OuLiPo: Tehnika I+7

I + 7

Objašnjenje: Uzeti tekst i rečnik, zameniti svaku imenicu iz teksta sedmom koja sledi za njom u rečniku.

Ova metoda se takođe zove i leskirovska, po idejnom tvorcu Žanu Leskiru (Jean Lescure).

Ako je polazni tekst pesma, možemo sebi nametnuti da ispoštujemo versifikaciju (broj slogova, rime) i u tom slučaju iz rečnika ili knjige uzimamo najbližu odgovarajuću reč. Primer: El Desdichado Žerara de Nervala (prevod Božidara Markovića).

El Desdichado

Ja sam neutešen, – usamljen, – bez dana,

princ sam akvitanski kome kula pada.

Mrtva mi je zvezda, – a lutnja zvezdana

nosi crno sunce neizmernog jada.

Tešiteljko moja, sred grobnog bezdana,

vrati mi Pozilip i sva mora sada,

čardak gde je ruža s bršljanom svezana,

cvet što tužno srce opi iznenada.

Ljubav sam il’ Febus? Lizinjan il’ Biron?

Još mi čelo rujno od poljupca njena;

Sanjarih u špilji gde pliva sirena…

Dvaput sam Aheron prešao, pun sile,

smenjujući katkad s Orfejevom lirom

uzdahe svetice i krikove vile.

Dobijeni tekst

El Desdonado

Ja sam nevaspitan, – usiljen, – bez debla,

pripev algebarski koga kupa paja.

Mukla mi je žalba, - a ljubav zapekla

nudi cvalu surlu nejednakih jaja.

Tevabijo moja, sred grupnog bezvlašća

vrati mi Puškina i sve motke sada,

čašu gde je sablja s bubregom svodljiva,

čađ što tvrdu srnu opra iznenada.

Ljuska sam il’ Petar? Levenhuk il’ Kain?

Još mi čepić ružan od pomisli njene;

Sastrugah u štitu gde pljuju skrivene…

Dvaput sam Aktijum predao, pun sise,

smeštajući katkad u Orvelov liskun

uzlete svežine i kristale vize.

Napomena prevodioca: Rečnici korišćeni pri transformaciji: S. Jovanović, srpsko-francuski savremeni rečnik. i Le Robert de Poche, noms propres iz 2006.

OuLiPo, Atlas de littérature potentielle, 1981,

Polja 464, temat OuLiPo (polja.eunet.rs)

preveo sa francuskog i prilagodio: Bojan Savić Ostojić

Ljubomir Levčev

Bugarski pesnik Ljubomir Levčev dobitnik je Međunarodne nagrade Novi Sad koja će mu biti dodeljena na petom Međunarodnom književnom festivalu, koji će se održati u ovom gradu od 30. avgusta do 2. septembra.

Pored laureata, na Trgu mladenaca će tokom tri večeri čitati poznati autori iz inostranstva i iz Srbije: Hans Til (Nemačka), Lionel Rej (Francuska), Šumana Sinha (Francuska), Serž Pej (Francuska), Kjara Milas (Francuska), Metju Kejli (Engleska), Džon Hartli Vilijams (Engleska), Peter Demenji (Mađarska), Eugenijuš Kasjanovič (Poljska), Zvonimir Husić (Hrvatska), Boris Orlov (Rusija), Jevgenij Lukin (Rusija), Sveta Litvak (Rusija), Joan Mirča (Rumunija), Etela Farkašova (Slovačka), Kristina Haslehold (Danska), Slavi Georgiev (Bugarska), Nikolai Petev (Bugarska), Tomas Boberg (Danska), Laslo Vegel, Dragan Velikić, Slobodan Vladušić, Gabor Virag, Vladimir Kopicl, Gordana Đilas, Branislav Živanović (ovogodišnji dobitnik Brankove nagrade).

Kapric broj 1

Ako jednog dana napravim karijeru

(a tvrde da je to neizbežno),

ako se uzdignem toliko

da počnu da mi odasvud zvone,

za sekretaricu ću imenovati smrt.

I kad me budete tražili

ona će odgovoriti da me nema.

- Ali, ipak …

bar malo ...

-Ne!

kazaće ona. –

Uopšte ga nema!

A za sve to beskrajno vreme

ja ću posmatrati s prozora

kako opada lišće

ili kako se zeleni,

kako daleka kupola crkve liči

na šoljicu kafe okrenutu za gledanje,

kako se devojke ogledaju na staklenim vratima,

i kako vi mislite da me već uopšte nema.

1968.

Ljubomir Levčev (1935)

sa bugarskog preveo Risto Vasilevski

Tanja Marković

Prizori


Dobro se skuplja u naborima jarko crvene haljine

žene koja sedi i zuri u prazno lice pred sobom.

Konačno živim onako kako bih htela

kaže žena i drema tiho kao njena električno-pepeljasta mačka.

Nikakva pobuna? Snaga trpljenja? Osveta zlu?

Ne. Harmonične vibracije.

Jedan je citirao jednu koja je citirala drugu koja je citirala sebe.

I svi se slažu sa njenom babom: Svaka se na kraju uda za neprijatelja.

Stav. Opasani. Redenici.

U svakom kadru nekakav nerazvijen ljudski odnos.

Žena guli lak sa noktiju.

Ili se smeši u krezubo ogledalo.

Psi se naginju nad svoje odraze.

Izlozi prepunjeni fluorescentnim kineskim igračkama.

Ravnodušnost lutaka u skupoj garderobi.

Prizori bračnog života i baka što plaču po ćoškovima nad kutijicama sa novcem.



iz zbornika ženske aktivističke poezije Radost ludost, Beograd, 2010


Tanja Marković (1970)

Iz novog Agona: Jean-Luc Parant

Svaka nova knjiga Žan-Lika Parana jedinstvena je po tome što se može smatrati delom jedne osobene autorske kosmogonije koja se neprekidno razvija. Ovaj vajar i multimedijalni umetnik potpuno je svoj glas prepustio motivu očiju, pogleda i percepcije uopšte. Refleksivni element njegovog izraza neprekidno se dopunjuje performativnim: iz knjige u knjigu (do sada je objavio više od sto pedeset naslova, što je u svakom smislu nesvakidašnja brojka), sa zapanjujućom doslednošću i skoro didaktičkim podsećanjem na sve prethodne „lekcije“, Paran produbljuje svoj poetski sistem zasnovan na preplitanju pogleda i dodira. Pa ipak, u toj poeziji nema lirske „referentnosti“, upućenosti na svet, na ono vidljivo/opipljivo: sve što potvrđuje mogućnost stvarnog kontakta obesnaženo je samim načinom iskazivanja, jednom hipnotičkom litanijom pseudo-analitičkog stila.

(iz Uvoda u antologiju)

Pošto se ne vidim, dodirujem se


Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim, govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji.

Dodirivati svoj pol znači podsetiti se na sebe, dozvati ono dete koje smo bili, dozvati našeg oca i majku, naše dete, decu naše dece.

Kad bismo videli sve, kad ne bi bilo ove noći koja okružuje dan, ne bismo ništa rekli, ne bismo znali kako se zovu predmeti. Predmeti imaju ime jer su oni prevashodno u noći, nevidljivi, a dodirljivi. Dozvali smo predmete da bismo ih učinili vidljivim, a tek onda kad su nas čuli, onda smo ih ugledali.

Povikali smo u beskrajnu noć da bismo pozvali sunčevu svetlost da se pokaže. Jer bez našeg povika svetlost ne bismo ni prepoznali, ne bismo imali pamćenje, i sve bi ostalo u tami, goreći. Dodirujemo da bismo naterali svet da progovori, da svet ne bi bio nem.

To što nema svetlosti bez tame, to je zato što bez ruku nema očiju koje vide nedodirljivo, to je zato što nema reči.

Dodirnem i dam ime onome što dodirnem jer dodirujem rukama i jer imam ruke zato što sam se uspravio i zato što sam, uspravljen, uputio pogled na drugi kraj, gde se ne nalazim, na drugi kraj gde više ne mogu da dodirnem i zato što je nedodirljivo, pre nego dodirljivo, stvorilo znakove, reči, jezik.

Vidim samo ono što ne mogu da dodirnem, kao da sam ga najpre dohvatio rukama da bih ga prepoznao i učinio vidljivim, i kao da sad vidim ono što sam dodirnuo u neko drugo vreme, kao da sam se udaljio u nedodir da bih video, kao da sam se udaljio u noć u nedogled, da bih dodirnuo.

Ako sebe samog ne vidim, to je zato što sam ja jedini predmet koji ne mogu da napustim. Stalno sebe dodirujem da bih sebe stalno podsećao na sebe samog.

(Kompletan prilog sa snimkom čitanja možete pročitati ovde.)

Jean-Luc Parant (1944)

Agon 8, maj/jun 2010.

preveo sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

Iz novog Agona: Jean-Pierre Faye

Početkom 2001, Faj mi je poklonio zbirku pesama, ili bolje, dugu poemu „Nađeni rat“ za utehu, uz reči: „Znao sam da Vam je bilo teško da je sami napišete – uradio sam to za Vas jer znam koliko Vas sve to boli.“ Reč je, naravno, o događajima koji su se gomilali u našoj zemlji početkom devedesetih, a za koje je Faj znao da ih neću moći zabeležiti. Svejedno, prevodeći njegovu poemu, ja sam, kao i svi prevodioci-pesnici, proživela i dopisala sopstvenu. Ona je napisana za sve one koji su zauvek nestali i koji neće moći da je pročitaju.

Nina Živančević

Nađeni rat


2.3

rat je nađen u rukopisu
istorije precrtanog smisla, iza
bajkovitih aristokratija, rajnskih podanika, guaranijskih indijanaca
. i sjajnih fragmenata odranog sveta
koji su plen nekolicine malih zaostalih kukavica
i pustinja koje svetle
. drevnih pobuna i porušenih stepenica


2.5

glavna zamisao ne postoji ili je barem
mi ne vidimo, kod bezmernog pesnika
živog Mefistofelovog učenika i posednika

. one plave Margarite. nekoliko puta
su ga proglasili mrtvim. zanemarili taj mali detalj
beskrajni elan sa divotama

. na prodaji su tela. poetika
linije. sve je tu istovremeno
glava i rep. ali kakav ciklus kakav broj

. na njih upućuje. menja
sudbine naše


2.6

bombardovati , ili ne bombardovati. nestašica hleba nestašica
mleka i primarnih
materijala – ali nasilje nije
. jedino činjenica rata, već i
cene, i gladi. u hangaru
broj jedan u bazi Aviano
. scenografiji neophodnog rata
i efikasnom zaključku, suprostavlja se
činjenica da moram da uzmem u obzir
. stvarni teren. ni smrt ni život nisu
direktna referenca
već Majdino dete koje je mrtvo
. naprosto udavljeno usled nepažnje u jednom bazenu
u Sinaminsonu, nakon bega negde
izvan Banja Luke. jedan deo
. planine igman je u šapi
gojaznog tigra. sravnjena sela
u okolini Gornjeg Vakufa, i ona sama
. sravnjuju namirnice za život

Žan-Pjer Faj (1925)
iz zbirke Guerre trouvée, 1995.
Agon 8, maj-jun 2010,
prevela sa francuskog: Nina Živančević

(Ceo prilog je dostupan na ovom linku)

Agon 008

Osmi broj Agona u celini je posvećen savremenoj francuskoj poeziji.


U rubrici prevedena poezija donosimo malu antologiju savremene francuske poezije od četrnaest pesnika u prevodu Nine Živančević i Bojana Savića Ostojića, koji je i autor predgovora. Pri izboru smo se koncentrisali na nove eksperimentalne prakse u francuskoj poeziji poslednjih godina XX veka, ali i na pesnike kod kojih je očigledan povratak lirizmu.

U skladu sa te dve struje, rubrika o poeziji donosi i tekstove Žana-Mišela Espitalijea, antologičara i eksperimentalnog pesnika, i Žana-Mišela Molpoe, pesnika i esejiste, koji govore o eksperimentalnoj, odnosno o neolirskoj sceni savremene francuske poezije. Tekst Florans Trokme, napisan u ličnom i informativnom tonu, na primeru poetskog sajta Poezibao govori o položaju poezije danas u Francuskoj i mogućnostima koje ovom književnom rodu pruža internet.

Najzad, u separatu, koji je za potrebe ovog specijalnog broja dat umesto rubrike poezija, donosimo dva priloga o multimedijalnom francuskom umetniku Viržilu Novarini: razgovor sa autorom i korpus od trinaest neobjavljenih noćnih crteža i zapisa.

Uz većinu autora zastupljenih u antologiji objavljen je i snimak čitanja iz onlajn fonoteke Marsejskog međunarodnog centra za poeziju (CIPM), ljubaznošću glavnog urednika, g. Emanijela Pikoa.

www.agoncasopis.com

telo poezije

Vizuelno-poetski rad Jelene Milinković i Vladimira Stojnića telo poezije (na muziku Džona Kejdža), možete pogledati na sledećem linku: