U poslednjem broju Polja (br. 532), objavljen je peti nastavak feljtona Tefteri posvećen Žilu Renaru i njegovom Dnevniku (1887-1910). Pored prevedenih odlomaka iz Dnevnika, objavljen je i prateći tekst "Piši samo kad se umoriš od gledanja".
Dnevnik Žila Renara (1864-1910) može se ujedno shvatiti kao dnevnik i kao sveska, jer obiluje i sumama i usputnim krokijima, i beleškama s nogu i onima koje su pisane natenane za radnim stolom. Ali ko je Žil Renar i kako to da nijedan red tog sto godina starog Dnevnika dosad nije preveden kod nas? Iako je u književni svet stupio romanom Gotovan (1884), Renar će se u nastavku karijere otvoreno izjasniti protiv ovog roda; kao pisac se odveć rano opredelio za posmatranje da bi mogao ubeđeno da se posveti glavnoj romansijerskoj zavrzlami: izmišlјanju. Godine 1894. objavlјuje svoje remek-delo, Poil de Carotte (prevedeno na srpskohrvatski kao Riđan, 1959). Posle njegove pozorišne adaptacije, koja će autora proslaviti u Parizu i Americi, Renar će napisati još nekoliko komada (Uživanje u rastanku, Hleb bračnog para) te zbirku skica na teme iz flore i faune (Histoires naturelles, 1899; „Prirodopisi“). Ovaj seoski gazda i ekstremni levičar, antiklerikalnog i antimilitarističkog opredelјenja, a uz to po porodičnoj liniji načelnik opštine Šitri u Burgonji i član Akademije Gonkur, umro je 1910. u 46. godini, od arterioskleroze.
Dnevnik je počeo da vodi 1887, navodno pod uticajem dnevnika braće Gonkur, i vodio ga je do smrti. Prvi put je objavljen između 1925. i 1927. godine, u petotomnom izdanju, u redakciji Anrija Bašlena (izdavač: Bernuar). Godine 1935. drugo, istovetno izdanje izlazi kod Galimara i otkriva ga širokoj publici. Naposletku, na pedesetogodišnjicu Renarove smrti (1960) Biblioteka „Plejada“ objavlјuje njegova sabrana dela, a među njima i Dnevnik u jednom tomu.
Iz Dnevnika
5. januar 1896.
Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.
25. januar
Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.
3. februar
Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.
1. april
Ispalјivati metke u paučinu.
17. april
Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.
Jul
Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.
9. jul
Slameni šešir za mesečinu.
Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.
Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.
Septembar.
Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.
Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem kako se zove.
20. jul
Volim samoću čak i kad sam sam.
1. januar 1901.
Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.
19. avgust 1903.
Teško je biti dobar kada ste vidoviti.
23. februar 1910.
Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče... – o onom što kuca u grudima.
Čovek je ravnodušan kao ručni sat.
Feljton Tefteri: prethodni nastavci
