac za ovu pesmu.

Ponekad primetiš da je sve

nekako drugačije

u beznađu zbog odvratnosti:

možda te utuče nepostojanost.

Nijedan kupac.

Lepo je slušati muke misli

čije je korenje u dubokoj tmini

u kojoj smo se svi probudili

i proklet da je mrak mermer mrtvac

jer svi smo bez sunca u kamenu isklesani.

Vesti stižu sa zakašnjenjem

i treba -

umetnost je kao i sećanje jednako bezumna

strah prethodi rečima

odzvanja tri

vreme je da se skrasimo.

Rađamo još jednog crva

koji će se hraniti svim onim što smo osetili.

Javni pesnici spasenja u zadnji čas.

A Soleil (nikako sunce) trgovački putnik

odmara se u svetu starog cveća

daleko od bisti i omraza.

Govoriću ti samo kada si na izmaku snage.

Doba razgovora je prohujalo bez smisla.

Samo pacovi nisu prestali.

Zbog težine pesme

pretvorio si pustinju u omču

i umotanu cigaretu u limenog poskoka:

nokti grebuć' jamu pripadaju

prstima u znaku pobede.

Čovek je nauka koja proučava čoveka.

Nasmejaću te

glumeći majmuna

i ova će se ugodna šetnja po prodavnicama

nastaviti u gustoj gužvi.

Polako se smrkava

nove knjige u izlozima

novo rešetanje kiše

puni smo rupa

ali ne umemo biti dugmad

evo me na ulazu mozga hotela

dolazim sa svih strana. 

Svi će biti osvetljeni ali ne po redu

Svi će biti osvetljeni ali ne po redu, nekako haotično.

Kao muve na slanini meseca. Kao

buldog vezan u podrumu. Šta je to

prestalo da služi svrsi:

kliše, zvuk bacanja kocki u paklu

smrt akrobata

na žici koju je trebalo preseći.

U ponudi pogibija u kojoj sedi kosa

duše jedna stara poderana lutka

sviruckajući po laviru

krade naše

zrno grožđa.

Janis Livadas (1969)

iz knjige Bezumlje, rasute pesme 2001-2009 (Peti talas, Niš, 2012)

sa grčkog preveo Momčilo Radić

IVAN SLAMNIG - Navek je nekak bilo

Živio sam u Primorskoj banovini, 
u Zetskoj i u NDH, 
u DFJ, u SFRJ, 
a uvijek sam bio ja. 

Kako god nas je rezalo 
navék je nekak bilo 
šljive su bile plave 
jaje je bilo bilo. 

Ljubili smo Bebu i Aniku, 
pjevali pjesme stare, 
slušali termodinamiku 
i starom žicali pare. 

I tako te proglašavam kraljicom 
ilirskih lijevih zemalja 
i desnih i komada Pulje 
i Grčke, a sebe za kralja. 

Ljevicom nosim tebe, 
desnom mač, ko pravi dasa; 
kročimo na ustoličenje 
uz klicanje širokih masa. 

Ivan Slamnig 

Ranjeni tenk 

Matica hrvatska 

2000.

agon broj 20!

Rubrika prevedena poezija 20. broja Agona donosi poeziju savremenih italijanskih pesnikinja. Poetskim ciklusima zastupljene su Điovana Marmo, Eliza Bjađini, Paola Balerini (u prevodu Ota Horvata) i Marianđela Guateri (u prevodu Tamare Šuškić). Nakon sistematskog predstavljanja savremene francuske, nemačke, ruske, grčke, poljske, britanske, američke i slovenačke poezije, uredništvo ima zadovoljstvo da čitaocima ponudi fragmente savremenog italijanskog pesništva, onog koje stvaraju žene.

Rubrika poezija donosi cikluse pesama Hrvoja Jurića, Vanje Miljković i Ane Marije Grbić.

Književni intervjui sa sedmoro domaćih pesnika i pesnikinja sačinjavaju rubriku o poeziji. Ovaj vid neposrednijeg autorskog pogleda, pogleda iznutra na poetičke i književno-društvene teme uopšte, pružili su Ljiljana Đurđić, Nikola Vujčić, Danica Vukićević, Dejan Ilić, Saša Jelenković, Petar Miloradović i Miloš Petković. Časopis Agon prvi put objavljuje na svojim stranicama formu književnog intervjua, i cilj je uredništva da se ova praksa nastavi u budućnosti. Razgovore su vodili Jelena Milinković i Vladimir Stojnić, koji se ovom prilikom zahvaljuju svim autorima na saradnji.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

 http://www.agoncasopis.com/

              

          

  

 

Srečko Kosovel: INTEGRALI

KONS: MAČKA 

Mačka je skočila skozi okno.

Skočila je na klavir.

Zaigrala je in se začudila:

Kadar skačem, poje klavir.

Jaz sem bil v sosednji sobi

in sem mislil, da duh igra.

Ali še enkrat je udarilo

in mačka je skočila

skozi okno.

Koder hodi novi pesnik,

povsod se odziva klavir.

Ali nikdo ga ne moti

kakor mačke.

Ves svet je zavzet: Ta človek

je norec

ali je pesnik.

In vsi poslušajo njegove

korake, ki pojo kot nad klavirjem.

* 

KONS: MAČKA 

Mačka je skočila kroz prozor. 

Skočila je na klavir. 

Zasvirala je i začudila se: 

Kada skačem, pjeva klavir. 

Ja sam bio u susjednoj sobi 

i mislio sam da duh svira. 

Ali još jednom je udarilo 

i mačka je skočila 

kroz prozor. 

Kuda ide novi pjesnik, 

svuda se odaziva klavir. 

Ali niko ga ne ometa 

kao mačke. 

Cijeli svijet je začuđen: Taj čovjek 

je luda. 

Ili pjesnik. 

I svi slušaju njegove 

korake koji pjevaju nad klavirom

(preveo Josip Osti, 

Srečko Kosovel, Integrali

Krug 99, Sarajevo 2003)

Šalamun. Romanje za Maruško

imam konja. konj ima štiri noge. 
imam gramofon. na gramofonu spim. 
imam brata. moj brat je kipar. 
imam plašč. plašč imam da mi ni mraz. 
imam rastilno, rastilno imam zato da je v sobi zelenje. 
imam maruško. maruško imam ker jo ljubim. 
imam vžigalice. z vžigalicami si prižigam cigatere. 
imam telom. s telesom delam najlepše stvari kar jih počnem. 
imam destrukcijo. destrukcija mi povzroča kup težav. 
imam noč. noč mi pride skozi okno v sobo. 
imam veselje do avtomobilskih dirk. iz veselja 
                                      do avtomobilskih dirk dirkam 
                                      z avtomobili. 
imam denar. z denarjem si kupujem kruh. 
imam šest res dobrih pesmi. upam da jih bom napisal še več. 
imam sedemindvajset let. vsa ta leta so šla kot blisk. 
imam relativno precej poguma. s tem pogumom se borim proti človeški neumitnosti 
imam god sedmega marca. veselilo me bo če bo sedmega marca lep dan. 
imam majhno prijateljico bredico. zvečer ko jo dajo v posteljo reče šalamun in zaspi. 



имам коња. коњ има четири ноге. 
имам грамофон. на грамофону спавам. 
имам брата. мој брат је вајар. 
имам капут. капут имам да ми није хладно. 
имам биљку. биљку имам зато да у соби буде зеленило. 
имам марушку. марушку имам јер је волим. 
имам шибице. шибицама припаљујем цигарете. 
имам тело. телом радим оно најлепше што чиним. 
имам деструкцију. деструкција ми причињава много тешкоћа. 
имам ноћ. ноћ ми кроз прозор долази у собу. 
имам наклоност према аутомобилским тркама. из наклоности према аутомобилским тркама тркам се аутомобилима. 
имам новац. новцем купујем хлеб. 
имам шест заиста добрих песама. надам се да ћу их написати још више. 
имам двадесет седам година. све ове године су прошле као муња. 
имам релативно доста храбрости. том храброшћу се борим против људске глупости. 
имам имендан седмог марта. бићу радостан ако седмог марта буде леп дан. 
имам малу пријатељицу бредицу. увече када је ставе у кревет каже шаламун и заспи.
                                                       

Tomaž Šalamun 

Pesmi/Pesme: Romanje za Maruško

Narodna knjiga/ Naši vidici, 1975. 

preveo Dejan Poznanović

nova srpska poezija u časopisu ars!

U crnogorskom časopisu za književnost, kulturu i društvena pitanja, Ars (broj 1-2/’12) objavljen je temat posvećen srpskoj poeziji mlađe generacije. Temat su priredili Vladimir Đurišić (Podgorica) i Vladimir Stojnić (Beograd). Nakon uvodnog teksta Vladimira Stojnića objavljeni su poetski ciklusi Dragane Mladenović, Bojana Samsona, Siniše Tucića, Bojana Vasića, Uroša Kotlajića, Marka Stojkića, Bojana Savića Ostojića, Gorana Korunovića, Jelice Kiso, Tamare Šuškić, Vladimira Stojnića, Viktora Radonjića, Eme Stefanovske, Maje Solar, Bojana Markovića, Ane Seferović, Vladimira Tabaševića i Marjana Čakarevića.

Prošireno i dopunjeno izdanje ovog temata sačinjavaće antologiju nove srpske poezije koju će krajem godine objaviti izdavač OKF sa Cetinja.

RITMOVI. Miodrag Stanisavljević

Subota 

Probudivši se rano (krnjava šolja, tej) 
uz pisak vrabaca prozukao, crn 
šlajm izbaciv, žut, šaren 
iz susedstva se čuje paun, kikirez 
moj zidni sat ruski, kineski 
na staklu jecovane veverice, kunice 
iznenada se oklembesio, obesimudio 
mlade ciganke kukova ramena 
prilagođenih ogromnim zavežljajima, boščama 
koje fukljaju na vrata tramvaja, voza 
a u nekom pregibu tela smestila se, ugnezdila 
sjakteća neka živuljka, (dete?) 
goli, dugme mu se odšilo, ciknulo 
na uglu Francuske pupos, trbuhon 
vrlo cenjenog M., urediše, kritikusa 
pet mojih pjesanci uz vazduh priklještio, davnuo 
u izlogu govor nekog vrhovnika, podbratka 
s linijom Dunaja paralelnog, izravnanog 
u parku ispred nagudženog lišća, truleži 
napor vratova podbela, kukureka 
da se izmigolje u dan, mart 
je kao i uvek vreme klijanja, nicanja 
sa trga odlomci klicanja, nijanja 
narodnih masa, napreskok, naletno 
došao s dođošom u sukob, sur, brz 
netrpeljivosti iznenadio me probud, gib 
k'o da je samo čekala svoj čas, glas 
a odsad široko joj polje, put 
konačno jedan plodonosan učin, zbiv 
zadovoljstvo otkrićem brzim, lasnim 
k'o nalazak u polju zelja, pečurke 

Miodrag Stanisavljević 

Iz knjige Ritmovi 3,

Pesme, Respublica, 2006

KNJIGA NEMIRA

Pomisao na putovanje izaziva u meni mučninu. 

Već sam vidio sve što nikada nisam vidio. 
Već sam vidio što još nisam vidio. 

Nepodnošljivost uvijek novoga, zamor otkrivanja pod lažnom različitošću stvari i ideja, neprolazni identitet svega, posvemašnja sličnost između džamije, hrama i crkve, istovjetnost kolibe i zamka, ista građa tijela kod odjevena kralja i gologa divljaka, vječno suglasje života sa samim sobom, postojanost svega što živim prolazi samo zato što se kreće. 

Krajolici su ponavljanja. Na jednom običnom putovanju vlakom podijeljen sam beskorisno i tjeskobno između nepažnje prema krajoliku i nepažnje prema knjizi, koja bi me zabavila da sam netko drugi. Osjećam laganu mučninu od života, a kretanje ju pojačava. 

Nije mi zlo jedino od nepostojećih krajolika, od knjiga što ih nikada neću pročitati. Život je za mene drijemanju što ne dopire do mozga. A njega održavam na slobodi da bih u njemu mogao tugovati. 

Ah, putujte, vi koji ne postojite! Tko tomu pridaje važnost, život mu je, poput rijeke, protjecanje. No za one koji misle i osjećaju, za one osviještene, ta strašna histerija vlakova, automobila, brodova, ne dopušta im ni da spavaju ni da se probude. 

S bilo kojeg puta, pa i kraćeg, vraćam se kao iz sna, s mnoštvom snova - omamljen zbrkom, sljepljenih senzacija, opijen onime što sam vidio. 

Nedostaje mi duševni mir za počinak. Za kretanje, nedostaje mi štogod između duše i tijela; u meni se poništava, ne kretanje, nego želja za njim. 

Često poželim prijeći rijeku, tih desetak minuta od Terreira do Paço do Cacilhasa. I gotovo uvijek osjetim neku vrst bojazni pred tolikim svijetom, pred samim sobom i pred svojom nakanom. Ponekad bih se uputio, uvijek zgrčen, uvijek koračajući kao da koračam unatrag. 

Kada je osjećaja previše, Tejo postaje neizmjeran Atlantik, a Cacilhas drugi kontinent ili čak drugo sazviježđe. 

Odricanje je oslobađanje. Ne željeti znači moći. 

Što mi može dati Kina, a što mi moja duša već nije dala? A ako mi to duša nije mogla dati, kako će mi dati Kina, kada ću svojom dušom gledati Kinu, ako ju vidim? Mogao bih poći tražiti bogatstvo na Istoku, ali ne bogatstvo duše, jer bogatstvo moje duše to sam ja, a ja jesam gdje jesam, bez Istoka ili s njim. 

Shvaćam da putuje onaj koji je nesposoban osjećati. Zato su putopisi uvijek tako siromašni kao knjige iskustava, a vrijedni jedino zbog mašte onoga tko ih piše. A ako je onaj tko ih piše maštovit, jednako nas može zadiviti iscrpnim opisom, u pravilu fotografskim, izmišljenih krajolika, kao i opisom, neizbježno manje iscrpnim, krajolika za koje pretpostavlja da ih je vidio. Svi smo kratkovidni, osim prema unutra. Samo san vidi pogledom. 

U biti, u našem zemaljskom iskustvu postoje samo dvije stvari: univerzalno i pojedinačno. Opisivati univerzalno znači opisivati ono što je zajedničko svakoj ljudskoj duši i čitavom ljudskom iskustvu - prostrano nebo, s danom i noći koji se zbivanju s njim i u njemu; protjecanje rijeka - sve imaju sestrinsku i svježu vodu; tu su i mora, naborani lanci planina što čuvaju veličanstvenost visina u tajni dubina; polja, godišnja doba, kuće, lica, pokreti; odjeća i osmijesi; ljubav i ratovi; bogovi, konačni i beskonačni; Noć bez oblika, majka ishodišta svijeta; Kob, intelektualno čudovište koje je sve... Opisujući ovo ili bilo koju drugu univerzalnu stvar poput ovih, progovaram iz duše primitivnim i božanskim jezikom, adamskim jezikom koji svi razumiju. Ali kakvim bih razdrobljenim i babilonskim jezikom govorio da opisujem Uspinjaču sv. Juste, Katedralu u Reimsu, hlačice Zuava, način na koji se portugalski izgovara u pokrajini Tras-os-Montes? To su površinske slučajnosti; mogu se osjetiti hodanjem, ali ne osjećanjem. Ono što je na Uspinjači sv. Juste univerzalno, to je mehanika koja olakšava postojanje svijeta. Ono što je kod Katedrale u Reimsu istinsko nije Katedrala ni Reims, nego religijska uzvišenost zdanja posvećenih upoznavanju dubine ljudske duše. Ono što je na hlačicama Zuava vječno, to je obojena fikcija odore, ljudski jezik što stvara društvenu jednostavnost koja je, na svoj način, jedna nova golotinja. Ono što je u lokalnim izgovorima univerzalno, to je domaći prizvuk u glasovima ljudi koji žive spontano, raznolikost ljudi zajedno, šaroliki slijed načina, razlike među narodima, i golema raznovrsnost nacija. 

Vječni smo prolaznici pored nas samih, nema drugog krajolika do krajolika nas samih. Ne posjedujemo ništa jer ni sebe ne posjedujemo. Nemamo ništa jer nismo ništa. Koje ruke da ispružim prema kojem svijetu? Svijet nije moj, svijet sam ja. 

Fernando Pessoa 

(Bernardo Soares), 

Knjiga nemira, 

Konzor, Zagreb, 2001 

 prevod s portugalskog: Tatjana Torbuk

Agon broj 19!

 

Devetnaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija čitaocima predstavlja poeziju jevrejsko-nemačke pesnikinje Neli Zaks, dobitnice Nobelove nagrade za književnost 1966. godine. Nakon reprezentativnog izbora iz njenog pesničkog opusa, sledi esej prevodioca Marka Stojkića koji se bavi poezijom ove pesnikinje.

Rubrika poezija donosi cikluse pesama Marine Adamović, Bojana Markovića i Ljiljane Tadić.

U rubrici o poeziji objavljen je temat posvećen američkom pesniku Edvardu Estlinu Kamingzu. Temat je priredila Ivana Maksić, koja je autorka teksta o prisustvu ženskog pisma u poeziji ovog pesnika. Nakon ovog teksta objavljujemo kratak autopoetički predgovor E.E. Kamingza koji je pesnik napisao za knjigu pesama is 5 (1926), u prevodu Aleksandra Obradovića, i izbor pesama, u prevodu Ivane Maksić. Temat se završava kratkom simulacijom intervjua, gde je Kamingz i postavljao pitanja i odgovarao, i biografijom ovog avangardnog autora. Uredništvo se ovom prilikom zahvaljuje priređivačici temata, Ivani Maksić.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

 http://www.agoncasopis.com/

Душко Новаковић

Прекршај 

Тада сам се провукао кроз бодљикави застор 
Прве јагоде мајци да уберем 


Нежно ће ме погледати кад их почне јести 
И можда позвати, осмехнута, да седнем поред ње 


И сином ме назвати међу осталим синовима 
Од блата очистити, на дојку ме младу привити 
Да и ја посисам млеко које је било и моје 


Ако не због украдених јагода 
Онда због оних неколико капљица дечачке крви 
Које још висе тамо на жици, светлуцају и трепере 
И никако, прођоше окрутне године, да падну. 

Душко Новаковић (1948) 

Дијалог о немару, Просвета, 1986. 

Agon broj 18

Osamnaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija čitaocima predstavlja koautorsku pesmu čuvenog hrvatsko-francuskog nadrealističkog pesnika Radovana Ivšića i francuske pesnikinje Ani Le Bren (u prevodu Bojana Savića Ostojića), kao i jednu poemu mađarskog književnika iz Vojvodine, Ota Tolnaija (u prevodu Marka Čudića).

Rubrika poezija predstavlja poeziju Danila Lučića, Jelice Kiso, Nike Dušanova i Tihane Hamović.

Rubrika o poeziji donosi temat posvećen mlađem hrvatskom pesništvu. Nakon predstavljanja mlade crnogorske poezije, Agon svoje čitaoce upoznaje sa još jednom regionalnom scenom mladih pesnika. O toj sceni u uvodnom tekstu pišu priređivači, Branimir Oblučar i Marko Pogačar. Nakon uvodnog teksta sledi reprezentativni izbor iz mlađeg hrvatskog pesništva koji obuhvata poeziju Ane Brnardić, Dorte Jagić, Olje Savičević Ivančević, Vlada Bulića, Branka Vasiljevića, Saške Rojc, Marije Andrijašević i Antonije Novaković. Nedostatak knjiga ovih autora na srpskom književnom tržištu diktirao je potrebu da autori  na ovom mestu budu zastupljeni poezijom koja je već objavljena u Hrvatskoj, i da ceo izbor nađe svoje mesto upravo u rubrici o poeziji.

Uživajte u čitanju!

http://www.agoncasopis.com/

Vladimir Stojnić

MEĐU VRATIMA OD GRADA

Vrata su otvorena i most je spušten. Može se

izaći ili ući: kao vojnik, komedijaš, kmet –

kao gospar ili njegov služnik.

Ja stojim među vratima od grada, pouzdano

ne izlazeći, još odlučnije odbijajući misao

na ulazak. Od dvije mogućnosti – napadač

niti branitelj. Odoljevam

svakom pozivu.

Htio sam da mogu stati u onaj

ma kako beskrajno skučen

prostor

između vratnica

koji ostaje neispunjen i kad se vrata gradska

zatvore.

Milan Milišić 

Zgrad

(1984)

B I J E L O

Kada sam se rodio nisam namjeravao postati čovjek. Dan je bio svijetao. Iz mračnoga roga smještenoga u dnu, želja mi je bila biti bijelo bijelog, plavo najplavijeg plavog, zvuk unutar zvuka, sjena ni od kakva predmeta. 


Kada sam se rodio nadao sam se da ću preko tijela, zakoračivši jednom nogom, izaći tamo gdje ne znaju moje ime i ne čekaju moju smrt, da ću biti odsutna rečenica, čista, bogata, udaljena od svake krivice, udaljena od svake udaljenosti. 


Kada sam se rodio, nisam namjeravao postati čovjek. Imao sam valove i nebesa, sve da se nikada ne zaluta, imao sam bijelu pučinu na svakom mjestu. - To sada znam kada govori ZVIJEZDA: 

To što sam mislila 

da je 

to je 

praznina. 

Dobro i zlo 

riječi su. 

To što se 

što me 

mijenja 

Bog je. 

Samo nebo 

zadivljujuće apstraktno 

i bez akcenta 

postaje mi ime. 

Danijel Dragojević 

Izmišljotine 

Naprijed, Zagreb, 

1976. 

Vladimir Đurišić

Imanuel ili Emanuil 

Veri u Luvru

U pozadini poznat pasaž iz Bacha, 

nametnut kao pejsaž kojim plove 

hermafrodit statue, troruke Leonardove 

siluete, ogledala superega lišena straha. 

Marija sa djetetom, čempresi i Ana, 

Josif opravdano odsutan. Zatvorenik sabotira 

odgovor koji se kao pitanje kotira. 

Dijagram razglednica bivših dana 

pjesnikovu trasu nedoumica poništava 

i rotira pjesmu prema svijetu. Njeni nabori - 

cvijeće kroz cijevi, koža, u polumraku stasava 

pripravna promjenljivost pripadnika i dugo gori. 

Fotogenični ranjenik kao trubu istura butnu kost. 

A da sumnjiv ne izgleda stih je svezan u vrstu 

kao dokono modro more što je zgušeno 

u kratkovidi opal na jastučastom prstu. 

Nečiji smjerni pogled i naša slutnja zatim 

da ono što iza se krije zvati sumnjivim se može, 

u najmanju ruku. Čežnja za ženama prsatim 

briše i takve slutnje i žudi miris kože 

kakvim bi i djeca anđeli mogli mirisati 

dremnuvši na kumulusu iz italijanske reklama. 

Tu je i ptičije grlo da objasni, za dame, 

sklad stiha, mirnu rimu i kako disati pravilno 

u prisustvu oslikanog sveca. Svrab dlijeta 

u smradu čekića. U drvetu, ikona se dosađuje silno, 

a dogma struji kroz stabljiku cvijeta. 

Vladimir Đurišić (1982) 

iz Antologije nove poezije YU prostora, 

Grigorije Dijak, Podgorica, 2009.

Radovan Ivšić

Narcis

fragment iz poeme

narcis se

______okreće

____________od dubokih šuma

gleda u tankome

____________prozirnom

___________________lišću

sama

___ u šutnji

________ sa žalosnim šljunkom

voda

___ tihim odlaskom

______________valova

ponesen

______dišući

__________zasjenjen

šumom

______nad

______ koljenima

krhkim trskama

___ ___ ___ _ruke te nježne

___ ___ ___ ___ ___ ___ te sanjane

zaljevima

___ ___pješčanima

___ ___ ___ ___ ___ gdje

pritajena

___ ___na tihim

___ ___ ___ __oblucima

voda

___ do blage tame

___ ___ ___ ___ školjeva

list

___ do lista

___ ___ _buja na grančicama

da sakrije

___ ___ tihe

___ ___ ___ vidike

modra ta ljubav

___ ___ ___ _tebi ću

sada se njemu

___ ___ ___ i vriježe

___ ___ ___ ___ _ opiru

pokreću

___ __tamnim

___ ___ ___ raslinama

i zapliću

___ ___ ta mala

___ ___ ___ ___ koljena

goleme

___ _plojke

___ ___ _odasvud ga diraju

u noći

___ _izgubljena

___ ___ ___ ___ kraj dubokih virova

krošnje

___ __ga dižu

___ ___ ___ od njegovih koraka

nose ga

___ ___ brže brže

___ ___ ___ ___ šumnim tamninama

što će

___ ruke te tihe

___ ___ ___ ___ te snivane

u noći

___ _od krošanja teških

___ ___ ___ ___ ___ nošenoj

ah

___ nikada

___ ___ _kaže

i

_tamno

___ ___ se okreće

i gle

___ kraj njega

___ ___ ___ dohodala valovima

voda

___ mu plaho

___ ___ ___ pogladi ruku

oplakuje

___ ___ dalje

___ ___ ___ niz plavi pijesak

hujana

___ __i malo je

___ _____ __miluje

prepušten

___ ____dahu

___ _____ __šutljivih valova

na glatkoj obali

___ _____ __batvo

___ _____ _____ __se giba

pretvara se

___ _____nježno

___ _____ _____u čudnu trstiku

noć otvara

___ ____na tihi

___ _____ ____šljunak

voda

___ voda

___ ___voda

šumorne

___ ___ruke

___ _____ _čine u snove

i kako mu

___ ___govori

___ _____ __tihim ribicama

narcis je

___ __pokriva

___ _____ __plahu od noći

Radovan Ivšić (1921-2009)

Narcis,

1942.