Aleksej Makušinski

U decembru 2015, iz štampe je izašla knjiga izabranih pesama Minhenski dnevnik ruskog pesnika Alekseja Makušinskog, u prevodu Svetislava Travice, koji je autor i pogovora. Makušinski je bio gost Svetskog dana poezije u organizaciji Kulturnog centra Beograda, 2014. godine. Jurodivi blog donosi tri pesme iz knjige.

***

Prozor s kojeg je Kits

gledao, umirući, na Piazza

di Spagna. Niko ne

zna o čemu je sve to, ta deca,

što galame kraj fontane,

dok sede na stepenicama

znamenitog stepeništa, taj

sedi fotograf,

što dosađuje turistima,

zvuk vode, bat koraka

sve je to eto, oduvek tu

kao taj slavuj, koji nije rođen

da umre (not born

for death) kao i ovo, u svakom

prozoru, uvek isto i ista

deca, krici, sladoled,

i taj fotograf, fontana,

prodavac suvenira.

Samo taj što gleda, ma ko

bio on, uvek je smrtan.

20. mart 2004.

Voz za Frankfurt

Sve je tako tužno, govorio bi princ Genđi, čak

i to prozračno lišće, to belo, ružičasto

rasipanje grana. Zato što mi proleće govori

o jeseni, o protoku vremena, zato što

cvetovi opadaju, a lišće vene. Monah je mislio

o tome, šta leži iza reči, koje bi on

mogao reći za utehu, koje on  potom

i nije rekao za utehu, o tome šta

iza svih reči i misli, lišća i grana

leži, ili možda, misli on, kreće se,

kao i mi primičući se, klizeći, plivajući

kroz širom otvoreni planinski prevoj, gde nizovi

drveća beže po padinama, a laki

oblak poleće iznad zvonika, i planine

nestaju u blistavoj čežnji. Automobili

nisu stizali voz, sa prozora prolaza kojim su

na kolicima već iznosili kofere, nosili torbe,

beše vidljiv grad, velike kule na sunčanom horizontu.

26. april 2005.

***

Izaći u svet. Diviti se drveću i benzinskim

pumpama, nepokretnom vremenu u statuama

i karijatidama. Živimo uvek negde, u nekom

uglu, iza ugla. U gradu koji su Francuzi

hteli zauzeti (i naravno opljačkati) u vreme

rata za špansko nasledstvo, ali nisu to uradili.

Nisu ga našli. Prošli su mimo. Beše magla, vous savez.

Ovde je takođe svet, iako krijemo ovde

kako vetar raznosi nebo, kako stojimo, diveći se.

9. februar 2004.

Aleksej Makušinski (1960)

sa ruskog preveo Svetislav Travica

iz knjige Minhenski dnevnik, V.R.T., Beograd, 2015.