Tasos Livaditis

Izdavačka kuća Agora je prošle godine objavila opsežan izbor iz obimnog dela grčkog pesnika Tasosa Livaditisa, Violina za jednorukog, u prevodu Gage Rosić. Donosimo nekoliko raznovrsnih odlomaka iz različitih delova Livaditisovog opusa prisutnih u izboru.

Čitaoce upućujemo i na tekst Tanje Kragujević o jednoj pesmi iz izbora "Podrum", objavljen u rubrici "Duplo dno" časopisa Polja (link).

Poseta

"Sad je kasno da tražiš pomilovanje!" viknuo je dželat i zgrabio me za kosu, ja sam stajao na stepeništu - da se tako izrazim, jednostavno, došao sam u posetu bogatoj tetki, ali je presuda bila stara, sem toga, svakog popodneva su prolazili cigani sa medvedima, otvarao bih tada prozor i davao uputstva moreplovcima, ili, najtužnijih dana, oproštaj onima koji su nas izdali, "da me se sećaš", govorio je otac, "u suprotnom ću umreti dva puta", izdahnuo je iste večeri, a zidovi bolnice sivi i pogruženi. Kasnije sam jednom flautom pokušao da zadržim vreme.

Sada starim - i sanjam da koračam morem.

Predostrožnost

Dok jednog dana budeći se ne vidiš da si neko drugi, "gluposti, razmišljaš - kako je moguće!", ali te ubrzo hvata panika, oblačiš se žurno i odlaziš u stanicu milicije, "hoće da me zamene" kažeš, gledaju te ravnodušno, "bar nova lična karta", moliš

i kasnije dok koračaš ulicom i počinje da sipi kiša, razmišljaš kako zbog toga Ptice Gospodnje imaju krila, da mogu da skriju glavu uveče dok spavaju.

Otmica

Sedeo je na stepeništu tako miran, kao da nikada nije predstavljao predmet razgovora, ili kao otac koji je, kad je umro, otišao sam, ostavljajući za stolom svoju strogu obrazinu,

posle se dan kloni smiraju - čas u kome duše pijanih zuje kao muve u praznim čašama i hodnik postaje mračan, da deca ne lažu i, o snu, u kom umiremo bez tragova

i samo su slepi bdeli, sa rukom na očima pasa,

opipavajući ravnodušnost ulica.

Prolog večnosti

Jednom ću ponovo doći. Jedini sam naslednik.

I dom mi je gde god pogledam.

Tasos Livaditis (1922-1988)

Violina za jednorukog, Agora, 2009,

str. 66, 75, 78, 91.

prevod sa grčkog: Gaga Rosić

Oto Horvat

Oto Horvat je objavio knjigu Izabrane i nove pesme, u ediciji "Antićevi dani" posvećenoj dobitnicima Antićeve nagrade, koju je pokrenuo Kulturni centar Novog Sada.

Autor je u izbor uključio pesme iz poslednje tri zbirke, Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002) i Putovati u Olmo (2008), kao i nekoliko novih pesama, od kojih su neke bile objavljene u trećem broju Agona.

U nevelikom pogovoru Slobodan Tišma kao osnovne motive Horvatove poezije ističe temu egzila i korišćenje ekfraze, tradicionalne poetske figure koja tematizuje prikaz (sliku, umetničko delo, fotografiju), koja bi se, po Tišmi, mogla odrediti i kao "mimezis mimezisa". (Više o samoj temi ekfraze govori temat u časopisu "Polja" (br. 457), koji je priredio sam Horvat).

U pesmama iz ciklusa Karpačo, Brojgel & Co iz knjige Putovati u Olmo, po mom mišljenju, najuspeliji aspekti ekfraze su upravo oni metaekfrastični momenti, kada pesnik slici ne pristupa samo estetički (tematizujući sliku, stavljajući je u određeni istorijsko-mitski kontekst), već je poima i kao predmet, ističe njene tehničke elemente.

Cristo morto sostenuto da tre angeli

prema A. da Mesini

Ne treba da zamisliš tišinu oivičenu zvukom cikada.

Ni nepomičnost oblaka i mirisnog bilja.

Prozor na beloj zgradi u daljini je otvoren i nema nikakvo dalje značenje.

Mrtvo telo Hrista podupiru tri bestelesna bića.

Pet vekova su učinili svoje.

Ili je to bila samo nespretna ruka restauratora?

Na slici se u zlatnoj boji nazire sve večno i besmrtno:

Duh, ako smemo da sugerišemo.

Jasno je vidljivo samo ono što je prolazno,

što će vetar razduvati na sve četiri strane sveta.

Katalog mrtve prirode

Natura morte, priznaćeš, pogrešan je izraz,

tačniji je still life ili Stilleben za ovo što upravo posmatramo.

Nebrojeni buketi cveća su tu da ugode oku

i puževi ostavljaju drugačiji trag od srebrnog na tlu.

Zaklana perad je izložena u tamnim kuhinjama,

a ulov ponosnog lovca leži uz mrkvu, kupus i krompir:

jednostavan vizuelni recept.

Na ponekoj slici uhvaćen je zrak svetlosti na staklenim peharima.

A leptiri nad ovom posudom trešanja prkose zakonima prirode,

lebde iznad njih već skoro petsto godina.

(2009)

Oto Horvat (1967)

Izabrane i nove pesme, KCNS, 2009,

str. 91, 113.

odlomak 1

odlomak 2 (prevod E. Sangvinetija)

odlomak 3 (prevod H. M. Encensbergera)

Bibliografija Ota Horvata

Bob Perelman

IDEALNA PESMA


Idealno je vreme da se ovo
napiše. Na ulici, idealni

čitaoci baš sad porađaju
budućnost okovani za

prethodno posedovane reči, strukturirane & nestrukturirane rečenice,
prekomerno polne žanrove. Polu-trajna kupovina, vika,

vožnja & pucnjava konstruktivni su
postupci koji jamče podršku ovim vazdušastim

markerima udobnosti i ravnodušnosti,
erekcija, vlažnosti, zaustavljene vidljive moći, uravnotežene,

progutane, zanemarene kao udaljeni udarci usmereni ka unutrašnjosti.
Telo počinje da se seća, njegova

zamenička utopija smrznuta u rigidnu
masu tuđih ratova. Ko u to

može poverovati? Da li je to taj
svet, istanjeni ozon, otmica aviona, špric korišćen u torturi,

meso zatrovane zemlje osigurano ispod stvarne vrednosti okruglo nečitljivo gladni svet
čiji je cilj da proizvede

nesahranjeni život i da ga zađubri u
Nju Džersiju pored Madagaskara. I ja sam

i ti sama, mi lako klizimo u
slepi medijski pristup, izbor

kanala liči na izbor erogenih
zona kojima se obraćamo svojim odelom

od ekonomskog oklopa koji zveči kroz poverljivost
naše privatnosti gde stid postaje

krivica i susreće strah ličnog
nasilja koje moli autostrade

da bar malo budu čiste
& dostojne poverenja. Nije vreme za naciju,

vreme je da naučimo jezike, bar
dva, za početak.

Bob Perelman (1947)
sa engleskog prevela Dubravka Đurić

Brian Patten

ODA NEBESKOJ MUZICI

(ILI: TO DEVOJKA PEVA U KUPATILU)

Nije to nebeska muzika, to devojka peva u kupatilu.

To možeš da kažeš. Mada je zima,

kraj njenog prozora drveće je olistalo,

cveće svih vrsta buja između podnica.

Mislim – kakav to prljav trik sa mnom izvodi;

sasecam cvetove makazama i vičem:

„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“

Pošto je to čula, ona prestaje da peva.

Pa izašav iz kupatila, kuca na moja vrata:

„Da li ti moje pevanje smeta?“ Osmehuje se ulazeći:

„Reče li da je razuzdano ili bludno?

I izvini, peškir mi evo klizi.“

Toplo plavo stvorenje kojem

u grudi tresnuh vratima, vičući:

„Ja želim bona fide jedino nebesku muziku!“

Mnogo kasnije u životu dobih svoj slušni aparat.

Šta to učinih od svoga tela ne vodeći računa o njemu,

cepajući stvari u toliko puno delića, moje ruke ne mogu

da poprave više ništa. Te zvezde, ti pederi, ostaše u tišini.

Dole u kupatilu njena kćer sada peva.

Okrećem slušni aparat na najjači prijem,

pa se naginjem skoro do samog poda, nadajući se

da se bar jedan cvet pomoli.

Brajan Paten (1946)

iz Antologije engleske poezije, Svetovi, Novi Sad, 1992

prevod: Srba Mitrović

prilog pripremio: Petar Matović