U nedelju, 23. maja, Sara Arsenović je u emisiji "U prvih pet" (Radio Beograd 2) razgovarala sa Bojanom Savićem Ostojićem o romanu Ništa nije ničije i blogu Za sve pare, o umetnosti pripovedanja i nađenim sveskama, kao i o najsvežijim nalazima sa Zemunskog buvljaka.
Emisiju možete u celosti poslušati na sledećem linku:
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4380886/bojan-savic-ostojic.html
Na linku u prilogu možete pratiti snimak razgovora o romanu Bojana Savića Ostojića Ništa nije ničije. Veče je održano 11. maja u Domu omladine, u okviru tribine "Umetnost romana" (urednik i voditelj Petar Protić).
Dvadeset devetog aprila, u okviru Književnog kafea, mesečnog ciklusa beogradskog Gete Instituta, Bojan Savić Ostojić je sa Biljanom Pajić, urednicom programa, razgovarao o Peteru Handkeu.
 |
| Sveske Petera Handkea Težina sveta, Povest olovke, Fantazije ponavljanja; Na prozoru ujutru, Juče na putu, Noću pred zidom od senki drveća |
Posle mnogih razgovora organizovanih u njegovu čast nakon dobijanja Nobelove nagrade, možda je teško govoriti o sopstvenom čitanju Handkea. Pa ipak, vredi se okušati u tome, barem za onoga koga s njegovim delom nije zbližila nagrađivanost već samo iskustvo pisanja.
Više od pripovedača i dramaturga, Handke je za Bojana Savića Ostojića pre svega sveskopisac. Prva od šest svezaka koje je do danas objavio, Težina sveta iz 1978, po mišljenju našeg sagovornika presudna je za prelom u njegovom opusu koji se desio sa tetralogijom Spori povratak kući, za poetički zaokret koji ga je, nakon početnog perioda posvećenog ispitivanju jezičkih manipulacija, odveo ka problemu neposrednog iskustva.
Osim njegovih beležaka, u razgovoru smo se dotakli Handkeovog opusa uopšte. Tom prilikom osvrnuli smo se na njegovo prisustvo na našim prostorima i na redigovanje prevoda nekih njegovih dela na srpski, za koje je bio zadužen upravo naš sagovornik.
(iz najave organizatora)
Snimak razgovora možete pratiti na linku u prilogu.
Uskoro će u izdanju Službenog glasnika izaći Arman, drugi roman Emanuela Bova, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Treći program Radio Beograda večeras počinje da ga emituje u svom ciklusu Putevi proze, u naredne dve nedelje.
„Videh
sebe u detinjstvu, sa noktima pretankim da bi mi ih roditelji negovali, sa
plavom kosom čiju kovrdžu još čuvam, zatim videh sebe kao dečaka, rođenog
nekoliko godina pre 1900, koji se raduje izložbama i narodnim praznicima, koga žalosti
pomisao da će umreti pre proslave 2000. godine, koji se boji da mu majka neće
razlikovati karanfilić i kukutu, koji se nikad ne smeje iza leđa profesorima sa
naočarima, koji voli lokomotive sa vetrobranom, koji po knjigama koje čita traži
opise mučenja, a kasnije i ljubavne scene, kome su omiljeni predmeti istorija i
geografija, koji ima drugove, od kojih danas neke zamišljam spreda, a druge,
one što su uspeli u životu, iz profila.“
*
Po originalnoj mešavini emotivnosti i nonšalancije, Bovov Arman nam se predstavlja kao dvojnik Viktora Batona iz Mojih prijatelja. Čini se, međutim, da je za razliku od ovoga uspeo u životu: ima stalno boravište, živi sa bogatom ženom, ništa mu ne fali. Kada jednog zimskog dana slučajno sretne Lisjena, prijatelja iz siromašnih dana, neće odoleti da mu pokaže koliko je imućan i drugačiji. Usput će sebe samog videti u novom svetlu i uvideti da ne samo da se uopšte nije promenio već da, naprotiv, možda uopšte ne želi sve što je stekao.
Originalno objavljen 1927. Arman je vrhunac pointilističke veštine autora Mojih prijatelja. Ovo je prvi prevod romana na srpski jezik.
*
„Volim da se nađem na uzvisini s koje puca pogled na otvoreni prostor. Ponekad imam potrebu da vidim onoliko daleko koliko mi oči dozvoljavaju, da vidim dokle se prostire vazduh koji dišem. Moji problemi se tada umanje. Postepeno se utope u muke svih onih koji me okružuju. Više nisam jedini koji pati. Godi mi pomisao da u nekoj od ovih kuća koje se prostiru unedogled živi neko ko možda liči na mene. Svet mi se tada čini bliži, njegove radosti i boli dublje i neprekidnije.“
 |
| naslov izdanja iz 2019 izdavačke kuće Cent pages iz Grenobla |
Skoro trideset godina posle prve knjige, objavljen je prvi izbor
iz poezije Nenada Jovanovića. Običnost, koju je priredio Bojan Vasić, predstavlja izbor iz deset Nenadovih pesničkih knjiga, od Frezna iz 1993. do Klasa iz 2018. Čitaoci će napokon imati uvid u reprezentativni izbor jednog od najvitalnijih srpskih pesnika u poslednjih trideset godina.
DIM
Življaše, jednom, galeb. I —
i
dalje je živ.
Ima
visoku, visoku temperaturu;
trbuhom
naleže na
auto-stradu
kojom
porodice putuju na vikend.
Tonu
otežava to
što
ne znamo šta podrazumeva tona.
A
ona će se predstaviti onda
kada
nam ne bude do poznanstva
nego
do mirisa za koje
verujemo
da bi upotpunili našu
biografiju:
miris
kruške,
na primer.
Onakve
kakvu će iza sebe
u
sutonskoj sobi neko
da
ostavi u želji
da
ga na svetu zastupa
ono
što staje na dlan,
kada
dim bude zauvek
verodostojniji
od zore,
automobili
nečujni.
Neko
koga po kruški, međutim,
nećemo
prepoznati.
Sadašnjost
je luda kraljica,
i stalno zbacuje krunu.
Готово у исто време појавиле су се две књиге Муаниса Синановића. Најпре, на словеначком, четврта књига песама, Krhke karavane (издавач: LUD Literatura). А потом је изашао већ други избор ауторових песама на српском, Ноћни номади, где су укључене и песме из најновије збирке, у селекцији и преводу Ивана Антића. Поговор је написао уредник Бојан Марковић. (Издавач: Дом културе Студентски град)
Sanjak
of Novi Pazar
Mujezin
je vsak dan v reki pobral kamne,
jih prenesel v mošejo. Okoli njih so molili,
nato so jih vrgli nazaj. To je odgnalo sovražnike.
Zato v tih krajih ni bilo vojne.
A
jaz bi rad bil reka, njena molitev
ni priprošnja, temveč tek. Rad bi bil kamen,
njegova molitev ni prošnja, temveč bivanje
na dnu reke.
Rad
bi molil sredi sovražnikov,
boja ali obrambe. S tem bi bil kot reka
ali kamen na dnu reke.
(превео: Иван Антић)
U najnovijem broju Polja objavljen je izbor iz Svezaka S. T. Kolridža, u izboru i prevodu Bojana Savića Ostojića.
San u kojem mi neki velikaš obećava velike stvari – pri buđenju utvrđujem da sam razočaran gotovo isto koliko bih bio da se to stvarno desilo.
Prirodni i usiljeni um. U prvom slučaju plod pada zreo s Drveta – u drugom se s njega otresa.
Dete koje grdi cvet onako kako su njega grdili i tukli, to je poezija / pretrpljeni bol praćen užitkom –
21. okt. – Jutro – 2 sata – Vetar u svojim [naletima?] proizvodi takvo mučno jecanje da mi se učinilo da moja žena ječi u snu. – Treperavo Uu! Uu! poput ranjenika na bojnom polju, koga rane počinju da peku po hladnoći.
Nije znao šta će sa sobom – morao je, tako je osećao, nešto da učini – ustao je, iznenada privukao pisaći sto – seo, uzeo pero – i utvrdio da ne zna šta će sa sobom. 30. okt. 1800.
Sreda – Popodne. U krevetu – živčan – gledao sam prizmatične boje koje ispušta Kupa – Došao je Vordsvort – Ispričao sam se s njim – Ostavio me je samog – Zatvorio sam oči – divni dvobojni spektri, narandžasti i ljubičasti – potom zeleni, a ta boja se odmah pretvorila u Lisnato Zelenu & zatim pred mojim očima postala divna mahovina, poput one koja se nalazi na dimnjaku u Grasmiru. – Apstraktne Ideje – & nesvesne Veze!!
Dopola ispletena Čarapa u Fioci Kuhinjskog stola –
Izduvati dušu.
