Jesi, Harise,
ostrašćen si i uskogrud. Što si pokazao i ovim tekstom, a pride si brzoplet
i pogubno opširan. Džabe ti pravdanja Konstantinovićem. Moja lakonska duša teško
vari tekstove koji su ovako puni ponavljanja.
Drago mi je, i
pored svega, što ti je moja opaska od dve reči poslužila kao šlagvort za
pitanje da li je ostrašćenost delotvorna
kao podstrek za saznavanje, kao stimulans za uvid.
To zaista zvuči
zavodljivo.
Međutim, kažeš: „Jednako
kao što mogu narušavati logičku strukturu teksta, strasti mogu i potaknuti
autora da uoči ono što jest, a što da je ostrašćen ne bi vidio.“
Neosporno. Samo,
s koje si strane ove (apolonijski) uravnotežene rečenice? Očigledno,
naklonjeniji stavu da strast može
biti podsticaj.
Ali, Harise, Dionise, strast nije ostrašćenost.
Navodeći tebe kao
„ostrašćenog“ kritičara, nisam na umu imao da si poprište podsticajnih
strasti koje vode u uvid. Već onih koje koje vode u ćorsokak.
Ostrašćen
kritičar će u razmatranje svog predmeta (dela ali mnogo češće lika) ući sa
spremljenom tezom, retorikom i neće se smiriti dok je ne istera do kraja, u
slovo onako kako je zamislio. Ako naumi da
sahranjuje (ako mu je, kao u vreme socrealizma, rečeno da sahrani) sahraniće. Svim sredstvima. Sve može da mu posluži kao građa za pokudu. Knjigu (povod) može, ali ne mora da pročita. Može biti
dovoljno da zna ime autora i njegovo opredeljenje.
Ostrašćen je
brzoplet i nestrpljiv. To je možda poželjno za pesnika, ali pogubno za
kritičara. On prosto nema vremena da sačeka da napiše tekst koji već ima na
vrhu jezika. Teza ga oslobađa od bavljenja činjenicama. Zaključak ima u glavi
već pre nego što je svoju kritiku stavio na papir ili u SIC.
Kada se, sutradan
po objavljivanju, ispostavi da je argumentaciju zasnovao na netačnoj
informaciji i da mu je tekst pao u vodu, kritičar se neće zbuniti niti povući
tekst, nego će reći:
Zahvaljujem se
ovom prilikom članu redakcije tog portala koji me je blagonamjerno obavijestio da
je navedena informacija netačna, te se izvinjavam Kaplanu ukoliko se osjetio
povrijeđenim, jednako i ukoliko se nije osjetio povrijeđenim zbog tog mog
pogrešnog navoda. (E-novine)
I priznaće, sarkastično,
da je nešto naučio.
Primećujem da ti
je ova klauza „jednako i kao što +
antinomija“ omiljena poštapalica. Razumem te. Potrebno je tekst, uprkos
kratkom dahu, nekako odužiti.
Ja ga, na primer, odužim apolonijski uravnoteženim pingvinima.
Iznoseći ocene,
Harise, nisam razmatrao metode drugih kritičara koje pomalo nasumično navodiš u svom poluodgovoru, nego tvoju. Tvoja metoda, sprovedena u tekstu "7000 maraka u Sibiru" zove se: po svaku cenu napadaj pa se (ako se ispostavi da si pogrešio) izvinjavaj. Napadaj da bi se izvinjavao. Nisi u tome jedini.
Dotaknimo se
lokalnog. „Lokalno“ u mojoj oceni tvog dometa nije uopšte geografsko. To na šta ja mislim je, konkretno, vaše besomučno mlaćenje prazne slame oko A.
Kujovića (kako mu se ono zvaše knjiga?), koje se, zasad, završilo Vešovićevim
optužbama Đorđa Krajišnika za četništvo i Đorđevim dostojanstveno celanovskim odgovorom „Vešovićje majstor iz Sarajeva“.
„Lokalno“ u tom kontekstu je palanački
ponor koji se zatvara u sebe i koji predstavlja opasnost za svakoga ko je iole
inteligentan. U kojem, pa i ne bio uskogrud, to moraš da postaneš da bi bio
prihvaćen, da bi bio (za sitnu lovu) angažovan.
To je usko kolo srpskih i bosanskih sestara: ako je neko iskritikovan, u ovom listu, odmah mu vojska onih istomišljenika pritiče u pomoć i uzvraća,
te tako polarizuje agon, u kojem se ubuduće
može opredeliti samo za naše ili samo za njihove. Taj agon je užasno linearan,
Harise. Nema dijaloga, nema nijansiranja. Postoje samo dve teze, dve cause koje
se međusobno – poništavaju.
Sve naše male
scene su već ništavne, u svima se vodi takvo kolo: ovako detaljne polemike ih samo održavaju. Na njih se trošiš. A možda
već postoje sredstva da se one detaljno razjebu.
Kontekst koji sam
u intervjuu za Oslobođenje zagovarao – a koji si ti zanemario, tražeći po
mom tekstu sebe – nadilazi Beograd, Sarajevo, Zagreb, Podgoricu, nadilazi države i
nacionalne književnosti. Granice tog konteksta su granice našeg zajedničkog
jezika i samim tim, zajedničke književnosti. To je jedino lokalno koje ja vrednujem. I sam si zastupljen u spomenutoj
hrestomatiji IDIOT BALKAN 2 koja ima upravo takve ambicije. I to kao poeta.
Jednom sam pisao
o knjizi Predraga Čudića, Vejači ovejane suštine. Superiornu
književnu kritiku poezije D. J. Danilova i R. P. Noga u ovoj knjizi je upravo upropastila
autorova ostrašćenost: spuštanje na lično. Ali ona se ovde nije ticala zagriženosti u tonu. Harise, nisam
osetljiv samo na glas. Čudić je posegao i za prozivanjima na plemenskim osnovama. Ali je to izveo prilično elegantno, na staromodan („pristojan") način za koji je hteo da zvuči rableovski ili vinaverovski.
Svaki napad na
ličnost autora obezvređuje kritiku. A to smo na delu mogli
videti u Vešovićevom odgovoru Đorđu Krajišniku gde ga između ostalog proziva za
četništvo. Prozivke tipa „ti si četnik“ ne smatram argumentima u ozbiljnoj
književnoj polemici. Možda se tu ne slažemo. Ali, pobogu, ne moramo.
Sve što si
povodom moje tri reči o Vešoviću rekao mogao bih okarakterisati kao trošenje
prostora i uputio bih te da dočitaš kraj pasusa koji počinje rečenicom kritika nam je palanačka. U palankama se
negativan književni sud, i kad je argumentovan, potpuno poistovećuje sa udarom
na čast autora. Delom i zato što ga kritičar tako lično intonira.
Re-Dixi.
ps
Opaske o
Vešovićevom pisanju o zlu za vreme opsade
Sarajeva moja apolonijska dušica odbacuje kao neadekvatnu analogiju sa današnjim
kontekstom u kojem ti i ja pričamo. Jesmo li u ratu? Postoje li „dobri“ i „zli“? Tu mi, oprosti, nešto smrdi na jeftino šmitovsko neprijateljstvo. Indikativno mi je i to što u celom tvom tekstu opstaje
antonomija kritičar laže – kritičar
govori istinu. I tu vidim problem u tvojoj metodi. Kritičar tumači: tačka.
Svete istine nema.
Oprosti što sam
ti spartanski upao u reč, ali se nadam da će tvoj odgovor do petka
dobaciti do trilogije.
Za kraj da ti
izrecitiram jednog od mene većeg poetu koga si sigurno čitao:
Dobra je Sahara.
Dobra kao
baka sa sela.
Bojan Savić Ostojić
