среда, 30. децембар 2009.
Драган Бошковић
недеља, 20. децембар 2009.
Bojan Samson
среда, 9. децембар 2009.
Jovan Hristić
петак, 4. децембар 2009.
Jorgos Seferis
MATIOS PASKALIS MEĐU RUŽAMA
Od jutros pušim bez prestanka
ako prestanem ruže će me prigrliti
trnjem i opalim laticama ugušiće me
cvatu iskrivljene – sve iste ružičaste boje
gledaju; čekaju da vide nekog; ne prolazi niko;
iza dima moje lule pratim ih
na umornoj postelji bez mirisa,
u drugom životu neka žena mi je govorila, možeš da
dirneš ovu ruku
i tvoja je ova ruža tvoja možeš da je uzmeš
sad ili poslije, kad zaželiš.
Silazim pušeći jednako, stepenište
ruže silaze sa mnom uzbuđene
a imaju u svom držanju nešto od glasa
u korijenu krika ondje gde počne
čovjek da viče: „majko “ ili „upomoć“
ili sitne bijele glasove ljubavi.
To je mali vrt pun ružina grmlja
nekoliko kvadratnih metara koji se spuštaju sa mnom
dok silazim niz stepenište, bez neba;
a njena tetka je govorila: „Antigona, zaboravila si danas
svoju gimnastiku
ja u tvojim godinama nisam nosila steznik, nije se to
radilo u moje doba.“
Tetka joj bijaše jadno tijelo izrezbarenih žila
s mnoštvo bora oko ušiju, s nosom spremnim na smrt
ali riječi njene uvijek bijahu pune razboritosti.
Vidjeh je jednog dana, dodiruje grudi Antigonine
kao malo dijete kad krade jabuku.
Možda slučajno sretnem tu staricu dok ovako silazim?
Reče mi pri odlasku: „Ko zna kad ćemo se ponovo naći?“
a zatim pročitah o smrti njenoj u starim novinama,
o vjenčanju Antigoninom o vjenčanju kćeri Antigonine
i nigdje kraja stepeništu ni mom pušenju
koje mi nudi okus ukleta broda
sa sirenom razapetom, dok još bijaše lijepa, na krmi.
Korča, ljeto ’37
JORGOS SEFERIS (1900-1971)
Sabrane pjesme, Sarajevo: PEN Centar BIH, 2001
prevod sa grčkog: Zoran Mutić
pri(b)log: Petar Matović
недеља, 29. новембар 2009.
Vujica Rešin Tucić
Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se
1965. godine išao sam poslepodne pored
okružnog tužilaštva. Na samom ulazu
nešto me je zaošijalo iz hodnika, tako da
sam skoro pao u nesvest! Srećom, poznajem
elektromagnetske talase i magnetizam u
ljudskom životu.
Odmah mi je bilo jasno da se radi o
slučajno istovetnim vibracijama tajne
radio-stanice nekog stranog agenta i mog
mozga. Hitno sam otišao kući na ručak i
mami i tati nisam ništa kazao da ne
unesem zlo u kuću.
Vujica Rešin Tucić (1941-2009)
уторак, 24. новембар 2009.
Philippe Jaccottet
уторак, 17. новембар 2009.
Fabio Pusterla
четвртак, 5. новембар 2009.
Bojan Vasić
Povodom beogradskog Sajma knjiga, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" objavila je knjigu poezije Srča pesnika Bojana Vasića, kao 28. knjigu u okviru edicije Tokovi. Bojan Vasić (1985, Banatsko Novo Selo) dobitnik je nagrade Mladi Dis 2009. godine. Edicija Tokovi od 1979. godine prati nagradu Mladi Dis i konkurs za prvu pesničku zbirku autora do 31 godine starosti. Žiri u sastavu Dejan Ilić (predsednik), Danica Vukićević i Aleksandar Šaranac, među 52 rukopisa prispela na konkurs, izabrao je kao najbolji i najkompletniji Vasićev. O zbirci Srča predsednik žirija Dejan Ilić rekao je sledeće: Srča Bojana Vasića stoji na tankoj liniji koja razdvaja ove dve sablasnosti (sablasnost sveta i sablasnost subjekta), srča je zapravo srča od reči, stakalca u kojima se prelama stvarnost, ono što ostaje od pokušaja predstavljanja.
možda bi se trebalo
prisetiti tog jutra i
doručka sa devojkom na
splavu stajanja nad mirisom
svežeg hleba
tek sam dospeo ni iz čega i
izgleda da ponovo polako
gubim tlo pod mislima
možda bi se stvarno
trebalo prisetiti leta
zadihanim vidom se
uhvatiti za slamke
sunčevih zraka i izvesnosti
svoje kože nazvati ih sadržinom
poroznom tačkom oslonca
i sveta
2
to nisu samo
reči to banalno unošenje
džakova kupusa crnica
ispod noktiju i
jesen koja se
lepi za čizme
ono tuširanje
potom
zaista spira umor
mlaz je opipljiv i mek
kao bilo šta dok uvire
u jezik
on je toplo sećanje na
dodir ili tečna
raspupelost tkiva
sasvim sam siguran da
na svoj tih neprevodiv
način postoje kamenac
ulomljene pločice
sapun i potmuli odjek
vode u
ponovnom čitanju šuštanje
ovih frikativa
Bojan Vasić (1985)
iz zbirke Srča (Čačak, 2009)
петак, 30. октобар 2009.
Ewa Lipska
понедељак, 26. октобар 2009.
Robert Bly
Pomerajući se ka unutra najzad
Bik na samrti krvari po planini!
Ali unutar planine su, nedodirnuti
Krvlju,
Jelenski rogovi, delovi hrastove barke,
Vatra, bilje je bačeno dole.
Kada dim dodirne svod pećine,
Zeleno lišće bukne,
Noćni vazduh postane tamna voda,
Planine se promene u more.
Pesma u originalu se nalazi na ovom linku.
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić
уторак, 20. октобар 2009.
Milan Dobričić
Nova pesnička knjiga Milana Dobričića, Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, septembar 2009), u mnogo čemu se može smatrati direktnim nastavkom prethodne knjige Dovijanje, prvog naslova edicije Pasoš Trećeg trga. Takođe, ova knjiga se umnogome razlikuje od svoje prethodnice. U jednom intervjuu Dobričić je rekao da svoju poeziju smatra prvenstveno „humanom“: u novoj knjizi se upravo ova dimenzija još upečatljivije ispoljava: mogli bismo oceniti da se ono humano, što je provejavalo fragmentima Dovijanja, u Gubitnicima preobrazilo, promišljeno produbilo, u intimno.
Prvi krug pesama, Knjiga lica, otvoreno govori u prilog ovom motivu: svaka pesma je posvećena ljudima koji su pesniku bliski. Iako u prvi mah ovakvi zapisi mogu da nas podsete na neku vrstu omaža, pošto se spominju i imena Raše Livade, Petra Matovića, Jasmine Topić (skorašnji primer takvog omaža-pastiša imali smo u knjizi Milana Đorđevića, Radost) – pesnik ovde ne ističe estetičku, već prvenstveno – da se poslužim neformalnim izrazima – blisku, prijateljsku dimenziju omaža. Dobričić se ni u prošloj knjizi, motivski dosta raznovrsnijoj od nove, nije uzdržavao od isticanja snažne etičke zasnovanosti svoje poezije: mera pesničkog zamaha Blagoslovenih gubitnika nije jezik, reč, već isključivo čovek.
Ako dijalektike i ima u ovim pesmama, ona se organizuje na relaciji pogleda čoveka: ogledaju se, u svojevrsnom duelu, čovečansko i nečovečansko, odnosno natčovečansko (anđeosko): pojmljivo se obračunava sa nepojmljivim (Sve što znamo o najmanjem/ nikad nismo videli: „Slepi“). U međusobnom antagonizmu su i figure ljudi, smeštene u nimalo rajski, u biti teleološki Park Svih Ljudi u kom naizmenično menjaju uloge Igrača i Posmatrača, tražeći izlaz iz (sartrovske) usmerenosti na „drugog“, a time i iz svojih granica. (Pesma „Igrači“ otvoreno se predstavlja kao drugi čin svojevrsnog diptiha o Parku Svih Ljudi započetog u knjizi Dovijanje pesmom „Posmatrači“). Težnja da se prevaziđe ta nesavladiva, urođena ograničenost (koju može da ilustruje sjajna minijatura „Nova stvarnost“: Gore/ kroz pohabanu tkaninu/ naziru se novi svetovi), alternira, na „tankoj liniji“, sa decidnim odbacivanjem transcedentalnih stremljenja, upućivanjem na antagonizam koji čovek, ne mogući da odstupi od svoje prirode, gaji prema božanskom (Glava istražuje nebo/ rep umire od gladi: „Čovečanstvo“).
Osim prevlasti ličnog (koje se pak održava na samoj granici sa ispovednim), za Blagoslovene gubitnike je karakteristično i izvesno sazrevanje, sužavanje lepeze problema koje je pesnik prikazao u Dovijanju, kao i istančanija i usmerenija (neretko, i u smeru pedagoškog) moralna preokupacija pesnika.
DUŠA
Skriven iza saksije
vidim ga celog:
glava pala na šaku
miruje
blago stegnute usne
bez disanja
Samo mu oči ne vidim
Skrivene su listom
koji moram da pomaknem
a ne smem
Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009, str. 31.
POSMATRAČI
U Parku Svih Ljudi
i ja imam svoju klupu.
Sednem na nju. Gledam.
U gužvi,
čujem pogrde i smeh.
Igrači promiču pred Posmatračima;
cipele žvaću rastresitim đonovima
(kiša je padala, juče),
njihovi otisci dave jedan drugi,
senke se histerično sudaraju,
prodiru jedna u drugu,
slamaju.
Po njima skakuću vrapci,
kao pioni u društvenoj igri.
Ovakvim ljudima, posmatram,
ovolikim masama, milionima,
i nije teško biti Mefistofel.
Lako je sa klupe ispružiti nogu,
ali čemu?
Svaka nova stranica već je ispisana,
i oni ih okreću, sve brže,
nestrpljiviji, sve ugroženiji,
dok ne posustanu, ne posrnu,
tražeći pogledom neku praznu klupu...
(2003)
– iz knjige Dovijanja, Treći trg, 2006, str. 21-22.
IGRAČ
U Park Svih Ljudi
idem rano
pronašao sam izlaz
ovo je pravo rešenje
siguran sam
Patetično je
ljudi su glupi
i neobrazovani
i zatucani su
i u zabludi
i kako su samo uporni
Ja im (kljunom) objašnjavam
levi su ovakvi a desni onakvi
sve im (kandžama) crtam
oni iznose protivdokaze
Ovoga puta ću ih ubediti
sigurno
shvatio sam put do mira
Posmatrači samo sede
onemoćali Igrači
preslabi da idu do kraja
ponekad pokušaju da utiču
podmuklo ispruže nogu
naša žustrina je slomi
oni su gubitnici
ne može njihov poraz
da nas obeshrabri
da tražimo rešenje
петак, 16. октобар 2009.
Frank O'Hara
Zašto nisam slikar
Ja nisam slikar, ja sam pesnik.
Zašto? Mislim da bih više voleo
da sam slikar, ali nisam. Eto,
primera radi, Majk Goldberg
započinje sliku. Ja banem.
„Sedi i uzmi neko piće“,
kaže. Pijem; pijemo. Dižem
pogled. „Imaš SARDINE na njoj.“
„Da, nešto se tu moralo staviti.“
„A-ha!“ Odlazim i dani prolaze
i ja opet banem. Slika se
još radi, i ja odlazim, i dani
prolaze. Banem. Slika je
gotova. „Gde su SARDINE?“
Sve što je ostalo su
slova. „Bile su suvišne“, kaže Majk.
A ja? Jednog dana razmišljam o
nekoj boji: narandžastoj. Pišem jedan stih
o narandžastoj. Uskoro je to cela
stranica reči, ne stihova.
Pa još jedna stranica. Treba još
mnogo više, ne narandžaste, nego
reči, o tome kako je užasna narandžasta,
a i život. Dani prolaze. Mada je u
prozi, ja sam pravi pesnik. Moja je pesma
gotova, a još nisam spomenuo
narandžastu. Ima dvanaest pesama, nazivam
ih NARANDŽE. A jednog dana u galeriji
vidim Majkovu sliku, nazvanu SARDINE.
Why I Am Not a Painter
I am not a painter, I am a poet.
Why? I think I would rather be
a painter, but I am not. Well,
for instance, Mike Goldberg
is starting a painting. I drop in.
"Sit down and have a drink" he
says. I drink; we drink. I look
up. "You have SARDINES in it."
"Yes, it needed something there."
"Oh." I go and the days go by
and I drop in again. The painting
is going on, and I go, and the days
go by. I drop in. The painting is
finished. "Where's SARDINES?"
All that's left is just
letters, "It was too much," Mike says.
But me? One day I am thinking of
a color: orange. I write a line
about orange. Pretty soon it is a
whole page of words, not lines.
Then another page. There should be
so much more, not of orange, of
words, of how terrible orange is
and life. Days go by. It is even in
prose, I am a real poet. My poem
is finished and I haven't mentioned
orange yet. It's twelve poems, I call
it ORANGES. And one day in a gallery
I see Mike's painting, called SARDINES.
Frank O'Hara (1926-1966),
objavljeno u: Collected Poems (1971)
***
problem predstavljanja „apstraktnog“. Rad slikara se prati gotovo tehnikom „fast forward“, gde su prikazane određene tačke u vremenu koje oslikavaju progres u radu, promenu. Slika u začetku, na kojoj su s početka bile SARDINE (slova), tokom rada lišava se proste simetrije, tradicionalnog pristupa, po kome slika odgovara naslovu a oba odgovaraju „stvarnom predmetu“. Slikar se koristi sredstvom redukcije, on skida sa slike slojeve, sve dok ne ostvari „apstrakciju“ po sebi, makar to bila svedenost na čistu „boju“. Ovde je bitno uočiti boju kao slikarsko sredstvo, samodovoljno i potentno, sredstvo koje može parirati rečima samim, rečima po sebi. Kroz ovaj proces se sprovodi dekonstrukcija i dekontekstualizacija. Apstrakcija u slikarstvu, paradigma je za raskol označitelja i označenog u jeziku. Slova su ostala, SARDINE su bile suvišne. Označitelji su nužnost, označeno je proizvoljno!
s druge strane: pesnik. Interesantno je kako je prikazan proces pisanja: pesnik započinje stihom, ali završava ispisanom stranicom; njegov je proces nužno suprotan procesu slikara, on ne sme da redukuje, već da učini svoje delo bremenitim, a da pritom izbegne proste asocijacije koje narandžasta boja nameće. Rečju, stihovi koji su o narandžastoj boji ne smeju biti narandžasti! Boja lako „opredmećuje“ ali se ona ne da „opredmetiti“, rečima kontekstualizovati. Ako odbacimo „proizvoljno“ tumačenje, sam stih „kako je narandžasta užasna, a i život“ nam kazuje o tom prokletstvu pesnika da piše o boji o kojoj se ništa ne da napisati. Rezultat pesničkog rada su dvanaest pesama. U njima se ne spominje „narandžasto“, premda naslov upućuje na „opredmećeno“, na „umnoženu“ predmetnost, NARANDŽE.
završnica: plod uspele dekonstrukcije. Slika u galeriji pod nazivom SARDINE, govori između ostalog i o tome kako je „apstraktno“ u slikarstvu samosvojno, kako je ono izvojevalo slobodu i započelo život rascepljen od sveta „predmetnosti“. Sa poezijom je to, svakako teže izvojevati, ali je itekako moguće. Sredstva su različita, ishod je jedan, isti.
Na kraju krajeva, varaju se svi oni koji na slici SARDINE traže sardine, kao i oni koji u pesmi NARANDŽE traže bilo šta narandžasto.