Iz Agona: Uroš Kotlajić

čitati uz "time of no reply"

Beleške za krv – vikend

pred

Ona je rekla: ,,Da, ja idem u te prolaze u kojima nema smisla, i ostajem tamo, vrlo često

U koje prolaze

Čekam da mi nešto kažeš, čekam sam zvuk
jer nemam osećaja

U koje prolaze

Ona je rekla: ,,Ja često idem u te prolaze, u kojima nema smisla, znaš, u te prolaze

Kada brzo promiče ne vidim joj lice od
snega
kašalj joj trese vrat, vrućina nosi košulju

Ja odlazim nekad, u te prolaze, znaš, u kojima nema smisla

leti
zimi
kada su kaplje manje od tragova
još pet listova dok stoji na tanjiru
kada u kući nema ukućana,
sluge su na odmoru deca na livadi

Uzima sladoled vrlo nepristojno, prstima

Pušta da joj se kaplje slivaju između prstiju znaš govori nikada ne pravi pauzu
ne želi da joj neko upadne u reč ovde je samo iluzija da je trava na ovoj livadi
ja znam ja sam prolazila kroz te prolaze

Dva tužna sovina oka joj liče na dečija

Dve kandže na ptice

Dva crna luka na grudi

Jedan kolut u provaliju

jedan za rođendan, veseo

Na predelima ispeglanim u pari između nosa i jagodica, ispod naočara

dva tužna sovina oka kojima trepće pred svima

Okupljene devojčice čekaju džokeja, landrover
boca na ledu, pena na obrazima, obarač u kukuruzu
njene male gaćice nedovoljne za oblak ali zato za žudnju

Svejedno

Ona zna te prolaze koje ne znam koje ja ne znam Kako je to moguće?

Čovek bomba

Bio je ušao u trolejbus, video sam ga
teget buđ njegove kragne
dugačke masne uvojke

Koji na suncu ostavljaju sjaj zlata

kao anđeli, mala crna sunca koja padaju

a koja niko ne vidi

Misleći da je u pitanju odsjaj ivice prozora sa spoljašnje strane

Misleći samo na ljubav

silina

Video sam sebe kako ulazim u kabinet trolejbusa, on priča
i kako savijam
bele listove hartije
i kako zovem sekretaricu
da uđe

Čovek-bomba veliki kao vodopad

čovek iznenađenje
teget mantil
košulja nika drejka

jeftine mamuze na divljim
nogama

Mi smo čekali Drejka da se pojavi na igralištu
iako smo znali da je on mrtav

ali šta ti je povezanost
čekali smo ga

Paralelni grad Paralelni grad

pojavljuju se samo u pričama koje slučajno odvoje tvoje
uvo u kafeu dok sediš sa prijateljima i piješ kiselu vodu

Znajući da ispod šanka jetra krišom postaje zastava
zavesa krišom postaje omča okvir postaje provalija
i tako dalje svaka stvar postaje svoja mračna verzija

u njihovim pričama (oni nas čekaju)

koje si uhvatio krajičkom svog izgubljenog smisla

treba ih samo pratiti do natpisa

SAMO ZA (...)
gutaju kašikama svu težinu dok ne nestane

tu čekamo

trenutak

da počne

http://www.agoncasopis.com/Broj_17/poezija/1_uros_kotlajic.html

AGON br. 17

Sedamnaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija čitaocima predstavlja pesnike Krakovske avangarde, pokreta koji je bio aktivan tokom dvadesetih i na početku tridesetih godina 20. veka u Poljskoj. Uopštenu književno-istorijsku konotaciju ovog pokreta u uvodnom tekstu mapira prevoditeljka Biserka Rajčić, nakon čega slede pesme najznačajnijih predstavnika Krakovske avangarde: Tadeuša Pajpera, Julijana Pšiboša, Jana Bženkovskog i Jalua Kureka.

Rubrika poezija predstavlja pesme Uroša Kotlajića, Slobodana Ivanovića, Miloša Petkovića i Marka Vujoševića.

Rubrika o poeziji donosi temat o eksperimentalnim američkim pesničkim pravcima 21. veka, Konceptualizmu i Flarfu. Temat je priredio Nikola Živanović koji je autor i jednog uvodnog teksta, dok je drugi uvodni tekst napisao Vladimir Stojnić. Priređivač temata je odabrao tekstove Keneta Goldsmita, Vanese Plejs i Roberta Fitermana, Vanese Plejs, Dru Gardnera i Majkla Gotliba, a ove tekstove, kao i ilustrativni primer poezije Konceptualizma i Flarfa sa engleskog je preveo Vladimir Stojnić.

Uživajte u čitanju!

uredništvo Agona

www.agoncasopis.com

Svetski dan poezije

U sredu, 21. marta, u organizaciji Kulturnog centra Beograda biće obeležen svetski dan poezije. Ovogodišnji jednodnevni program, pod geslom Poezija vs. Recesija, u saradnji sa KCB, uređuju Bojan Vasić i Vladimir Stojnić.

Program svetskog dana poezije

SAUČESNIŠTVA
12.00 – Poeziju Petrua Krdua čitaju: Tanja Kragujević, Radmila Lazić, Dubravka Đurić, Milica Lilić Jeftimijević, Dragana Mladenović, Vasa Pavković, Mileta Prodanović, Jelena Marinkov, Gabrijel Babuc
12.00 - 22.00 - Kolaži i poezija Tatjane Cvejin (video-prezentacija)

IMAGOLIRICA
13.00 –Izlog KCB-a, Trg republike 5
Otvaranje izložbe fotografija pesnikinja i pesnika nove generacije
Autor: Danilo Lučić

12.00 – 22.00 - KIKIRIKI I DŽABE PIVO (Peanuts og fri rad) – filmsko putovanje kroz dansku scensku poeziju (64 m, 2009); sa prevodom na engleski

POEZIJA VS RECESIJA

urednici Vladimir Stojnić i Bojan Vasić

17.00 - Restrikcija ili restrukturiranje: potrošnja i proizvodnja poetskih modela)

Učestvuju: Dejan Ilić, Dubravka Đurić, Alen Bešić, Nenad Šaponja i Biljana Andonovska;

Moderatori: Vladimir Stojnić i Bojan Vasić


19.00 - Bilans stanja
Poeziju čitaju: Nikola Vujčić, Milovan Marčetić, Mirjana Simović, Ljiljana Đurđić, Jelica Kiso, Bojan Savić Ostojić, Tamara Šuškić, Danica Vukićević, Petar Miloradović, Vladimir Kopicl, Miloš Petković i Ognjen Petrović;

Moderatori: Jelena Milinković i Bojan Vasić

Razgovor (Dragojević:Савић Остојић)

SAN

(Danijel Dragojević)

San. Jedan se zločinac gubi u mojim riječima.

Ne vidim ga. Na tlu cijeloga grada

umnažaju se koraci. Koraci među koracima.

Teško disanje, ispraznost plodova.

A onda Božja amnezija kao takva, total.

Na jedno lice bili su pali glagoli straha,

sada su se vratili odakle su došli.

Smirilo se javno jutro, uvenuo zid.

Njegovo srce kuca na velika otvorena vrata,

kaže se svemir. Dobrodošao, dobrodošao,

neka se nesreća odjene onako

kako se pristoji svjetiljci.

.

комарац

(Бојан Савић Остојић)

комарац (-музика) слетео је на san, песму д. драгојевића; насумично је одабрао седми стих и сместио се надомак речи „došli“, за којом следи тачка. а потом, минут касније, попео се стих више, изнад речи „bili“; и сад контемплира устоличен на слову l између две тачке на i („samo su točke svete“). како да наставим читање а да га не прекинем; будем ли преобзиран према његовом ритму и редоследу (и темељитости), вероватно ћу оставити раскриљен дд-ов žamor те узети другу књигу. завршио сам белешку: још се држи изнад глагола „bili“: можда то покушава нешто да ми саопшти.

а можда му, његовом уху, просто смета плусквамперфекат на чијем се почетку устоличио – „bili su pali“ – те тим тврдоглавим столпничењем истрајно негодује?

у ствари – не. комарац је умро. можда слетевши на страницу – можда је усмрћен негде у зраку (нисам га ни пипнуо). остаје ми да размишљам о стиху на који је првобитно слетео:

sada su se vratili odakle su došli.

Милан Милишић

ова песма, из истоимене књижице, то јест, њени први стихови, последњих недељу дана, никако да ми изађу из главе: чујем неки туђи глас како увек почиње да је рецитује.

КОГА НЕМА

Кога није - без њега се може

И суздржаност - чија је већа?

Прах се одсуства његовог таложи

У тих сталактит ил у стећак

Кога нема - бришу му се стопе

Празни минути његов простор пуне

Ко пахуљице снијежне, топле

Прозор напуштене собе

Кога нема - гдје сад корача

Над којом спором водом снатри

Лице његово - промијењено лице спавача

И у имену му слова саплет

Гдје му трагови престају - не зна се

Тако ни росе стисак грани

А поређује га ко не умије

Oд назочности његове да се брани.

Милан Милишић (1941-1991)

Кога нема, Просвета, 1972.

Lazybag Poetry evening

zahvaljujući ivanu jovanoviću i jelici kiso, donosimo odlomak iz lazybag poetry evening-a, održanog pre nekoliko dana na crvenom krstu.

među glasovima i likovima prisutnim na ovom snimku mogu se čuti: odlomci tekstova slobodana ivanovića, uroša kotlajića, bojana vasića, tamare šuškić, bojana savića ostojića - odlomci slika milana nenezića - i odlomci razgovora (koji se neće pripisati nikom ponaosob).

M. Pogačar/B. Vasić

sinoptička lektira sklopljena pod geslom riječ je/ i što se tu ima dodati?

Marko Pogačar

STOL (KAKAV ZAISTA JEST)

Tamo te, uho, polažem da bih te čuo:

kao što se na čovjeka polaže čovjek,

mrak u duboku pećnicu, oči u oči,

tamo te polažem i slušam naša sljubljena, naše

dvostruko dišuće tijelo.

riječ je o šumu, šumi, prostoru prostora.

o tome kako te vidjeti vodoravnog i hladnog

poput velikog ispruženog

dlana nad podnevnim očima,

nečem tektonskom, ribi, bijelom stolnjaku,

riječ je

i što se tu ima dodati?

pravilnost te ne uznemiruje.

sunce se spušta spremno da nekom polomi kičmu,

s neba silaze pčele.

u tvojoj riječi čuče usnule funkcije:

pukotine između mogućih okomitosti,

čvrstoća ploče i prijetnja namjere; nemoguće je

reći gdje će to tiho prisustvo odvesti.

čini se da je vrijeme da se na tebe postavi čaša.

nešto uspravno što će ublažiti

tamni rez horizonta. čini se večer dolazi s jednim

pogledom svakako upućenim drvu: kroz njega kroz nas

prolazi Jersey prešutno propušten krošnjama,

u sebe skrivenom plosnatom lišću.

također te sustiže jesen.

duboko dolje počinje truljenje; poput glasine ulaze viruse

u naše starije susjede,

nitko još ništa ne niječe. a zatim zaista dolazi zima

praćena poznatim posljedicama:

rascijepi se produbljuju, vode dosljedno lede,

sjene nas ponekad iznenade.

s druge strane netko se sprema sjesti

i s njega odsutno, do dugo u noć jesti.

***

Bojan Vasić

TOMATO

[...]

... on, dakle, sedi tu, negde (fotelja se ugiba). Ja sam muštikla koju desnom rukom prinosi ustima i potom spušta na staklenu površinu stola (dodirujem je). Tekst i dalje nepoverljivo ćuti, kašlje, ugiba se, škripi stražnjicom. Martine, kažem, samo se trudim da razumem (belina njegovim kažiprstom uključi radio, zavije devedeset drugu cigaretu (možda je granatiran Dubrovnik), upali je, i duboko udahne njeno (sve što je bilo tajno na taliru, sva patina i gar, već se bilo, i pre tog plamena, istopilo u smesi soli i sirćeta) nestajanje). Martine, slučajno sam srušio taj talir (tresak koji je ispao iz kredenca, obezbedio je početnu energiju, ime, ispunio sobu zvukom, visokim, srebrnastim zvukom nalik na belinu iz koje se i izdvojio; tekst, Martin, ja, samo su odjeci te praznine). Šta si dobio, šta izgubio? Kakav zvuk čuješ sada, pošto više nisi čovek? Da li će te ovaj srebrni tresak i konačno uništiti onda kada bude prestao da me muči, kada budem prestao da ga seciram? Kako si? Gde se (dan je napolju odmicao, susretala su se vozila, i njihovi farovi su bušili roletne, javljali se kroz naprsline na spuštenim trepavicama; i zaista, bio sam taj dan, to spuštanje, kucao sam, osluškivao, tražio odgovore na sve ono što ostaje nepoznato, tresao nos, šmrcao, bivajući to pitanje, taj odgovor i sve ono što mi je ostajalo nepoznato; ljudi na ulici su sve to posmatrali, smatrajući izlišnim da i izgovore zamerke koje su im poigravale na licu) nalaziš? ...