BOOKVALISTI : Umetnost prevođenja (sa Bojanom Savićem Ostojićem) & Emanuel Bov (krišom veliki pisac)

Glasoviti youtube-kanal za književne sladokusce i dokoličare, Bookvalisti, nedavno je potrošio dve epizode svog podcast ciklusa "Književni Malibu" na razgovor sa mnom. 

Književni Malibu #56: UMETNOST PREVOĐENJA (sa Bojanom Savićem Ostojićem)

Prvi razgovor, koji je vodio Ivan Isailović poznatiji kao Maska, koji se tiče umetnosti prevođenja, ujedno je i prvi kompletniji portret moje bibliografije kao prevodioca. Bila je to za mene prva javna prilika da progovorim o svojoj prevodilačkoj poetici i njenom postepenom izgrađivanju. 

Književni Malibu #57: EMANUEL BOV (Krišom veliki pisac)

Drugi razgovor, sa Momčilom Žunićem-Momom, posvećen je Emanuelu Bovu. Dva romana ovog prvoklasnog, a zanemarenog autora, Moji prijatelji i Arman, objavljena u mom prevodu za Službeni glasnik, najbolji su uzorak minimalističke poetike kojoj sam posvećen kao prevodilac. U oba snimka se dotičemo i odnosa persona prevodioca i autora, koje ne kohabitiraju uvek na najskladniji način.

Bookvalisti su (prema sopstvenoj definiciji) "ekipa biblioholika koji traže izgovor da govore o književnosti na nove i zanimljive načine pod geslom: nema ničega van fikcije."

 

youtube kanal: https://www.youtube.com/channel/UCJBftKRT9KpnRldI4QVLRbQ/videos?app=desktop

instagram: https://www.instagram.com/bookvalisti/

--

Bojan Savić Ostojić 

Ani Erno: ZAPOSEDNUTOST (preveo Bojan Savić Ostojić; Štrik, Beograd: 2022)

 

Knjige koje je Ani Erno objavila nakon Mesta pod suncem odlikuju se napuštanjem psiholoških preokupacija i okretanju ka spoljašnjem, objektivnom i sociološkom. Novelističke obimom, ove knjige fakturom najviše podsećaju na dnevnike. Ali njih ne čine intimna poveravanja već subjektivni opisi, scene, jezgroviti izveštaji. Umesto na intimne zapise, čitaoca više podsećaju na dnevnike istraživanja. Odabranim epizodama iz prošlosti autorka pristupa kao neka hladnokrvna studentkinja, ne dozvoljavajući sebi ni najmanju slobodu u obradi, nikakvu literarizaciju niti ulepšavanje. Držeći se podalje od sentimentalnosti u seciranju događaja koji su joj promenili život, ona ulaže napor da se od svoje ličnosti dodatno distancira tako što će sebe samu predstaviti kao tip, a svoje iskustvo kao odraz prilika u Francuskoj od sredine do kraja XX veka.

Zaposednutost, pod originalnim naslovom L’occupation, objavljena 2002, pripada, uslovno govoreći, erotskom ciklusu u opusu Ani Erno, započetom knjigom Jednostavna strast. Nјena junakinja je žena koja postaje opsednuta novom izabranicom svog bivšeg lјubavnika, čiji identitet on odbija da otkrije. Doziranje ličnih podataka o drugoj ženi osnovni je motor novele. Opsednutost drugom ženom dostiže vrhunac u trenutku kada junakinja saznaje da joj je suparnica vršnjakinja i koleginica po struci. Svest da je za bivšeg muškarca bila samo tip poželјne sredovečne žene junakinja ne može emotivno da prihvati, ali autorka tu generičnost ističe kao najvažniju za artikulisanje priče. Upravo ona joj daje slobodu da se bez cenzure posveti svim sumanutim gestovima za kojima junakinja pribegava tragajući za identitetom druge žene.

Hladno razmatranje sopstvenog ponašanja konstanta je u Ernoinom procesu pisanja: ukidanje svih moralnih zazora koji bi mogli pripovedanje da učine lepšim ili dopadljivijim. Ujedno, to omogućava autorki da se udvoji, i da u ulozi naratorke ne oseća nikakvu empatiju prema sebi kao junakinji. „Otići do kraja svojih osećanja“ u pisanju (kako se kaže u epigrafu, preuzetom od Džin Ris), ali bez ikakvih tabua, bez naknadnog korigovanja po moralnom ključu, naročito u slikanju same sebe, to je za Ani Erno ključ autentičnosti. Amoralnost je neophodan uslov za iskrenost: „Da li je moje ponašanje bilo dostojno ili besprizorno, da li su te želje bile moje — to pitanje tada sebi nisam postavljala, kao ni sada dok pišem. Često verujem da samo pod uslovom da takvo preispitivanje izostaje, najsigurnije dolazimo do istine.“

Po knjizi je 2008. snimljen film L'autre, u režiji Patrisa Mario-Bernara i Pjera Trividika, sa Dominik Blan u glavnoj ulozi. 

 

Bojan Savić Ostojić

iz pogovora

Tefteri: O sveskama Petera Handkea (priredio Bojan Savić Ostojić, preveo Relja Dražić: Polja br. 535)

Tema novog nastavka feljtona Tefteri jesu sveske Petera Handkea. Beležnice koje je otpočeo krajem 1975. i vodio ih do 1977, objavljene pod naslovom Težina sveta započinju nacrtima situacija za neme komade i druge rukopise. U uvodu, međutim, autor priznaje da mu se desilo da u njima nagonski zabeleži i neka „neposred na iskustva svesti“ mimo unapred zadatog projekta.

S vremenom će početi da zapisuje samo te sporedne opažaje, bez namene, koji dolaze niotkud i ne traže razradu. „Što sam više nastavljao s takvim beleženjem“, zaključuje, „više sam se oslobađao utvrđenih književnih formi, stičući slobodu unutar jedne dotad nepoznate mogućnosti pisanja.“

Međutim, nakon nervnog sloma, u martu 1976. sveske dobijaju funkciju koja prevazilazi još jednu laboratoriju za književno eksperimentisanje. Handke od tog trenutka počinje pretežno da opisuje, sve iscrpnije i detaljnije. Pisac koji je izgradio svoj poetički identitet na sumnji u narativni jezik, autor Kaspara i Golmanovog straha od penala, sad iz najdublje nužde traga za jezikom koji je što transparentniji. Više ga ne zanimaju logički nesporazumi već neposredan susret s realnošću: on traži „svet koji se može opisati, osećanje koje je napokon postalo stvar“.

Zašto su, po mom mišljenju, Handkeove sveske najvitalniji deo njegovog opusa, uspeliji od pripovednih dela, naročito nakon 1980? Zato što su slika i prilika iskustva, pokušaja da se ono u trenutku uobliči a da se ne zaokruži.

Bojan Savić Ostojić

iz uvodnog teksta "Stenografija panike"

***

Sila nežnosti, koja je iznenada razvejala otpor od koga se sastojalo moje Ja

Osetio sam da će mi doktorka pre svog odlaska pružiti ruku, pa sam držao ruke na promaji da se ne oznoje

Kad bi svako uvek bio svestan svoje apsolutne neobičnosti i nastranosti, činjenice da svoju normalnost održava neprekidnim nizom brižljivo skrivanih dnevnih trikova, nikom drugom ne bi mogao da učini ništa loše (ovo sam pomislio zamislivši čoveka koji svakog dana prinudno na kratko staje na vrata da bi tamo doživeo neki sasvim nemotivisan smrtni strah koji mu je potreban, ali koji inače u životu potpuno poriče, a kod drugih čak odmah ismeva)

Noćas u snu video sam drvo obasjano prvim zracima sunca (kao poprskano svetlošću) – toliko sam, spavajući, čeznuo za tim da svane dan

Šta radim u sekundi panike? Posegnem za naočarima i popravim ih

Trenuci kad mi se svest o smrti pojavljuje kao opklada (bez prepoznatljivog suparnika) i tako mi pričinjava neku vrstu zabave!

Osećaj sreće što možeš da posmatraš flašu mineralne vode. (Veliki osećaj života: postoji nešto drugo!)

Uveče čujem psa kako laje napolju; mogu da ga čujem! (Sreća)

Jazbina koja postajem kad izgubim napetost

Pomirišeš hleb i razočaraš se – kao kad ne funkcioniše neki siguran sistem, izgrađen tako da ni budala ne mo že da ga pokvari

Želja da napadnem cveće, obema rukama

Ovoga, najlepšeg mogućeg dana na svetu, otpušten iz bolnice motam se okolo s osećajem (?) da ne bih ništa propustio da sam sad mrtav

iz Težine sveta

preveo Relja Dražić

Polja 535 (maj-jun 2022): https://polja.rs/2022/535/?lang=lat

Bojan Savić Ostojić: VARVARIN U EVROPI (Kontrast, 2022)

U srećno pronađenoj formi koja koristi elemente dnevnika, putopisa, memoara, romana, sveske i (elektronske) beležnice, Bojan Savić Ostojić oblikuje svoje sveže utiske i refleksije favorizujući fragment kao modus pisanja, ali ne po cenu radikalnog rasparčavanja teksta. Varvarin u Evropi, napisan tokom prevodilačkog boravka u Švajcarskoj krajem 2021. godine, zamišljen kao „uzvratna poseta“ Nikoli Buvijeu i svojevrsni odgovor na njegovo putovanje Balkanom opisano u Upotrebi sveta, otrežnjujuće naglašava nedostatak ljudskosti i osetljivosti savremenog čoveka, naročito u pandemijskim okolnostima. Negovanjem poetike sažetosti revitalizovana je raspričana forma putopisa kakvu je u svomVarvarinu u Aziji artikulisao Anri Mišo. „Varvarsko“ balkansko poreklo kontrapunktirano je „civilizovanoj“ Evropi, dok se kroz precizne krokije, lucidna zapažanja i filtrirani humor otkriva „komforna zapadnjačka ksenofobija“.

 

Jelena S. Mladenović

 

 

Varvarin je ovladao jezikom koji ga varvarinom obeležava taman toliko da mu se omogući rezidencijalno prevođenje i pisanje. S klimavom kovid-propusnicom i bez upotrebne dozvole za razonodu — ali ponešto bi ipak valjalo prošvercovati i istočiti usput. Švajcarski fragmenti će s lakoćom pronaći pravu pukotinu niz koju ce da se sliju i združe, a ono što se za čitaoca destiluje sve je osim usputnog.

 

Momčilo Žunić

 

 

Bojan Savić Ostojić

Varvarin u Evropi

švajcarska sveska 

Kontrast, 2022

naručivanje knjige na sajtu izdavača 

 

 

Branko Čučak: Dnevnik od 23. novembra 1625. godine

Branka Čučka (kao ni Ota Tolnaija) nikad nije naodmet. Ovog puta, po jednom starom Aćinovom izboru.

Mogao bi, kad smo već kod toga, taman da napravi jednu novu antologiju (1985-2022), a da bude isto ovako svojeglava i ovako tanka.

DNEVNIK OD 23. NOVEMBRA 1625. GODINE

Ležim na suncu Znojim se Vonjam Smrdim

Lijepo mi je 

Znam da mi rastu nokti i dlake Dišem

Malo je sparno

Pipam se Razmazujem znoj Gledam u nebo

Malo me peče Koža je pneumatik Nadimlju se pore Crvenim 

Ono drvo liči na DE-mol

Ona površina takođe Trenutak — sve na DE-mol liči

Prevrćem se Dižem Odlazim u hladovinu 

Ponešto pijeska ostalo je prilijepljeno za znoj

BRANKO ČUČAK

(1948-2008)

iz Antologije Ključevi (iz novijeg pesništva u Jugoslaviji, 1968-1984) koju je priredio Jovica Aćin

K O V 1984

Samjuel Beket: MERSIJE I KAMIJE (preveo Bojan Savić Ostojić, Lom, 2022)

 

Mersije i Kamije je prvi roman koji je Beket dovršio na francuskom, i to 1946. Objavljen je, međutim, tek 1970, nakon što je autor dobio Nobelovu nagradu. Englesko izdanje, u Beketovom prevodu, koje se pojavilo nekoliko godina kasnije, skraćeno je za trećinu.

Ova knjiga se dugo nalazila na margini "centralnog" dela Beketovog opusa. Međutim, ona ne samo da nije marginalna već je, bez obzira što je na francuskom, poslednji tekst koji pripada autorovom "irskom ciklusu" (zajedno sa knjigama Marfi i Vot). Ujedno, u ovoj knjizi je prvi put u Beketovom opusu centralno mesto dato dijalogu: u njemu se već formuliše "drama govora", koju će autor potom razviti u Čekajući Godoa i drugim komadima.

Mersije i Kamije, dva starca "s dušom mladića", pripremaju se za odlazak iz neimenovanog grada, odriču se, ne bez muke, svega što su poneli na put i usput, beskrajno razgovarajući o važnim glupostima, shvataju, bez imalo drame, da se nalaze na jednom mnogo važnijem putovanju, na koje ne mogu zajedno poći, i da je potpuno nevažno hoće li ikada napustiti grad.

*

Šta kažeš da bacimo mantil? reče Kamije. Šta će nam?

Odlaže dejstvo kiše, reče Mersije.

To je mrtvački pokrov, reče Kamije.

Ne preterujmo ni u čemu, reče Mersije.

Hoćeš da ti kažem najiskrenije? reče Kamije. Onaj ko ga nosi u nelagodi je, i u telesnom i u moralnom pogledu, s istim pravom kao i onaj koji ga ne nosi.

Ima istine u tome što govoriš, reče Mersije.

Pogledaše mantil. Bio je prostrt u podnožju brdašceta. (...)

Šta kažeš da mu se obratim? reče Mersije.

Imamo vremena, reče Kamije.

Mersije razmisli.

Zbogom, stari gabardenu, reče.

Kako se tišina odužila, Kamije reče, I to ti je obraćanje?

Znači, nećemo ga baciti? reče Mersije.

Ostavićemo ga tu, reče Kamije. Što bismo se mučili.

Hteo sam da ga zavrljačim, reče Mersije.

Ostavimo ga ovde, reče Kamije. Tragovi naših tela polako će se izbrisati. Pod dejstvom sunca, on će se presaviti kao mrtvi list.

A da ga zakopamo? reče Mersije.

To bi bilo previše sentimentalno, reče Kamije.

Da ga ne uzme neko drugi, reče Mersije, neki ološ?

Šta nas briga za to? reče Kamije.

Naravno, reče Mersije, ali ipak nas je briga.

Ja odoh, reče Kamije.

On se udalji. Mersije ga ubrzo sustiže.

Možeš se osloniti na mene, reče Kamije.

Kasnije, kasnije, ljutito reče Mersije.

Šta ti je pa sve vreme gledaš iza sebe? reče Kamije.

Pomerio se, reče Mersije.

Ko? reče Kamije. A da, znam. Eno, maše maramicom.

Valjda nismo ništa ostavili u džepovima? reče Mersije.

Raznovrsne poništene karte, reče Kamije, upotrebljene šibice, izbrisane tragove neopozivih sastanaka na marginama novina, klasičnu poslednju desetinu zašiljene olovke, nekoliko prljavih listova toalet-papira, nekoliko kondoma sumnjive nepropustljivosti i napokon prašinu. Ukratko, čitav život.

Ništa što nam je potrebno? reče Mersije.

Kad ti kažem, čitav život, reče Kamije.

Samjuel Beket

MERSIJE I KAMIJE

Lom, Beograd, 2022.

Na ovom linku možete poslušati razgovor o knjizi sa prevodiocem u emisiji "Čitač" Radio Beograda 2, koju uređuje Dragana Kovačević:

https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4881734/.html

Agota Krištof — NEPISMENA (Nojzac, 2022, preveo Bojan Savić Ostojić)

Nedavno je u izdavačkoj kući Nojzac objavljena Nepismena, autobiografska povest Agote Krištof, u prevodu Bojana Savića Ostojića.

Sačinjena od tekstova koji su devedesetih godina izlazili u ciriškom časopisu Du, Nepismena (L'Analphabète) na francuskom je objavljena 2004. Osim što je njeno jedino autobiografsko delo, Nepismena je i jedan od retkih tekstova u kojem je autorka Trilogije o blizancima progovorila o poetici svog opusa.

Glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje. Nepismena je portret suočavanja sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Jedna od središnjih izjava ove knjige, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, na koncu ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini, Švajcarskoj. Njena artikulacija tog problema zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.

(Bojan Savić Ostojić, iz pogovora)

Agota Krištof 

(foto: Asgar Nuri)

U jutarnjem autobusu, kontrolor seda pored mene, ujutru je uvek isti, debeo i veseo, i priča sa mnom za vreme čitave vožnje. Ne razumem ga dobro, pa ipak razabiram da želi da me uteši objašnjavajući da Švajcarci neće dozvoliti Rusima da dođu dovde. On kaže da ne treba da se bojim, da više ne smem da budem tužna, da sam sada bezbedna. Smešim se, ne mogu da mu kažem da se ne bojim Rusa, i da sam tužna pre svega zbog svoje prevelike bezbednosti u ovom trenutku, i zato što nemam šta drugo da radim, niti o čemu drugom da mislim osim posla, fabrike, kupovine, pranja veša, pravljenja obroka, i zato što jedino mogu da čekam nedelju kada ću spavati i malo duže sanjariti o svojoj zemlji. 

Kako da mu objasnim, a da se ne naljuti, sa to malo francuskih reči što znam, da je njegova lepa zemlja samo pustinja za nas, izbeglice, pustinja koju treba da pređemo da bismo stigli do onoga što se zove „integracija“, „asimilacija“.

(Agota Krištof, iz poglavlja "Pustinja")

Agota Krištof

Nepismena

preveo Bojan Savić Ostojić

mek povez, 60 strana

sajt izdavača: https://neusatz.rs/