TI, DOKTORE MARTINE
Ti,
doktore Martine, šetaš
od doručka
do ludila. Kasni je avgust,
brzam kroz
antiseptički tunel
gde mrtvi
u pokretu i dalje govore
o kostima
koje pritiskaju pod ubod
leka. A ja
sam kraljica ovog letnjeg hotela
ili pčela
što se smeje na stabljici
smrti.
Stojimo u isprekidanim
kolonama,
čekamo da otključaju
vrata i
prebroje nas na smrznutoj kapiji
večere.
Izgovara se lozinka
i mi se
krećemo ka umaku u našim
spavaćicama
osmeha. Žvaćemo
u
redovima, tanjiri nam škripe i cvile
kao kreda
u školi. Nema noževa
kojima bi
se preseklo grlo. Ja pravim
mokasine
celo jutro. Najpre su mi ruke
prazne,
odrešene od onih
za koje su
radile. Sada učim
da ih
povratim, svaki ljutiti zahtevni prst,
krpim ono
što će drugi pokidati
sutra.
Naravno da te volim;
naginješ
se nad plastičnim nebom,
bog si
našeg bloka, princ svih lisica.
Džek je
nosio nove slomljene krunice.
Tvoje
treće oko se kreće
među nama
i osvetljava zasebne boksove
u kojima
spavamo ili plačemo.
Kakva smo
velika deca
ovde. U
svakom pogledu izrastam najviša
u
najboljem odeljenju. Tvoj su posao ljudi,
svraćaš u
ludnicu, proročko
oko u
našem skrovištu. Doziva te razglas
iz
hodnika. Kriviš se od potezanja
lisičje
dece što posrću
kao bujice
života pod mrazom.
A mi smo
magija što sama sa sobom priča,
bučna i
usamljena. Ja sam kraljica svih svojih
zaboravljenih
grehova. Jesam li još uvek izgubljena?
Nekad sam
bila lepa. Sada sam samo ja,
prebrojavam
tu i tamo redove mokasina
što čekaju
na nemoj polici.
MOM
LJUBAVNIKU, ŠTO SE VRAĆA ŽENI
Ona je sva tamo.
Brižljivo rastopljena za tebe
i izbačena iz tvog detinjstva,
iz tvojih stotinu omiljenih klikera.
Oduvek je bila tamo, dragi.
Ona je, u stvari, izvanredna.
Vatromet usred sumornog februara,
stvarna kao lonac od kovanog gvožđa.
Budimo realni, ja sam bila trenutna.
Luksuz. Svetlocrvena jedrilica u luci.
Kosa mi se vijori kao dim sa prozora automobila.
Malene školjke van sezone.
Ona je više od toga. Ona je nešto što
moraš imati,
uzgajala te da izrasteš praktičan i
tropski.
To nije eksperiment. Sva je skladna.
Stara se za vesla i vezuje ih za čamac,
stavila je poljsko cveće na prozor tokom
doručka,
po podne sedela za grnčarskim točkom,
poslala troje dece ispod meseca,
tri heruvima što je naslikao
Mikelanđelo,
sve je to radila raširenih nogu,
tokom užasnih meseci u kapeli.
Ako pogledaš gore, deca su tamo
kao nežni baloni što miruju na tavanici.
Svako je odvodila niz hodnik
nakon večere, njihove glave krišom
pognute,
dve noge protestuju, licem u lice,
lice joj se zajapurilo od pesme i
njihovog malenog sna.
Ja ti vraćam srce.
Dajem ti dozvolu –
za fitilj u njoj, što besno
kuca po prašini, za kučku u njoj,
da pokopaš njene rane –
da žive pokopaš njene male crvene rane –
za baklju što bledunjavo treperi pod
njenim rebrima,
za pijanog mornara što čeka u njenom
preostalom pulsu,
za majčino koleno, za čarape,
za podvezice, za poziv –
taj čudni poziv
kad ćeš joj se ukopati u ruke i grudi
i trzati narandžastu vrpcu u njenoj kosi
i odazvaćeš se pozivu, tom čudnom
pozivu.
Ona je tako ogoljena i jedinstvena.
Vrhunac je tebe i tvojih snova.
Penji se na nju kao na spomenik, korak
po korak.
Ona je čvrsta.
A ja, ja sam akvarel.
Ispiram se.
REČI
Pripazi na reči,
čak i na one čudesne.
Jer oko njih se najviše trudimo,
ponekad se roje kao insekti,
a ne ostavljaju ubod već poljubac.
Mogu biti dobre koliko i prsti.
Mogu biti pouzdane koliko i kamen
na koji natakneš zadnjicu.
Ali mogu biti i bele rade i modrice.
Pa ipak zaljubljena sam u reči.
One su golubice što padaju sa visina.
Šest svetih pomorandži u mom krilu.
Drveće su, noge leta,
i sunce, njegovo strastveno lice.
Pa ipak često me iznevere.
Toliko toga želim da kažem,
toliko priča, slika, izreka itd.
Ali reči nisu dovoljno dobre,
one pogrešne me ljube.
Ponekad letim kao orao
ali sa krilima carića.
Ali trudim se da vodim računa
i budem nežna sa njima.
Sa rečima i jajima mora se oprezno.
Jednom kad se slome nemoguće ih je
popraviti.
En
Sekston
(Anne
Sexton, 1928-1974)
sa
engleskog preveo Vladimir Stojnić
iz knjige: En Sekston, Novembar tela i kalendara – izabrane pesme (Kulturni
centar Novog Sada, Kontrast izdavaštvo, Novi Sad – Beograd, 2018)
iz pogovora:
Kroz opus En
Sekston pratimo pojave, u rasponu od emancipacije žena, feminizma i kulturnih
revolucija, pa sve do psihoanalize, konzumerizma, famozne otuđenosti savremenog
čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane
domaćice iz konzervativne sredine, ona je postala poetski meteor u svetu
modernističke poezije, ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišući pri tom i
njega i sebe. Potom je postala ekscentrična pop zvezda, da bi izmučena
psihičkim problemima i zavisnostima okončala život patetičnim samoubistvom.
Nije li ovaj životni put tek otelotvorenje stereotipnog američkog sna, sna
miliona ljudi koji se može sažeti u maksimi: iz blata do zvezda (i nazad)? I
upravo taj populistički kvalitet omogućava identifikaciju publike sa njenim
stvaralaštvom. U srži svega su dirljiva i neizbrisiva uverenja da svi imamo
šansu za uspeh i da smo ekskluzivni vlasnici sopstvenih sudbina, ma kako bolne
ili tragične one bile.
Vladimir
Stojnić
