Upravo je objavljen letnji broj časopisa Polja, a u njemu nastavak feljtona "Tefteri", posvećen Petru Vjazemskom. Izbor fragmenata preveo je sa ruskog Zorislav Paunković.
Po rođenju knez, a po pozivu pesnik, Petar Andrejevič Vjazemski (1792–1878) ostao je danas u pamćenju pre svega kao autor Stare beležnice. Ovaj predvodnik pesnika romantičara i akademik, Puškinov prijatelj i korespondent, a osim toga i visoki činovnik Ministarstva finansija i direktor Državne banke, svoje sveske je vodio od 1813. do smrti. Prvobitna namera autora bila je da beleži nacrte za pesme, pisma i basne, ali ubrzo su među zapisima počele da preovlađuju anegdote iz ruskog književnog života i kratki portreti ljudi iz njegovog okruženja.
Među autorima iz feljtona, Vjazemski je prvi koji se odlučio da za života objavi odlomke iz svojih svezaka: dvadesetih godina XIX veka. Nakon što je prestao da ih objavljuje u periodici, po mišljenjima dveju priređivačica izbora (V. Nečajeve i L. Ginzburg), Vjazemski je prema sveskama razvio prisniji odnos. Ipak, i kasnije je rešio da iz njih objavi odlomke, šezdesetih godina, ali ovog puta bez potpisa.
„Ne želim da se moje ime štampa. Teško je odsutnom i bolesnom da se pomeša s gomilom. Mnogi će me verovatno prepoznati, ali to je nešto drugo. Ja ipak ostajem zaštićen maskom. Sem toga, danas više ni čestita žena ne može da se pojavi bez maske u našoj javnoj književnoj maskaradi.“
Iz Stare beležnice
(preveo Zorislav Paunković)
Filip je pisao Aristotelu: zahvaljujem bogovima ne toliko zbog rođenja sina, koliko zbog
toga što se rodio u tvoje vreme.
Mnogi klasicisti ne raduju se toliko zbog svog dela koliko zbog toga što je ono napravljeno po Aristotelovim preporukama. Jedan lekar govorio je o svom preminulom pacijentu: nije ozdravio, ali je, u svakom slučaju, umro prema svim propisima i pravilima nauke.
Iskustvo nije kći vremena, kao što se netačno tvrdi, već događaja.
Englezi roman pripovedaju, Francuzi izmišljaju; mnogi Rusi kao da roman prevode s
nekog nepoznatog jezika na kojem se govori u nepoznatoj zemlji. Humbolt (naravno, u
šali) priča da se u američkim šumama mogu naći veoma stari papagaji koji ponavljaju reči
iz jezika plemena koje je odavno nestalo s lica zemlje. Kada se čitaju neki ruski romani ima
se utisak da su napisani na osnovu reči tih papagaja.
Jedan pastor venčavao je dvoje mladenaca vrlo neuglednog i neprivlačnog izgleda. Po
završetku obreda održao je poučan govor i između ostalog je rekao: „Deco moja, volite
jedno drugo, volite se jako i stalno, jer ako se ne budete uzajamno voleli ko će vas drugi
zavoleti.“
Ta pouka mi uvek pada na pamet kada Z. hvali X., a X. hvali Z.
Pitali su Jermolova za jednog generala, kakav je u borbi. „Stidljiv“ – odgovorio je.
Šamfor, diskutujući o ljudskoj pokvarenosti, citira nekog oštroumnog mizantropa: Bog
bi nam poslao i drugi potop da je video korist od prvog.
NN kaže da žali ljude koji knjigu života čitaju od korica do korica s napregnutom pažnjom i usrdnim poštovanjem; oni obično loše prođu. Život treba pomalo listati, spretno i
pravovremeno izvlačiti iz njega ono što se u njemu nađe dobro i po želji, a ostalo propuštati, ne razmišljajući o njemu.
Ceo izbor i tekst o Vjazemskom ("Izbor iz nevidljive književnosti") možete pročitati na sajtu časopisa Polja.
