Donald Justice

Donald Džastis (1925-2004), američki pesnik i predavač kreativnog pisanja na Iowa Writer's Workshop. Ovo je prvi kurs kreativnog pisanja u SAD na kojem je mogla da se stekne zvanična i priznata diploma. Dobitnik je Pulicerove nagrade za poeziju 1980. godine.


Autobuska stanica

Svetla gore
U tihim sobama
Gde se nastavljaju životi
Nalik našima.

Tihi životi
Što nas slede-
Ti životi koje vodimo
Ali koje ne posedujemo -

Stoje na kiši
Tako tiho
Kada mi odemo,
Tako tiho...

I poslednji autobus
Dolazi puštajući napolje
Tamne kišobrane -
Crno cveće, crno cveće

A život se nastavlja.
Kao naglo svetlo
Na uglu ulice

Ili kao svetlo
U tihim sobama
Ostavljeno da gori,
Satima i satima.

Donald Džastis
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

Blog o blogu: Poezibao

Francuski blog Poezibao (spoj reči poésie i dazibao, kineske javne novine-plakati) koji vodi bivša novinarka Florans Trokme (Florence Trocmé) dokaz je da jedan običan, nepretenciozan blog može da postane popularniji od sajtova na kojima se objavljuje poezija, pa čak i od uglednih, štampanih časopisa.

Prvenstveno, razlog je u tome što, od sredine 2004, gđa Trokme svakog radnog dana objavi jedan odlomak - najčešće jednu do dve pesme - iz savremene francuske i svetske poezije, "od Apolinera naovamo", uvek praćen opsežnim biobibliografskim podacima, kritičkim tekstovima samih pesnika i teoretičara poezije. Nakon četiri godine takve aktivnosti, baza te svojevrsne Permanentne antologije broji pet stotina pesnika.

Praksa je, takođe, da, kad god se na blogu objavi prevedena poezija, bude objavljen i tekst u originalu.

U intervjuu radiju France-Culture 7. decembra, gđa Trokme je izjavila: "Poezibao je sebi postavio za cilj da prati aktuelnosti u izdavanju poezije, stoga ne objavljuje autore koji nemaju štampanu knjigu. Isto tako, ovaj blog ne teži da zameni zbirku poezije, već da na nju uputi: obradujem se kad mi pretplatnici bloga priznaju da su zahvaljujući meni i mom blogu prvi put obratili pažnju na rafove sa poezijom u knjižarama i bibliotekama." Podatak da blog svakodnevno zabeleži oko 700 poseta govori sam za sebe.

Najzad, što se tiče autorskih prava, iako "pravno, njen blog ne postoji", gđa Trokme priznaje da je u početku iz opreznosti objavljivala kraće odlomke, ali da je reputacija bloga nakon četiri godine konstantne aktivnosti dovela dotle da su izdavači blog počeli da shvataju kao mesto za reklamiranje i da sami šalju svoja nova izdanja. Kad se uz to doda da je Poezibao apsolutno neprofitna rabota - koja svoju kreatorku košta samo deset evra mesečno - može se steći okvirna ideja o tome koliko čist entuzijazam ljubitelja poezije sa malo zauzimanja može da preraste u popularizaciju i dostigne dimenzije svojevrsne, publicističke aktivnosti, zahvaljujući sve dostupnijim mogućnostima ovog nesagledivog - kako ga je krstio jedan naš pesnik - "arhipelaga interneta".


Frankofoni blog Poezibao možete pratiti linkom s leve strane u okviru grupe Moji blogovi.

Marin Sorescu

Као што не могу да оставим пушење јер не пушим, тако не могу да се одрекнем писања, јер немам талента.



ЗНАЦИ


Ако наиђеш на столицу,
То је добар знак, стићи ћеш у рај.
Ако наиђеш на планину,
То је лош знак, стићи ћеш у столицу.
Ако наиђеш на великог медведа,
То је добар знак, стићи ћеш у рај.
Ако наиђеш на пужа,
То је лош знак, стићи ћеш у пужа.
Ако наиђеш на жену,
То је добар знак, стићи ћеш у рај.
Ако наиђеш на столњак,
То је лош знак, стићи ћеш у фиоку.
Ако наиђеш на змију,
То је добар знак, она умире, а ти ћеш стићи у рај.
Ако змија тебе сретне,
То је лош знак, ти ћеш умрети, а она ће стићи у рај.
Ако умреш,
То је лош знак.

Чувај се тог
И других знакова.


П. С. (Ажурирано 10. дец.): Код нас је Сореску објављен у два наврата, прво осамдесетих у крушевачкој Багдали, у преводу Адама Пуслојића,под насловом Живот у точку, а потом 1991. у Књижевној заједници Новог Сада у преводу Милана Узелца (33 песме). Међутим, те књиге су данас неналажљиве и за оне који себе сматрају најсналажљивијима (о, кад би ме фиктивни читалац овог блога разуверио и замахао једним примерком!)...

МАРИН СОРЕСКУ (1936-1996)

из Антологије румунске поезије, стр. 95-96,
Светови, Нови Сад, 1991.
превод са румунског: Петру Крду

Владимир Стојнић

Доносим тридесетак секунди (два мегабајта) са промоције збирке Владимира Стојнића, Време се завршило, одржане 20. новембра у Студењаку.

Аутор чита песму У ушима глувих уз кадрове из Одисеје: 2001 и моју пратњу на акустичној гитари.

(Снимак: Биљана Андоновска)
(Обрада: Горан Савић Остојић)

У ушима глувих

У ушима глувих

Звукови тону дубоко

И врисци...

И шкрипа...

И стакло...

И звук меса...

И подневни мир на улици

Као да ништа није било

Куда одлазе ти звукови

У ушима глувих

Нема дна

И мртав је ваздух

У тами што претходи

Владимир Стојнић

из збирке Време се завршило,

Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак, 2008.

Tomaž Šalamun

Након неког времена у Америци почео сам мислити на свом лошем енглеском, то је била некаква културална схизофренија у мојој глави. Отишао сам по савјет к Чеславу Милошу, који је предавао на Берклију и није био познат у Америци као пјесник. Изненадио се што уопће знам да је пјесник. Питао сам га што да радим, а он ми је рекао: »Младићу, престар си да би промијенио језик. Осим тога, Тито није Стаљин, стога - врати се назад«.

из интервјуа Вјеснику, преузето са "Дневног гласника"

Писма

I

Љубави, што се
вртиш као геометрија,
где си? Да стварно верујем у
себе, као што кажеш да верујеш
ти, рало с надничарима, прсту с
обручима, земљо с
кишом? Нисам сасвим
потпун, ни животиње нису, које се
паре,
змај са змајем, овца с овцом, светло са
сенком. А шта су ти коначно
узимали ова моја езотерична метода и преводилачка
сласт ? Нисам ли ти све
враћао? Одбацила си ме, јер си
површан и нестрпљив
читалац. И зато што сам говорио да сам
бог, а ти си веровала. Мислила си да је
окрутност оно што је било
ватра, вода, ваздух. Је ли ти нешто
боље сад кад си наслоњена на
друго раме? Друге, много
трошније облике! него што сам ти био
ја?

II

Fuck you, man! Зар стварно не схваташ да си ми
отишао? А кад си ми
стварно отишао, здробио си се као каква
одвратна пластична играчка. Каква
страшна досада та твоја вечна
тема! Ти ништавни системићи
фарбања и узурпирања живих
људи! Свака жена би полудела.
Као најпрождрљивија жаба пио си ми
ваздух. Нађи себи какву Веронику или
Магдалену, ако сад - прекасно -
установљаваш да су твоје завере с
апостолима премало природне. Природа,
човече! Дакако да сам ти веровала. Само ко
није, пре него што те прозре. Али полако ћеш
установити или си већ - да је и за
историју кич што изиграваш, не само за
жену. Да. Сад ми је боље, кад сам
наслоњена на друго раме.
Лепо ми је. А то о трошности!
Жао ми је због тебе. Престани с тим смешним
бледим
лицем, »патњом«, за коју уопште ниси
надарен. Те црне рупе, које себи сам
подмећеш, нису никаква
љубав или одговорност према деци, него
баш таква шарена лажа, као »твоја
Марушка«, које никад није било. И још и
то објави, кад си већ све друго:
ниси више у игри.

III

Седим на столици.
Као какав мртви свештеник коме су
испили крв.
Цвату, цвату
бадеми.
Сви идемо кући.
Облак је зрак.
Изблиза видиш да се не
да помиловати.
Пароброди чекају да их
истоваре испред луке.
Јуче је била киша.
Данас сунце блиста.
Цвату, цвату
бадеми.

Томаж Шаламун (1941)
из збирке Маске, Књижевна заједница Новог Сада, 1987.
превод са словеначког: Јосип Ости

AGON, novi e-magazin

U pripremi je novi online časopis posvećen savremenoj poeziji Agon, u redakciji Vladimira Stojnića i Bojana Savića Ostojića.

Konkurs za objavljivanje u Agonu je stalno otvoren. Zainteresovani pesnici, prevodioci poezije i autori teoretskih radova o poeziji (eseja, prikaza aktuelnih knjiga i drugih sličnih tekstova) svoje priloge mogu slati na e-mail adresu agoncasopis@gmail.com

Vidimo se u 1. broju!

Τίτος Πατρίκιος

Сусрет ваша два домаћина јуче у "Балканском шпијуну" умало да се заврши кобно. Да смо макар пили нешто, него само пелинковац, и то безобразно разблажен, не само ледом. Тек ТРИ сата пошто смо напустили локал, Влада се сетио да смо тамо оставили некакве књиге. (Ја сам сумњао да смо уопште имали икакве књиге.) Кад сам отрчао до локала, келнер ми је (шпијунски) без речи пружио збирку песама Тита Патрикија и Антологију латиноамеричке лирике, као да се такве ствари дешавају сваки дан, и као да је дужност "Балканског шпијуна" да имовину својих гостију држи под будним оком, ако су припити, а посебно ако су песници. Кад је већ тако васкрсла, срећом, непрочитана, решио сам да је испоштујем и ишчитам, разуме се, у светилишту, у ноћном аутобусу до Миљаковца.


***

ДНЕВНИ СУКОБИ

"Зашто се толико узбуђујете

и трошите у дневним сукобима?"

Рекао нам је неки песник

стари друг у изгнанству.

"Видео сам како се руше толика царства

и како се друга дижу на њиховом месту,

како падају толики владари

и како им се наследници отимају о престо.

Само је поезија вечна.

Дакле, не расипајте се на пролазне ствари".

Можда је и био у праву говорећи из свог угла,

али је управо тај угао био за нас неприхватљив

и ти чисти песници су нам изгледали

безопасне, разоружане оклопњаче.

***

ПОВЕСТ ЕДИПОВА

Хтео је да реши загонетку

да осветли таму

у којој се сви сналазе

колико год да им је тешко.

Није га уплашило оно што је видео

већ одбијање других да то прихвате.

Зар ће он увек бити изузетак?

Више не би поднео самоћу.

Да би нашао своје ближње

дубоко је себи у очи забио

оне две игле.

Поново је додиром разазнавао ствари

које нико није хтео да види.

Јануар '71.

***

ТЕЛО

Тело моје

увек трпи болове под ударцима

стално се радује миловањима.

Још ништа није научило.

Тито Патрикије (1928)

из избора Обећано море, стр: 40, 55, 25; Књижевна општина Вршац, 1996

превод: Иван Гађански/Ксенија Марицки-Гађански