Јехуда Амихај и Махмуд Дервиш

У ЈАБУЦИ

Посећујеш ме у јабуци.
Заједно чујемо нож
како љушти око нас, пажљиво,
да се кора не прекине.

Говориш ми. Верујем твом гласу
јер у њему има грудви чврстог бола
као што у правом меду
има грудви саћевог воска.

Дотичем твоје усне прстима:
и то је пророчки покрет.
Усне су ти црвене, као што је сагорело поље црно.
Све је то истина.
Посећујеш ме у јабуци
остаћеш са мном у јабуци
све док нож не обави своје.

Јехуда Амихај (1924 - 2000)
превод са хебрејског: Ана Шомло

ДОК ЧЕКАМ

Док чекам, спопада ме лудило у заседи разних могућности:
Можда је у возу заборавила своју малену ташну
Па се загубила моја адреса и мобилни телефон
И нестала њена жудња па је рекла:
Не засипајмо га слабом кишом
А можда ју је забавила нека ненадана ствар
Или пут на југ да посети Сунце,
И телефонирала је, али ме ујутру није нашла
Јер сам изашао да купим гарденије за наше вече и две чаше вина
А можда се посвађала са старим мужем око неких успомена
Па се заклела да више не види мушкарца
Који јој прети стварањем успомена
Можда је на путу ка мени налетела на такси
Па се угасиле планете у њеној галаксији
И још се лечи сном и седативом
А можда је погледала у огледало пре изласка
Из себе и опазила две крушке велике
Како таласају њену свилу
Па је уздахнула и поколебала се:
Да л’ моју женственост заслужује још неко сем мене
А можда је, случајно, изразила љубав
Бившу од које се није зацелила
Па отишла с њим на вечеру
Можда је умрла
А смрт заволи нагло, као ја
И смрт, попут мене, не воли да чека

Махмуд Дервиш (1941-2008)
превод са арапског: Татјана Ботић

Milan Rufus (in memoriam)

Juče je umro Milan Rufus, veliki slovački pesnik i esejista. Njegova poezija je prevedena na 15 jezika. Tri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu.


VREME PRAZNINE

Travom obrasta činija drvena.
Hleb,
nekad kraljevski pod zlatokrugom gladi,
spušta se već dole, u pepelnice.
Umire mali bog.

Na tron upražnjen
probija se kraljev kopilan,
pred sobom trbuh nosi kao pop
Aleksandra Bloka. Jadnim spolovilom
kao klatnom vreme nam odbraja.
Vreme praznine.

Milan Rufus (1928-2009)
sa slovačkog preveli František Lipka i Ljubomir Simović

Par reči o Vodiču kroz savremenu američku poeziju - Trip

Iznova čitajući Vodič kroz savremenu američku poeziju – Trip (priredili i preveli Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl, Beograd, Narodna knjiga, 1983), i to nakon višegodišnje pauze, potvrdio sam neke stavove koje imam o američkoj posleratnoj poeziji, a koji sa sobom nužno nose opasnosti generalizacije, zapadanja u opšta mesta ili predrasude.

Želim pre svega da napomenem da su stavovi i naročito vrednosne ocene koje ću izneti u ovoj kratkoj pisanoj impresiji u potpunosti moji lični utisci i razmišljanja koja ne moraju biti obavezujuća, a svakako nisu jedina.

U moru puke banalizacije, prepisivanja svakodnevice i suvoparnih deskripcija, svega onoga što kolokvijalno nazivamo trash, pesnici koji su postigli nešto više od navedenog, u Tripu gotovo da su nevidljivi. Da se razumemo, skoro dve trećine od pedesetak zastupljenih pesnika jesu najznačajnija imena američke poezije u poslednjih pedeset godina i to je činjenica koja je polazna osnova za moj stav o savremenoj američkoj poeziji, kao kolevci poetskog diletantizma. Daleko sam od toga da negiram postojanje velikog broja kvalitetnih modernih pesnika sa ovog kontinenta (ovakvo negiranje bi bilo apsurdno i za nekog manje obazrivog i manje upućenog u američku poeziju, i u krajnjem slučaju bilo bi oholo i priglupo), ali želim da izjavim da je, po mom sudu, na engleskom jeziku napisano najviše, da se banalnije izrazim - poetskih budalaština. Bilo bi neozbiljno da ovakvu smelu tvrdnju potkrepim čitanjem jedne jedine knjige, ali je činjenica da sam iščitao gotovo sve antologije savremene američke poezije koje su dostupne na srpskom jeziku, dosta pojedinačnih knjiga američkih pesnika, kao i mnogo američke poezije u originalu. Ono što se ovde najčešće javlja kao karakteristika jesu nemaštovita narativnost, nebriga za odabir reči i neka vrsta ničim isfiltrirane neposrednosti. Sve navedeno se može postaviti i posmatrati upravo kao cilj ove poezije, kao stav ili koncept koji se realizuje kroz formu jer se pred kraj 20. veka prenesena značenja, uvođenje fantastičnog, igra rečima i značenjima u poeziji mogu posmatrati kao patetični ili prevaziđeni instrumentarij. I zaista, nije mi namera da zvučim ironično izričući navedenu pretpostavku. Prosto, dobro je što danas na celom svetu, pa i u Americi paralelno egzistiraju brojne i međusobno udaljene poetike, ali ne mogu, a da ne primetim nekakvu vrstu učestalosti navedenih, uslovno rečeno, neuspelih prozaičnih karakteristika upravo u američkoj poeziji. Čini mi se da takva jednostavnost , više nego neke druge vrste izraza, traži još veće poetsko umeće ne bi li se postigao uspešan razultat. I na kraju, čini mi se da je ta težina pisanja jednostavnih pesama, ta zamka, možda i ključna za takvu poetiku savremene američke poezije. Naravno, uz uslovljenost istorijom, stilom života, društvenim okolnostima, pravcima razvoja književnosti i poezije uopšte u svetu i ostalim činiocima koji umnogome utiču na brzinu izraza i svojevrsnu prozirnost te poezije koja često ne želi da skriva nešto što bi se nalazilo iza reči. I to jeste legitiman poetski naum, ali su rezultati često razočaravajući. Trip je, možda i najparadigmatičnija kolekcija takvih pesama.

Postavljam vam ovde jednu pesmu iz Tripa, pesmu jednog pesnika čija poezija u mnogome odudara od karakteristika koje sam naveo. Završiću, dakle, ne primerom kojim bih ilustrovao ovaj kratki tekst, nego upravo obrnuto, uspelom pesmom.

Vladimir Stojnić


STAKLO

Jednoga dana pogledaš u ogledalo i ono se otvori
a unutar mesta gde su oči bile
pruža se dug put siv poput vode
a na njemu neko u bekstvu
majušna prilika u dugom svetlom kaputu
a ne možeš da se pomeriš ne možeš da pozoveš
za to ti je kasno
ko to beše pitaš se

a onda ih je mnogo takvih
okrenutih leđima i sa rukama u vazduhu
i bez senki
što beže niz put siv poput leda
sa lišćem što iza njih leti
i pticama u velikim jatima prašinom
kamenjem drvećem
svi tvoji strahovi beže od tebe
prekasno
u oblak

i padaš na kolena i pokušavaš da ih prizoveš
daleko u praznom licu

Vilijam Stenli Mervin (1927)
sa engleskog preveo Vladislav Bajac

Пол Валери/Коља Мићевић - Poésie brute

Намеривши да своју антологију француске поезије, Нарцис говори, заврши Валеријевим малобројним необјављеним стиховима присутним у његовим Свескама, Коља Мићевић је у разговору са песниковом ћерком Агатом октобра 1975. дошао до неочекиваног открића.

Седео сам наспрам Агате Валери, полагано јој објашњавајући ту идеју: да ми се Валери чини модернијим чак и од многих савремених песника, на основу неких његових теоријских размишљања и још више након поновног прочитавања poésie brute из Плејадиног издања. Та моја слутња оставила је на моју љубазну (...) саговорницу посебан утисак. Нагло је, без речи, устала, нестала у суседној соби, из које се вратила држећи у наручју замашан фасцикл, а онда је све то спустила на столић испред мене, уз неколико речи од којих најбоље памтим ову: "Погледајте!" Тако сам се сусрео с неколико стотина Валеријевих досад необјављених текстова, од којих је сваки потврђивао моју слутњу након читања poésie brute из Плејадиног издања. (...)

Тако се догодило: нашао сам се пред текстовима Пола Валерија (Агата ми је дала све дупликате, око стотину, обећавши да ће ми их послати још, кад прекуца), пред текстовима за којима сам вероватно и несвесно трагао током више од једне деценије, и који су, извесно, били један од скривених циљева моје преводилачке маније, и у том открићу пронашао сам више него једно симболичко значење: јер, ако је требало неко да ме уведе у простор слободног стиха, зар је постојао поузданији и чудеснији и неочекиванији водич од Пола Валерија? Али оставимо сад мене и поставимо капитално питање: откуд то да један такав песник, који је у својој домовини дефинисан на начин који сам малопре описао, откуд то да иза њега остаје значајна количина текстова којих је, количински, више од громаде коју чини његова објављена поезија, и који, у суштинском погледу, чине готово невероватну различитост од нама добро - ? - познатог Валеријевог песничког лица?

Коља Мићевић је потом начинио избор из текстова који су још у Француској били необјављени, који је управо назвао Poésie brute и објавио га 1979. у Матици Српској.

Неред представља суштину "стварања", иако се стварање објашњава управо извесним "редом". - Таквим закључком започиње Валери свој оглед Естетичка инвенција. Састављајући ову збирку песама био сам принуђен да начиним тај пут од извесног - валеријевског, магичног - нереда до извесног - свог - реда и да све те стихове који су се готово као у сну - једни искрсли и "извађени" с различитих страница двотомског Плејадиног издања Валеријевих дела, и други, бројнији, откривени "на извору" и примљени из руку песникове кћерке, Агате - нашли су се пред мојим погледом, док сам немео у своме дивљењу. А свест да ће књига коју компонујем бити прва такве врсте у валеријевској судбини давала је моме дивљењу готово сакралан изглед. Подршка Валеријеве кћерке - пријатељска колико и књижевна - била ми је као некакав ослонац, уверење да својим гестом ништа не нарушавам у тој судбини, него да можда чак градим. (...) Преплећући песме према њиховој музичкој или тематској вредности дошао сам до тачке кад ми се њихова хронологија учинила мање значајном од њиховог унутарњег поретка и изоставио сам датуме којим је Валери означавао сваку од песама или записа појединачно.

Преводилац се у овом случају удружио са приређивачем: песме је поделио у тематске кругове (море, стабло, Орфеј, Нарцис, језик, ноћ, јутро) и истом остварио чудо (или давнашњи сан): публиковао превод пре оригинала! Таква; дакле, само релативно слична књига, пошто је Мићевићев избор, по његовим речима, уникатан, у Француској се појавила тек 2000. под насловом Poésie perdue (Изгубљена поезија) под дирекцијом Мишела Жаретија. Међутим, ту су објављене песме из Валеријевих обимних Свесака, те је сасвим сигурно да је, и скоро тридесет година касније, превод Коље Мићевића лишен адекватног, публикованог оригинала!
(Н. Б. Наводи су из Мићевићевог поговора књиге Poésie brute, стр. 134-135, 139.)




















ВИДОВЊАК

Анђео ми даде књигу и рече: "Ова књига садржи све оно што би желео да сазнаш." И ишчезе.
А ја отворих књигу која бејаше средње дебљине.
Била је написана некаквим непознатим рукописом.
Учењаци су је били превели, али је сваки дао сасвим различиту верзију.
А имали су и различита мишљења о смеру читања.
Нису се слагали ни о томе шта је горе, а шта доле, где је почетак, а где крај.
Пре него је сањарија минула, учини ми се да је та књига нестала и да се поистоветила с тим светом који нас окружује.

Пол Валери, Poésie brute; Матица Српска, 1979, стр. 11.
Превод: Коља Мићевић
Редакција превода: Бојан Савић Остојић

***


LE VISIONNAIRE

L'ange me donna un livre et me dit: "Ce livre contient tout ce que tu peux désirer savoir." Et il disparut.
Et j'ouvris ce livre qui était médiocrement gros.
Il était écrit dans une écriture inconnue.
Les savants l'ont traduit, mais chacun en donna une version toute différente des autres.
Et ils diffèrent d'avis quant au sens même de la lecture. Ne s'accordant ni sur le haut ni sur le bas, ni sur le commencement ni sur la fin.
Vers la fin de cette vision, il me sembla que ce livre se fondît et se confondît avec le monde qui nous entoure.

Paul Valéry, OEuvres I,
Bibliothèque de la Pléiade, Gallimard, 1957.
Mélange, p. 333

Петар Милорадовић

И последња песничка књига Петра Милорадовића, Колонија (Краљево, 2007), одликује се чврстом структуром, попут Слајдова из 2004, с тим што у Колонији атмосфера и визура детињства, (експлицитно појачане реминисценцијама на Бруна Шулца) потпуно доминирају, и на језичком и на тематском плану. Јасмина Топић је у Пољима (бр. 449) Колонију упоредила са "романом у стиховима". Она се с правом може назвати песничким пројектом - у оквиру ког свака песма носи превасходно печат целине којој припада (због тога је не називам збирком, већ песничком књигом) - и по амбицијама се може упоредити са књигама Дејана Илића (Кварт) и, шире, са Валериом Магрелијем (Ora serrata retinae) и Антониом Рикардијем (Кућни приход), чије смо песме већ објављивали.


***

КАМЕНОРЕЗАЦ

На периферији,
код тетке,
становао је мајстор за израду споменика,
црних, тужних, сељачких.
Он је груби камен глачао.
Непрекидно машина је бректала
лево, десно повлачећи тешке полуге
испуштала звук: ст, ст, понављала.
Руски хрт, његов, случајно набављен пас,
због тог досадног звука се трзао.
Редовно је своју територију
и гранитне плоче обележавао.

Дебели газда Најдан усмеравао је та тоцила,
из камена је настајала глаткоћа, уклесана имена
живих и тек умрлих су израњала.
Довршени комади су испирани
и превожени на околна гробља.

Онда је нестао пас.
Газди се оженио син.
Цвеће им је моја тетка поклонила,
оног јутра,
пре него што се у подруму куће обесила;
висећи као камен, на крају конопца,
завезаног за греду.

Најдан је један камени отпадак
касније исклесао
и на њен гроб, одозго,
као тачку слободно ставио.

ПЕТАР МИЛОРАДОВИЋ (1970)
Колонија, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2007.
стр. 36-37.

Библиографија Петра Милорадовића

Vladimír Holan

Ни у ком случају поводом "наступајуће", "најлуђе" ноћи; ни у ком случају пригодно желећи "срећну нову годину и празнике", доносим одломак из једне, усудићу се да напишем, ПАСКАЛОВСКЕ ноћи, једне која се, иако је артифицијелна, убраја у низ "судбоносних" ноћи пуних искушења и преображаја: одломак из Ноћи са Хамлетом чешког песника Владимира Холана.


******* [ово НИСУ пахуље - прим. Б. С. О.]**********


Љубав!... Пре но што почне да живи одважује се на све,
а стално уништава оно чиме се храни... Изокренути снег...
Али снег под стопалом анђела апстракције
не топи се... А пошто судбина не хаје за идеале,
она је владавина и влада... Али љубав је
требало да буде оно што ће бити... Но управо преко ње
сазнајемо да смо већ осуђени...
Чак и апсурд је апсурдан...
Нема за нас избора...
Некад нека магловита реченица
чији је мрачни смисао за нас несхватљив
кадра је да се разгори до таквог блеска
да нас заслепљује... Јер метафизичка је
сама стварност... Али заљубљени
не воле да између загонетке
и могућности одгонетања
оштроумност крњи своје оштрице... Дословни,
они се грле и љубе чак и не слутећи
да чак и опасност прелази у навику и равнодушност.
У противном случају морали би умрети. Умрети можда
без мајсторства страве, али сасвим сигурно
у босој тишини која нам се ближи
на цветни позив
и просто нам говори: доста!
Ми се тад једва погледамо -
и пре но што схватимо је ли реч о промени или преображају
морамо и тој промени и преображају
да се поклонимо и пружимо руку без журбе
да би се могли преобући у мртвачко рухо...

Али прави љубавник не склапа примирје с портретом
и не пристаје да понесе Асирцима петла
од још незачетих речи, од недореченог згражања,
од неисказане радости... Свака представа је
привлачна... Чак и представа самоубиства...
Стога нека траје ноћ
у којој ће упорна хармонија
понављати свој ритам толико дуго
да једино усуд може испретргати оно њено женско намигивање
мигањем демона уништења!
Нека траје ноћ у којој се милости може надати
једино уметност, већ одавно проклета
радозналошћу пакла и равнодушношћу овог света!
Нека траје ноћ, макар и последњи камен што
преостаје градитељу светионика - имао да убије његовог сина!
Нека траје ноћ, макар имао да се угаси први свитац
за време градње подземне железнице!
Нека траје ноћ у којој је метла комете
већ одавно ишчистила пад анђелица
из ватиканских вртова у задушничку шуму Ватерлоа!
Срцe је терет... Разум - само тежина... Чак и посмртна невиност
баца нас у искушење... Стога нек траје ноћ!

ВЛАДИМИР ХОЛАН (1905-1980)
из поеме Ноћ са Хамлетом,
КОВ, 2004, стр. 33-35.
превод: Петар Вујичић

Blog o sajtu: Elpenor

Na sajtu www.elpenor.net, pesnik Saša Jelenković je objavio svoje celokupno stvaralaštvo, koje uglavnom obuhvata poeziju - deset zbirki stihova, od Neprijatne geometrije (1992) do Gibraltara (2005) - i eseje o poeziji.

Odluku da se sasvim "preseli na Internet", Jelenković obrazlaže u eseju Sve staro, (prvobitno objavljenom u časopisu Poezija) - koji će za ovu priliku ujedno poslužiti i kao prezentacija samog sajta Elpenor.

***

(...) Mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.

Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule... o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik, nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedesetih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.

Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.

Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.

Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.

Saša Jelenković, "Sve staro",
Poezija 27-28, 2004, str. 90-92.

odlomak 1
Bibliografija Saše Jelenkovića