Tasos Livaditis

Izdavačka kuća Agora je prošle godine objavila opsežan izbor iz obimnog dela grčkog pesnika Tasosa Livaditisa, Violina za jednorukog, u prevodu Gage Rosić. Donosimo nekoliko raznovrsnih odlomaka iz različitih delova Livaditisovog opusa prisutnih u izboru.

Čitaoce upućujemo i na tekst Tanje Kragujević o jednoj pesmi iz izbora "Podrum", objavljen u rubrici "Duplo dno" časopisa Polja (link).

Poseta

"Sad je kasno da tražiš pomilovanje!" viknuo je dželat i zgrabio me za kosu, ja sam stajao na stepeništu - da se tako izrazim, jednostavno, došao sam u posetu bogatoj tetki, ali je presuda bila stara, sem toga, svakog popodneva su prolazili cigani sa medvedima, otvarao bih tada prozor i davao uputstva moreplovcima, ili, najtužnijih dana, oproštaj onima koji su nas izdali, "da me se sećaš", govorio je otac, "u suprotnom ću umreti dva puta", izdahnuo je iste večeri, a zidovi bolnice sivi i pogruženi. Kasnije sam jednom flautom pokušao da zadržim vreme.

Sada starim - i sanjam da koračam morem.

Predostrožnost

Dok jednog dana budeći se ne vidiš da si neko drugi, "gluposti, razmišljaš - kako je moguće!", ali te ubrzo hvata panika, oblačiš se žurno i odlaziš u stanicu milicije, "hoće da me zamene" kažeš, gledaju te ravnodušno, "bar nova lična karta", moliš

i kasnije dok koračaš ulicom i počinje da sipi kiša, razmišljaš kako zbog toga Ptice Gospodnje imaju krila, da mogu da skriju glavu uveče dok spavaju.

Otmica

Sedeo je na stepeništu tako miran, kao da nikada nije predstavljao predmet razgovora, ili kao otac koji je, kad je umro, otišao sam, ostavljajući za stolom svoju strogu obrazinu,

posle se dan kloni smiraju - čas u kome duše pijanih zuje kao muve u praznim čašama i hodnik postaje mračan, da deca ne lažu i, o snu, u kom umiremo bez tragova

i samo su slepi bdeli, sa rukom na očima pasa,

opipavajući ravnodušnost ulica.

Prolog večnosti

Jednom ću ponovo doći. Jedini sam naslednik.

I dom mi je gde god pogledam.

Tasos Livaditis (1922-1988)

Violina za jednorukog, Agora, 2009,

str. 66, 75, 78, 91.

prevod sa grčkog: Gaga Rosić

Oto Horvat

Oto Horvat je objavio knjigu Izabrane i nove pesme, u ediciji "Antićevi dani" posvećenoj dobitnicima Antićeve nagrade, koju je pokrenuo Kulturni centar Novog Sada.

Autor je u izbor uključio pesme iz poslednje tri zbirke, Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002) i Putovati u Olmo (2008), kao i nekoliko novih pesama, od kojih su neke bile objavljene u trećem broju Agona.

U nevelikom pogovoru Slobodan Tišma kao osnovne motive Horvatove poezije ističe temu egzila i korišćenje ekfraze, tradicionalne poetske figure koja tematizuje prikaz (sliku, umetničko delo, fotografiju), koja bi se, po Tišmi, mogla odrediti i kao "mimezis mimezisa". (Više o samoj temi ekfraze govori temat u časopisu "Polja" (br. 457), koji je priredio sam Horvat).

U pesmama iz ciklusa Karpačo, Brojgel & Co iz knjige Putovati u Olmo, po mom mišljenju, najuspeliji aspekti ekfraze su upravo oni metaekfrastični momenti, kada pesnik slici ne pristupa samo estetički (tematizujući sliku, stavljajući je u određeni istorijsko-mitski kontekst), već je poima i kao predmet, ističe njene tehničke elemente.

Cristo morto sostenuto da tre angeli

prema A. da Mesini

Ne treba da zamisliš tišinu oivičenu zvukom cikada.

Ni nepomičnost oblaka i mirisnog bilja.

Prozor na beloj zgradi u daljini je otvoren i nema nikakvo dalje značenje.

Mrtvo telo Hrista podupiru tri bestelesna bića.

Pet vekova su učinili svoje.

Ili je to bila samo nespretna ruka restauratora?

Na slici se u zlatnoj boji nazire sve večno i besmrtno:

Duh, ako smemo da sugerišemo.

Jasno je vidljivo samo ono što je prolazno,

što će vetar razduvati na sve četiri strane sveta.

Katalog mrtve prirode

Natura morte, priznaćeš, pogrešan je izraz,

tačniji je still life ili Stilleben za ovo što upravo posmatramo.

Nebrojeni buketi cveća su tu da ugode oku

i puževi ostavljaju drugačiji trag od srebrnog na tlu.

Zaklana perad je izložena u tamnim kuhinjama,

a ulov ponosnog lovca leži uz mrkvu, kupus i krompir:

jednostavan vizuelni recept.

Na ponekoj slici uhvaćen je zrak svetlosti na staklenim peharima.

A leptiri nad ovom posudom trešanja prkose zakonima prirode,

lebde iznad njih već skoro petsto godina.

(2009)

Oto Horvat (1967)

Izabrane i nove pesme, KCNS, 2009,

str. 91, 113.

odlomak 1

odlomak 2 (prevod E. Sangvinetija)

odlomak 3 (prevod H. M. Encensbergera)

Bibliografija Ota Horvata

Bob Perelman

IDEALNA PESMA


Idealno je vreme da se ovo
napiše. Na ulici, idealni

čitaoci baš sad porađaju
budućnost okovani za

prethodno posedovane reči, strukturirane & nestrukturirane rečenice,
prekomerno polne žanrove. Polu-trajna kupovina, vika,

vožnja & pucnjava konstruktivni su
postupci koji jamče podršku ovim vazdušastim

markerima udobnosti i ravnodušnosti,
erekcija, vlažnosti, zaustavljene vidljive moći, uravnotežene,

progutane, zanemarene kao udaljeni udarci usmereni ka unutrašnjosti.
Telo počinje da se seća, njegova

zamenička utopija smrznuta u rigidnu
masu tuđih ratova. Ko u to

može poverovati? Da li je to taj
svet, istanjeni ozon, otmica aviona, špric korišćen u torturi,

meso zatrovane zemlje osigurano ispod stvarne vrednosti okruglo nečitljivo gladni svet
čiji je cilj da proizvede

nesahranjeni život i da ga zađubri u
Nju Džersiju pored Madagaskara. I ja sam

i ti sama, mi lako klizimo u
slepi medijski pristup, izbor

kanala liči na izbor erogenih
zona kojima se obraćamo svojim odelom

od ekonomskog oklopa koji zveči kroz poverljivost
naše privatnosti gde stid postaje

krivica i susreće strah ličnog
nasilja koje moli autostrade

da bar malo budu čiste
& dostojne poverenja. Nije vreme za naciju,

vreme je da naučimo jezike, bar
dva, za početak.

Bob Perelman (1947)
sa engleskog prevela Dubravka Đurić

Brian Patten

ODA NEBESKOJ MUZICI

(ILI: TO DEVOJKA PEVA U KUPATILU)

Nije to nebeska muzika, to devojka peva u kupatilu.

To možeš da kažeš. Mada je zima,

kraj njenog prozora drveće je olistalo,

cveće svih vrsta buja između podnica.

Mislim – kakav to prljav trik sa mnom izvodi;

sasecam cvetove makazama i vičem:

„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“

Pošto je to čula, ona prestaje da peva.

Pa izašav iz kupatila, kuca na moja vrata:

„Da li ti moje pevanje smeta?“ Osmehuje se ulazeći:

„Reče li da je razuzdano ili bludno?

I izvini, peškir mi evo klizi.“

Toplo plavo stvorenje kojem

u grudi tresnuh vratima, vičući:

„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“

Mnogo kasnije u životu dobih svoj slušni aparat.

Šta to učinih od svoga tela ne vodeći računa o njemu,

cepajući stvari u toliko puno delića, moje ruke ne mogu

da poprave više ništa. Te zvezde, ti pederi, ostaše u tišini.

Dole u kupatilu njena kćer sada peva.

Okrećem slušni aparat na najjači prijem,

pa se naginjem skoro do samog poda, nadajući se

da se bar jedan cvet pomoli.

Brajan Paten (1946)

iz Antologije engleske poezije, Svetovi, Novi Sad, 1992

prevod: Srba Mitrović

prilog pripremio: Petar Matović

Нина Живанчевић

Четвртак, девети јун осамдесет треће

Позадина дна у јаванском црвенилу

на дну изолованог духа;

човек испред мене отвара се као пенкало.

"Колико кошта ова књига?" пита,

колико ја коштам? И позадина духа у

непроходним улицама шета; колико

година имате да потрошите?

За један сусрет. Потрошен између две размене

времена и ситнине у облику петопараца.

Прамајка сам фонтане на којој два препродавца

лажног рубља и масака седе и лежерно жваћу ово послеподне,

лимени оркестар свира: Тратаратата

луда жена што продаје виршле пева: АЈЕИОУ

Не преостаје ниједна реч из моје огрлице, а у

постави радног капута зашивено позориште

као продужетак једног изолованог духа.

Мој живот у Холивуду

Љубав ми је млада и лепа и презиме му се завршава на МАН.

Свакога јутра он проводи по четири сата пред огледалом. Свакога

јутра он се осмехује себи и свету е да би се одбранио од сопствене судбине.

Ја се чешљам. Носим тесне панталоне, бријем их на ногама.

Кажем му: Зуби су ти жути, никада нећеш добити ту улогу!

Он купује соду бикарбону и трља њоме вилицу сваки дан. Стрпљив

је; чека на улогу и ту и тамо подиже телефонску слушалицу.

Џим Морисон написао је за њега песму: Она је тако витка и

висока, она је дама што за милост не зна... Морисон умире и

оставља му своју девојку Росану која има педесет година и која

треба да га унапреди у напирлитаном сну Твенти Сенчери Фокса.

Ја имам двадесет и шест година и посматрам мале патке

како пливају у језеру Резеда парка. Оне су лепо васпитане,

беле и потпуно незабринуте за властиту будућност. Патке никада

не возе лимузине, никада не гледају телевизију и страшно су

озбиљне. Оне у потпуности избегавају продуценте. Никада не

носе кожу и ланце, не носе чак ни тесне панталоне - оне су

срећне док се тако брчкају и клизе кроз воду налик Џонију Вајсмилеру,

или пак клизе по површини као Соња Хени. Паткице су рођене

у знаку њиховог даљег рођака Паје Патка који је потуцао Ме

Вест и изградио Холивуд пре неколико столећа.

Љубав ми је лепа и млада и презиме му се завршава на МАН.

Сумњиве стварности

Не подлежу никаквом разматрању - -

очисти нокте, убаци ум и корпу за отпатке или

га продај, купи га, продај, купи, а на столу

остају делићи нечега што си био ти, а ја

морам да носим терет нашег пријатељства, јер

ја продајем поморанџе, а ти добијаш њихов идеални

облик као рођендански поклон; написала сам песму која

не представља твој разлог за плакање, плакао си због мене

јер сам написала једном нешто лоше што је представљало

једини разлог нашем пријатељству у коме се нису

постављала питања већ стварности, а онда си постао

звезда и ја нисам могла да те снабдем небом јер

сам сопствени творац своје песме. Тешки ветрови дувају

и разносе прашину земљом која није звезда већ равна плоча

коју подржавају четири слона. Коперник није био у праву јер

нема ничега округлог у овој соби, а нуклеарне честице нас

подсећају на њихову чудну геометрију у којој

квадрат чучи у облику лопте,

а троугао је шестоугаон и посве весео данас.

НИНА ЖИВАНЧЕВИЋ (1957)

Мостови који расту, Нолит, 1985,

стр. 22, 39-40, 53.

Библиографија Нине Живанчевић

Agon broj 5

Peti broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi http://www.agoncasopis.com/
Uživajte u čitanju!

PREVEDENA POEZIJA

Petr Borkovec - Zapremina proređene krošnje (prev. Aleksandra Korda-Petrović)
Igor Isakovski - Žedan oktana i dima i duvana i asfalta (prev. autor)
Robert Blaj - Pokopani voz (prev. Vladimir Stojnić)

POEZIJA

Sonja Jankov - Poezija skrivenih pogleda
Goran Korunović - Reka kaiševa
Čarna Popović - Dani
Bojan Marković - Ukoliko me rasporede u pakao



O POEZIJI: Filip Žakote

Filip Žakote - Posle mnogo godina (prev. Mirjana Vukmirović)
Bojan Savić Ostojić - U traganju za naličjima efemernog
Fabio Pusterla - Prevoditi Žakotea
Moris Eli - Filozofski problemi u poeziji Filipa Žakotea

Naso Vajena

Tokom prošle godine osnovana je nova izdavačka kuća “Tanesi“, od samog početka u potpunosti posvećena poeziji. Osnivač je pesnik Simon Simonović, inače nekadašnji direktor pokojnog „Rada“. Iz prošlogodišnjeg plana izdvajamo izdanje svih prevoda Poovog Gavrana na srpski, kao i nekoliko prevoda iz savremene grčke poezije, objavljenih u biblioteci „Hiperion“ (urednik: Ivan Gađanski), koju je Simonović takođe poneo iz „Rada“.

Ako izbliza pogledamo naslove koje Tanesi objavljuje – između ostalog, tu su izdanja poezije Konstantina Kavafija, Janija Rica, i Nasa Vajene, pesnika koga ćemo danas predstaviti – biće jasno da su ova izdanja uglavnom ono što je preostalo nakon što je svaki od ovih pesnika objavljen u „Radovom“ Hiperionu. Pravi primer „restla“ je i Vajenina knjiga Lavirint tišine, koja je u suštini jedan nespretno sklepan kolaž prozno-poetskih crtica i izabranih „misli o poeziji“, koje se, istini za volju, ne odlikuju nekom posebnom dubinom, kao da su izvučene sa nekog univerzitetskog predavanja. (Evo jednog primera: „Pesma je ritam utelotvoren u reči koji je sastavljen od stihova. Stih može da bude i u prozi. Drugim rečima, stih nije tačno određen oblik. Može da bude metrički, slobodan stih...“ i tako dalje...) Onih četrdesetak strana „poezije“ u užem smislu reči previše šturo predstavlja „jednog od najznačajnijih grčkih pesnika posle pada hunte“: kao da je kompilacija pesnikovih – ili će pre biti: prevodiočevih – B-sides & raritites, koje nisu mogle da se nađu u okviru prethodne tri knjige Nasa Vajene objavljene na srpskom (Varvarske ode, 2002; Pad letača, 2005; Pesme, 2008; isti prevodioci). Ukratko, utisak je neubedljiv: ova knjiga se s jedne strane doima kao nagoveštaj, a s druge kao višak; možda bi, s obzirom na sadržaj i obim, bilo primerenije da je objavljena u okviru nekog časopisa.

U svakom slučaju, želimo uspeh „Tanesiju“ kao izdavačkom poduhvatu, i nadamo se da će, iako nosi pomalo zlosrećno ime, imati srećniju budućnost od Rada.

***

Neki čovek, s povezom na glavi, neki čovek s izgrebanim obrazima i suvim usnama, napreduje sasvim sam kroz pustinju, u kojoj, u skladu sa svim indikacijama, uopšte nema fatamorgane. Taj čovek, koji se ne odlikuje posebno nekom maštom, strpljivo nastavlja svojim putem, pokušavajući da iza toga odsustva otkrije simboliku običnu u takvim situacijama.

Nepostojanje tih vrata postoji više od njihovog otvora. Prođi kroz njih i naći ćeš se na istom mestu kuda ideš. Dokaz za to je što ne osećaš potrebu da se premeštaš, čak i ako su stalno sasvim otvorena.

Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neočekivani brežuljci, beznačajna uzvišenja, kad ih prelaziš, za trenutak imaš osećaj da se penješ.

Lišće opada više usled vetra nego od nedostatka zelenila. Ipak, iz svakog aspekta, vetar je oslobađajući. Uklješten, gušeći se među dlakavim nogama ovog paradoksa, neki praktičan filosof nastoji da se oslobodi dodirivanja savršenih ženskih grudi.

Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera.

NASO VAJENA (Νάσος Βαγενάς, 1945)

Lavirint tišine, Tanesi, 2009, str, 12, 13, 29, 35, 41.

Prevod sa grčkog: Ivan Gađanski i Ksenija Maricki-Gađanski