Vujica Rešin Tucić

Juče je umro pesnik Vujica Rešin Tucić.


Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se


1965. godine išao sam poslepodne pored
okružnog tužilaštva. Na samom ulazu
nešto me je zaošijalo iz hodnika, tako da
sam skoro pao u nesvest! Srećom, poznajem
elektromagnetske talase i magnetizam u
ljudskom životu.
Odmah mi je bilo jasno da se radi o
slučajno istovetnim vibracijama tajne
radio-stanice nekog stranog agenta i mog
mozga. Hitno sam otišao kući na ručak i
mami i tati nisam ništa kazao da ne
unesem zlo u kuću.

Vujica Rešin Tucić (1941-2009)

Philippe Jaccottet

Filip Žakote, čuveni švajcarski pesnik francuskog izraza, po drugi put je prisutan na srpskom, i to sa prve dve zbirke Kukuvija/Neuk, koje je sa francuskog preveo Dejan Ilić.

Iz zbirke koja je usmerena na same početke pesnikovog izraza, te samim tim formalno još neodređena, za blog izdvajam neke od za Žakotea tipičnih "beleški za pesme". Tu formu, crticu, koja je pomalo nalik i dnevničkom zapisu, i nacrtu za pesmu, Žakote je negovao i u kasnijim zbirkama, smatrajući je najpodesnijom za svoju poetičku usmerenost na impresiju prolaznog, efemernog, zabeleženu pre učešća intelekta, pre intervencije sumnje. "Trenutnog se odlučno pridržavam: kao da mi je to jedina životna lekcija koja je uspela da se odupre sumnji." (iz knjige zapisa Druga setva).

Jedna od takvih skupina beleški za pesme, "Setva" iz zbirke Kukuvija, bila je polazište za istoimene pesnikove carnets (beležnice) u kojima je sakupljao raznovrsne zapise, objavivši ih u dva navrata (Setva, 1954-1962; i Druga setva, 1980-1994).

N. B. Ovim povodom obaveštavamo naše čitaoce da časopis Agon priprema specijalan broj o savremenoj francuskoj poeziji, koji će biti dvojezičan. U okviru broja, poseban separat će biti posvećen pesniku Filipu Žakoteu.

***

Setva

III

Ovde je zemlja na izmaku snaga. Ali padne li

kiša, samo jedan dan, po drhtaju vlage

znaćete da će se obnoviti.

Smrt, nakratko, pokaže ovu svežinu

visibabe...

X

Vazduh koji ne vidiš

nosi daleku pticu

i semenje bez težine

iz kojeg će sutra nići

ivica šume.

Kako teče život,

tvrdoglavo, nadole!

Zabrinutost

I

Malim rečima,

kažeš mali život.

IV

Vi koji živite na ovom mestu,

odeveni u boje, reči, želje,

vidim vas pod zemljom

kako sedite kao kipovi

koje strpljiva voda nagriza.

*

Kad noć poodmakne, čuju se još samo odjeci

sirena u magli, šaputanje približenih usta,

malo toga što bi se moglo nazvati

koliko-toliko prisnim imenom, ili prostim,

ili donekle jasnim. Potom, kad se konačno udalje

iza stanica na pustim obilaznicama

poslednji jecaji, poslednji farovi (što

osvetljavaju sada radnje u predgrađu), poslednji

smrznuti prolaznici, tada je sve spremno da krikne,

glas koji će po meni krvariti sve do jutra.

Filip Žakote (1925)

Kukuvija/Neuk, NB Stefan Prvovenčani, 2009.

str. 38, 58, 62, 63.

prevod sa francuskog: Dejan Ilić

Filip Žakote (odlomak 1)

Fabio Pusterla

Pusterla je još jedan u nizu pesnika koji su se svojim izrazom usprotivili neoavangardnim nanosima, samozaljubljenosti i introvertnosti teksta, i odlučili da vrate jeziku izvorni odraz u realnom, uporište, referencu. Kako ističe prevodilac Dejan Ilić, koji je objavio dve Pusterline knjige na srpskom: "nije ovde reč o povratku subjekta, nego o negovanju jedne suptilne i ekstrovertne, mobilne subjektivnosti koja poeziju razume kao pokušaj da se svet (isto tako mobilan) 'snimi' jezikom i u vidljivom ocrta viđeno". Imperativ subjekta je da preispita podrazumevane datosti; da svaki put iznova resetuje svoju rasprostrtost i temporalnost; pri čemu se ti procesi provere ispostavljaju pregnantnijim od samog prisustva u vremenu i prostoru. Upadljiv je, takođe, i povratak pojma istina: koji, doduše stihijski i stidljivo, neprestano preispitujući fundamentalne nemogućnosti jezika (stvari će imati imena i možda manje/ žestine, manje sjaja), pokušava da vrati odbačenu kompetenciju govora u percepciji stvarnosti (takođe, jednog u poeziji dugo zaobilaženog pojma).

PISMO IZ TINIZONGA

Ničeg herojskog u ovom slučajnom

izgnanstvu. Mornari pamte

odvajanje broda od pristanišnog

mosta, muziku za odlazak, poslednje

plotune s kopna? Ja ne,

i ne znam gde, kada, kakav polazak

(ako je polaska uopšte bilo); međutim,

ima tu neka greška

- moja ili tuđa nije važno -

nepredviđeni raspor, pomeren kamen.

Nije dovoljno reći sada se (kada?) ovde (gde?)

otvaraju neobične vizure, oštri uglovi

stvarnosti (a izmiče ostatak kruga).

Poremećaj je drugi, leži u izmaglici

što prepokriva stvari, stapa kuće

ustave hramove; i ko više da zna

jesu li nečuvena podbulost

lica, i poravnavanje vrhova planina

i njihovo povijanje, i ljuljanje

brodova pravi signali, tragovi možda

drugačijeg sveta, što živi ispod i

povremeno provali svom žestinom,

ili fantazmi, čak ni zamislivi?

Izgnanstvo je, svakako, u ovome ne biti

nikada ceo, ne postojati posve

u trenutku, a uvek daleko

od istine.

ISPOD VRTA, 9

Nećeš se sećati ničeg.

Pas Igor, krema za sunce,

dok se ti igraš vetra, duvaš

i smeješ se. U svojoj si preistoriji

ćutanja i kritkova,

iznenadnih otkrića: sunce, vatra,

i sirene vozova, tuneli.

Posle će doći jezik,

stvari će imati imena i možda manje

žestine, manje sjaja. A pamćenje će ti

podići koralne sprudove, nepokretne zvezde

u vremenu. Ali zasad još nema distance,

nema praznine.

VIE SOTTOMARE

Frančesku, Maksimu

Kojih su boja bile kuće

i da li su to čaršavi

lepršali.

Imena dece,

barki i mačaka,

oblaci koje je neko gledao.

Nužnosti, strategije. Ali od kvarta

samo praznina u sećanju ostaje,

mutan toponim. Vie Sottomare,

koje kao da kažu ovde smo, mi smo to,

čekamo vas.

*

I zašto nas, onda, pogađa, šta vidimo,

prijatelji, u ovom odsustvu? Paradigmu

bombi i repe,

hripanje šećerana?

Ali ovde je sastanak:

na mestu koje je moglo i koje ne može

postojati. Uske ulice,

zamišljamo, malobrojne svetiljke.

Hladni morski vetar.

FABIO PUSTERLA (1957)

Stvari bez istorije, Rad, 2002, str. 16, 37, 59.

prevod sa italijanskog: Dejan Ilić

Bojan Vasić

Povodom beogradskog Sajma knjiga, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" objavila je knjigu poezije Srča pesnika Bojana Vasića, kao 28. knjigu u okviru edicije Tokovi. Bojan Vasić (1985, Banatsko Novo Selo) dobitnik je nagrade Mladi Dis 2009. godine. Edicija Tokovi od 1979. godine prati nagradu Mladi Dis i konkurs za prvu pesničku zbirku autora do 31 godine starosti. Žiri u sastavu Dejan Ilić (predsednik), Danica Vukićević i Aleksandar Šaranac, među 52 rukopisa prispela na konkurs, izabrao je kao najbolji i najkompletniji Vasićev. O zbirci Srča predsednik žirija Dejan Ilić rekao je sledeće: Srča Bojana Vasića stoji na tankoj liniji koja razdvaja ove dve sablasnosti (sablasnost sveta i sablasnost subjekta), srča je zapravo srča od reči, stakalca u kojima se prelama stvarnost, ono što ostaje od pokušaja predstavljanja.







možda bi se trebalo
prisetiti tog jutra i
doručka sa devojkom na
splavu stajanja nad mirisom
svežeg hleba

tek sam dospeo ni iz čega i
izgleda da ponovo polako
gubim tlo pod mislima

možda bi se stvarno
trebalo prisetiti leta
zadihanim vidom se
uhvatiti za slamke
sunčevih zraka i izvesnosti
svoje kože nazvati ih sadržinom

poroznom tačkom oslonca
i sveta


2

to nisu samo
reči to banalno unošenje
džakova kupusa crnica
ispod noktiju i
jesen koja se
lepi za čizme

ono tuširanje
potom
zaista spira umor

mlaz je opipljiv i mek
kao bilo šta dok uvire
u jezik

on je toplo sećanje na
dodir ili tečna
raspupelost tkiva

sasvim sam siguran da
na svoj tih neprevodiv
način postoje kamenac
ulomljene pločice
sapun i potmuli odjek
vode u
ponovnom čitanju šuštanje
ovih frikativa


Bojan Vasić (1985)
iz zbirke Srča (Čačak, 2009)

Ewa Lipska

Ева Липска је овогодишњи добитник "Златног кључа" на песничком фестивалу "Смедеревска јесен". Тим поводом је штампан први избор из стваралаштва ове песникиње, која је међу реткима који су на српском присутни, збиркама, готово симултано као и на матерњем језику. На матинеу у част лауреата, 26. октобра, своје омиљене стихове Липске говорили су песници Т. Крагујевић, А. Ристовић, М. Кнежевић, Н. Вујчић. Вујчић је истакао, иако у виду флоскуле, да је пољска поезија једна од најјачих у Европи. Сви знамо да је тако зато што су имали праве амбасадоре код нас: осамдесетих и деведесетих година Петра Вујичића, а данас Бисерку Рајчић.

Али запитајмо се: да ли је због тога савремена пољска поезија једна од "јачих"? Или то само говори да нам, да би се такав вредносни суд изрекао, треба још више систематичних преводилаца других националних поезија, рецимо: француске, холандске, севернокорејске поезије? Награде наших европских фестивала (попут овог у Смедереву и Европске награде КОВ-а из Вршца) могу ићи дакле само у руке оних песника чији је опус иоле заступљен код нас. А пољска поезија је, залагањем наших слависта, а највише гђе Рајчић, убедљиво најприсутнија.

По мени, барем, "најприсутнија" је ипак далеко од "најјача".

НОЈЕ

Онога дана када је потонуло море

Ноје је куповао јефтине карте за easy Jet.

Airbus A380. За четири мотора ролс-ројса.

Пада киша. Људи у куповини у Метроу.

Разлајани пси из приручне хорне.

Piccolo флауте птица у мрежама хаоса.

Одсуство дисциплине санкција реда.

Речју земаљска анархија.

Мрачни хаос облака

изнад аеродромске писте.

По свој прилици спрема се погром ваздуха,

мисли Ноје.

ЧАС ПОЕЗИЈЕ

Читам стихове у гимнастичкој сали.

Непријатан мирис зноја.

Љушти се сеоско подне.

Чудно је с том поезијом.

Хип-хоп у стереофонским наушницима.

Скидам са себе пчелу.

Промукао мотор грла.

А ја још о ловокрадицама епохе

о замкама онтологије

о вулгарном шљунку љубави

и о другим вртоглавицама.

А они питају да ли знам за

Poker Texas

и да ли ћу се логовати с њима

за следећи сусрет.

ПТИЦИ

Кажем птици:

морам да летим.

Птица ми маше

упутством за употребу.

Ева Липска (1945)

Негде другде, Просвета, 2006.

стр. 45, 48, 56.

превод са пољског: Бисерка Рајчић

Robert Bly

Pomerajući se ka unutra najzad

Bik na samrti krvari po planini!
Ali unutar planine su, nedodirnuti
Krvlju,
Jelenski rogovi, delovi hrastove barke,
Vatra, bilje je bačeno dole.

Kada dim dodirne svod pećine,
Zeleno lišće bukne,
Noćni vazduh postane tamna voda,
Planine se promene u more.


Pesma u originalu se nalazi na ovom linku.

Robert Blaj (1926)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

Milan Dobričić

Nova pesnička knjiga Milana Dobričića, Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, septembar 2009), u mnogo čemu se može smatrati direktnim nastavkom prethodne knjige Dovijanje, prvog naslova edicije Pasoš Trećeg trga. Takođe, ova knjiga se umnogome razlikuje od svoje prethodnice. U jednom intervjuu Dobričić je rekao da svoju poeziju smatra prvenstveno „humanom“: u novoj knjizi se upravo ova dimenzija još upečatljivije ispoljava: mogli bismo oceniti da se ono humano, što je provejavalo fragmentima Dovijanja, u Gubitnicima preobrazilo, promišljeno produbilo, u intimno.

Prvi krug pesama, Knjiga lica, otvoreno govori u prilog ovom motivu: svaka pesma je posvećena ljudima koji su pesniku bliski. Iako u prvi mah ovakvi zapisi mogu da nas podsete na neku vrstu omaža, pošto se spominju i imena Raše Livade, Petra Matovića, Jasmine Topić (skorašnji primer takvog omaža-pastiša imali smo u knjizi Milana Đorđevića, Radost) – pesnik ovde ne ističe estetičku, već prvenstveno – da se poslužim neformalnim izrazima – blisku, prijateljsku dimenziju omaža. Dobričić se ni u prošloj knjizi, motivski dosta raznovrsnijoj od nove, nije uzdržavao od isticanja snažne etičke zasnovanosti svoje poezije: mera pesničkog zamaha Blagoslovenih gubitnika nije jezik, reč, već isključivo čovek.

Ako dijalektike i ima u ovim pesmama, ona se organizuje na relaciji pogleda čoveka: ogledaju se, u svojevrsnom duelu, čovečansko i nečovečansko, odnosno natčovečansko (anđeosko): pojmljivo se obračunava sa nepojmljivim (Sve što znamo o najmanjem/ nikad nismo videli: „Slepi“). U međusobnom antagonizmu su i figure ljudi, smeštene u nimalo rajski, u biti teleološki Park Svih Ljudi u kom naizmenično menjaju uloge Igrača i Posmatrača, tražeći izlaz iz (sartrovske) usmerenosti na „drugog“, a time i iz svojih granica. (Pesma „Igrači“ otvoreno se predstavlja kao drugi čin svojevrsnog diptiha o Parku Svih Ljudi započetog u knjizi Dovijanje pesmom „Posmatrači“). Težnja da se prevaziđe ta nesavladiva, urođena ograničenost (koju može da ilustruje sjajna minijatura „Nova stvarnost“: Gore/ kroz pohabanu tkaninu/ naziru se novi svetovi), alternira, na „tankoj liniji“, sa decidnim odbacivanjem transcedentalnih stremljenja, upućivanjem na antagonizam koji čovek, ne mogući da odstupi od svoje prirode, gaji prema božanskom (Glava istražuje nebo/ rep umire od gladi: „Čovečanstvo“).

Osim prevlasti ličnog (koje se pak održava na samoj granici sa ispovednim), za Blagoslovene gubitnike je karakteristično i izvesno sazrevanje, sužavanje lepeze problema koje je pesnik prikazao u Dovijanju, kao i istančanija i usmerenija (neretko, i u smeru pedagoškog) moralna preokupacija pesnika.

DUŠA

Skriven iza saksije

vidim ga celog:

glava pala na šaku

miruje

blago stegnute usne

bez disanja

Samo mu oči ne vidim

Skrivene su listom

koji moram da pomaknem

a ne smem

Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009, str. 31.

POSMATRAČI

U Parku Svih Ljudi

i ja imam svoju klupu.

Sednem na nju. Gledam.

U gužvi,

čujem pogrde i smeh.

Igrači promiču pred Posmatračima;

cipele žvaću rastresitim đonovima

(kiša je padala, juče),

njihovi otisci dave jedan drugi,

senke se histerično sudaraju,

prodiru jedna u drugu,

slamaju.

Po njima skakuću vrapci,

kao pioni u društvenoj igri.

Ovakvim ljudima, posmatram,

ovolikim masama, milionima,

i nije teško biti Mefistofel.

Lako je sa klupe ispružiti nogu,

ali čemu?

Svaka nova stranica već je ispisana,

i oni ih okreću, sve brže,

nestrpljiviji, sve ugroženiji,

dok ne posustanu, ne posrnu,

tražeći pogledom neku praznu klupu...

(2003)

– iz knjige Dovijanja, Treći trg, 2006, str. 21-22.

IGRAČ

U Park Svih Ljudi

idem rano

pronašao sam izlaz

ovo je pravo rešenje

siguran sam

Patetično je

ljudi su glupi

i neobrazovani

i zatucani su

i u zabludi

i kako su samo uporni

Ja im (kljunom) objašnjavam

levi su ovakvi a desni onakvi

sve im (kandžama) crtam

oni iznose protivdokaze

Ovoga puta ću ih ubediti

sigurno

shvatio sam put do mira

Posmatrači samo sede

onemoćali Igrači

preslabi da idu do kraja

ponekad pokušaju da utiču

podmuklo ispruže nogu

naša žustrina je slomi

oni su gubitnici

ne može njihov poraz

da nas obeshrabri

da tražimo rešenje

Blagosloveni gubitnici, str. 32-33.

MILAN DOBRIČIĆ (1977)

iz knjiga Dovijanje i Blagosloveni gubitnici

blog autora: milandobricic.blogspot.com

Biobibliografija Milana Dobričića