Jelica Kiso

RODOSLOVI

Rodoslovije. Venac od ljudi-cvetova.
Ime u smrti: utopljenik, a nečije dete, otvoreno kolo kao otvoren
tekst,
rodbinska veza sa neiskazanim.
Prava, stroj i poredak.
Da li se odričem aristokratizma krvi i rođenja,
ako prihvatim aristokratizam vrline ili idola?
Odvažnost savlađuje teskobu i strah;
upitanost nalazi reč, srednju.
Teturanje po toposu plovljenja i, možda, stizanja u luku.
Formalistički niz i osa. To je sfera umetničkog stabla,
tradicionalno zaveštanje krvlju, kodom i vezama.
Rodoslov je sudbinski ishod da će kraljević obljubiti majku
ljubavlju nepomućene strasti.
Nije li Edip okosnica sudbine, izvitoperen dramski kontekst,
denotacija slučaja i neminovnosti,
zgode i preuzvišenog neznanja, ljupka varka? Ubistveno!
Jer, bez objašnjenja. Kao da je mušica popila suvišak mastila.
Kakva je univerzalnost dostojna idealno-renesansnog lika,
i od čega su ključevi dati duhovnom ocu?
Čija vrata otvaraju očišćenje od gatalica, vračeva i crnih ogledala?
Poziv trube na oslobođenje, na poginuće;
javiće se oni koji prepoznaju svoj zvuk, jer truba svira samo njihovo
ime.
Čovek je smešten u pitanja, u tesan prostor neodgonetljivosti.
Tuga se ispreda oko tog drveta, kalemljena neznancima i bezimenima.
Rodoslovije. Kad Avraam rodi Isaaka,
kad ženu rodiše koja izrodi zrenje života -
taj put do usamljenika, pojedinca, naučnika.
Rod kad slovi iz čamotinje, iz daljine upravo jednog Srednjeg veka,
u stvari, iz svih srednjih vekova čije molitve samo menjaju bogove,
i čija se vodilja kreće tu negde oko zemlje kao "majka suza".
Kada bičem teraju znanje, i kad znanje posvetiše, pa ga slave.
"Čini što ti se ushte" je maksima; tamo je raskoš tkanja,
igre, brzalice, ulični krici, "kupatila na tri sprata"...
Predak je isti, i jednih i drugih, ustoličen kraj Isusa, možda Jov.
Predak je potomak, i natrag.

Jelica Kiso (1979)
iz knjige Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010)

Charles Simic

Obimna knjiga izabranih pesama Čarlsa Simića, Iščekujući presudu (Arhipelag, Beograd, 2010) obuhvata izbor iz 17 pesničkih knjiga ovog autora koje su objavljene u vremenskom rasponu od 1971. godine do 2010. godine. Pesme koje se nalaze u ovoj knjizi prevodili su David Albahari i Raša Livada, Milan Đorđević, Ljiljana Đurđić, Marija Knežević, Vladimir Kopicl, Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, Vasa Pavić, Vojislav Pejović, Vladimir Pištalo, Raša Popov i autor. Autor pogovora je Gojko Božović.

EMILINA TEMA

Moja draga stabla drveća, vas više ne prepoznajem
U ovoj zimskoj svetlosti.
Podsetila ste me na nešto bez čega mogu da nastavim:
Ovaj svet je star, uvek je bio star,
Ovoga popodneva nema ničeg novog u njemu.
Ova bašta mogla bi da bude zakatančeni prozor
Zalagaonice koju sam proučavao
Zajedno sa svakim njenim predmetom prekrivenim prašinom.

Svaka od mojih misli bila je napisana
Od strane anonimnih autora. Zadrhtala bih svaki put
Kad bi udarali po tipkama pisaće mašine obavijenim paučinom.
Srećom, mrak je danas brzo pao.
Ubrzo su komšije palile lišće
A možda i nešto drugih stvari.
Kasnije, video sam kako im deca jure oko vatre,
Lica im demonska u njenim plamenovima.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Milan Đorđević

iz knjige Šetnja s crnom mačkom, 1996.


MRMLJANJE MOŽDA, ILI PEVUŠENJE

Požudno čitam klasike
U musavom malom industrijskom mestu,
A vreme duše okreće se
Gorčini. Mozak mi je, čini se,

Sagradio Dedal, pa sam bio
Izgubljen beznadno na ulazu
U zbrku, dok sam kašikom jeo
Doručak iz posude sa žitaricama

U društvu noćnih čuvara,
Propalih srednjoškolaca što pomišljaju
Na karijeru u vojsci. Bogovi su
Ličili na vlasuljare mrtvih

Ljubavnika. Prisilio sam se da naučim
Njihova imena, pa da preimenujem
Sve moje susede, čak i one ružne
Koji grizu loše cigare.

Popodneva sam gluvario sa nekom ženom
Negde među spuštenim zavesama.
Karali smo se goli, vodili
Ljubav četvoronoške. Želeo sam da neki se

Herodot za čas priseti nas,
Pre nego što opiše one visoke i moćne
Kako večeraju jezike slavuja
Chez Gorgona, onih pomodnih.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Ivan V. Lalić

iz knjige Beskrajna tuga, 1986.

Magdalena Bjelska

***

Pumpa u dvorištu obrasla mahovinom, zatim asfaltom.
U gradu se svakog časa čuju kola hitne pomoći.
Na staroj šljivi voće boluje od pregrejanosti.
Deca pojena čajem i aspirinom,
uvređeno se šutiraju ispod stola.
Drveće se sklanja u vlastitu senku,
naginje do zemlje koja kao iz osvete
ravnodušno žuti, vene,
podseća na naborano zlokobno lice iz komšiluka,
kojim roditelji plaše nevaljalu decu.
Mestimično mogu se čak opaziti crte,
bezuba usta, ćelava lobanja,
kako iščezavaju, postaju nejasni.

***

Povratak u grad po vrelom danu,
po jednom od onih dana iz sredine avgusta,
kada je leto već umorno, prezrelo.
U autobusu ne može da se diše;
putnici spavaju nestvarnim snom
otvorenih ustiju koja ne zahvataju vazduh.
To je pre kao pauza u postojanju,
kada ne protiče ni minut sna.
Napolju se pojavljuju poznate ulice i zgrade
koje se odmah ne prepoznaju,
kao da smo se vratili iz sveta u kome nema ničeg
i sve to izoblije materije oblika bogatog grada
ne ushićuje, već pre izaziva čuđenje i gađenje
prema brižnosti i naporu sa kojim su ti oblici građeni.


Magdalena Bjelska (1980)
sa poljskog prevela Biserka Rajčić

objavljeno u časopisu Znak, broj 32, 2010/1

Iz Agona 10: Sergej Zavjalov

Kroz zube

III. Poslednja zabeležba u brodski dnevnik

En hommage aux poètes grecques modernes

Tugujem za suncem i godinama koje dolaze
Odisej Elitis

U znak sećanja na Irinu Kovaljovu

1.

a naročito je neumesno izgovarati imena bogova: Zevs, Posejdon, Feb (kao u dečjoj knjizi); to je kao onda, na poplavljenim ulicama Herakliona: u slučajnom bljesku svetlosti kako su samo zasijali, očistivši se od pseće i ljudske nečistoće (podvig dostojan Herakla!), a onda opet: vetar i kiša, vetar i kiša;

prekinuta navigacija, otkazani letovi

šta čekamo ovde na agori okupljeni?

2.

a posebno mi je neprijatno zbog rečenica koje mi se vraćaju (čak ne ni rečenice – nego reči); pa ti si trideset godina (Odiseju, prevaziđen si!) čekao ovu obalu, ovo more; usput si svašta video; mogao bi se prisećati i pričati jako dugo; sve zavisi samo od raspoloženja (a ono teško da će da bude dobro po ovakvom vremenu);

nestade svetla, negde su se pokidale žice

Grčka, u međuvremenu, putuje jednako putuje

3.

a posebno je neizdrživo pominjati „uzvišeno“, govoriti „jasno“(a najvažnije „jasno“ misliti), nadahnuto deklamovati strofe „velikih“; vidiš li na polju pamuka ravne Beotije (pozdrav Hesiodu!) ilegalca Crnca? to si ti, u zapišanim sokacima Omonije – otkačena skitnica (a možda je cinik)? i to si ti, takođe.

za pentakosiomedime i konjanike u zoru se cepaju rudarski čekići

zašto si uznemirio reči, zašto si ih uznemirio?

4.

a posebno je teško praviti planove za budućnost, polagati nade u monokratiju, aristokratiju, demokratiju (o, Platone!); pre ćeš poverovati gomili elejskog đubreta pokraj puta, industrijskoj zoni Eleusine, najlonskoj ciradi iznad naselja tebanskih cigana;

„herojsko“, u svom prvobitnom smislu

kamenom iz praćke kamenom iz praćke kamenom iz praćke

Sergej Zavjalov (1958)

sa ruskog preveli
studenti 4. godine ruskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Beogradu;
redakcija prevoda Mirjana Petrović

Ceo prilog se može konsultovati na adresi: http://www.agoncasopis.com/Broj_10/prevedena%20poezija/2_sergej%20zavjalov.html.

Agon broj 10

Deseti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu rusku poeziju. U izboru prevoditeljke Mirjane Petrović, objavljujemo pesme Arkadija Dragomoščenka, Sergeja Zavjalova, Aleksandra Skidana i Jelene Fanajlove. Arkadije Dragomoščenko, koji se uslovno može smatrati rodonačelnikom čitave generacije savremenih ruskih pesnika, stvara polimorfnu i višeznačnu poeziju koja kroz preplitanje uticaja metarealizma, kako ga je definisao teoretičar Epštejn, i američkih postmodernih jezičkih praksi, nudi jedan metaforičan i začudno slikovit, ali i fragmentarno retorički pesnički ton. U poemi Sergeja Zavjalova koju ovom prilikom objavljujemo grafička hibridnost teksta ostvaruje priču o lirskom subjektu u kojoj su epski elementi na momente ironizovani tehnikom automatskog pisanja i svojevrsnog poetskog toka svesti. Sa druge strane, Aleksandar Skidan u svojim svedenim i eliptičnim stihovima neguje jedan hermetični izraz kao simboličku realizaciju koncepta o istorijskoj i svakoj drugoj prezasićenosti sveta. Na nivou forme, nešto je tradicionalniji izraz pesnikinje Jelene Fanajlove kod koje su elementi društvenog angažmana prisutni na jednom eksplicitnijem nivou.
Rubrika o poeziji ovog broja Agona je tematski povezana sa rubrikom prevedena poezija i donosi tekstove koji na panoramskom nivou daju čitaocima korisne uvide u savremenu rusku poetsku scenu. Dok je tekst prevoditeljke Mirjane Petrović koncentrisaniji na razjašnjenja poetika onih pesnika koji su objavljeni u ovom broju Agona, tekst pesnika i esejiste Dmitrija Kuzmina, u prevodu Nataše Rašović, pruža nešto širi osvrt na savremena strujanja u ruskoj poeziji.
U rubrici poezija objavljujemo pesme Siniše Tucića, Marije Knežević, Marjana Čakarevića i Dragane Brdarić. Iako suštinski svesna potrebe postmodernih teorijskih postavki i njihovih refleksija na tekst pesme, poezija Siniše Tucića nešto transparentnijim jezikom, duhovitošću i u određenoj meri rezignacijom odbija da se a priori svrsta u bilo koji unapred zadati okvir koji ne bi obuhvatao individualnu autorsku skepsu kao pokretača pesme. Poema El Vijaero pesnikinje Marije Knežević jeste svojevrsni putnički dnevnik pesnika-putnika, koji promišlja i konstruiše sopstveni poziv. Promišljanje ovog lutalačkog, odisejevskog identiteta pisca uz pomoć retoričnosti i dijalogičnosti poeme, ispevane najvećim delom kao obraćanje drugom licu, ostvareno je kao imaginarno putovanje od dalekih svetova nekadašnjih civilizacija do savremenog doba gradova i tehnologije, kao i od kolektivnog plemenskog iskustva do individualnog jezika. Fraktali iz speva Sistem Marjana Čakarevića donose čitaocima poeziju eliptičnog, razlomljenog i oneobičenog jezičkog izraza u kome se pesnilke slike samo skiciraju i nagoveštavaju i u kome se pesnički glas, u isto vreme osmišljavajući poredak i boreći se protiv njega, probija kroz geometrijske tačke zadatog/tvorenog sistema koji je u isto vreme omeđen matematičkom apstrakcijom i telesnom konkretnošću. Simulirajući na tekstualnom nivou slikarske tehnike i slikare apostrofirane u naslovima pesama, Dragana Brdarić u ciklusu indikativnog naziva Stalna postavka pokušava da iz različitih vizura ispriča moguću traumatičnu priču, koja je u nekim momentima transparentnija, ali u drugim se oslanja na zamenu fabule naizgled sporednim pesničkim slikama i nagoveštajima, izneveravajući tako horizont očekivanja čitaoca.
Uživajte u čitanju!

http://www.agoncasopis.com/

Vladimir Stojnić i Jelena Milinković

Tadeuš Ruževič

Nova knjiga Tadeuša Ruževiča, Kup kota w worku (Kupi mačku u džaku), definisana je kao "otvorena knjiga", work in progress. Netipičnim logoreičnim stilom, Ruževič u ovom džaku donosi niz parodija savremenog jezika, podsmevajući se novinarskom stilu, književnoj kritici, televiziji, internetu, savremenom svetu uopšte. Sve je to začinjeno otvorenim name-droppingom, odnosno: prozivanjem.

Iz ovog raznovrsnog pesničkog dnevnika donosimo parodiju književne recenzije (jednog POZNATOG romana:).

damski krojač iz pariza

recenzija

već u prvoj rečenici hvatam za nogu Ničea koji na istoj stranici pominje smrt (trista hiljada Crnaca) odmah posle toga pojavljuju se Robespjer i Francuska revolucija a za njima guraju se Hitler i Parmenid...

konačno pojavljuje se "junak knjige" i Tereza s tim što je Tereza doplovila u korpi (kao Mojsije?) pravo u krevet pisca iz grada udaljenog dvesta kilometara od Praga, odmah iza Tereze gura se Tolstoj s Anom Karenjinom, a iza Tolstoja Sofokle i mali Edip... iza Edipa Sabina konačno slikarka... zatim Toma (?) neverni u ulozi lingviste... piščev alter ego kako to odgovara geniju koji je došao kod ljubavnice s jednom čarapom... bez psa u našem pasjem svetu ne možeš da makneš prema tome donesi ljubavnici kuju ali ne običnu kuju već onu čuja je majka bila pas Svetog Bernara a otac štenadi vuk... štene (kuju) zovu Ana Karenjina (ta kuja je po potrebi ostala lezbejka)... kuju su počeli da zovu Karenjin a taj se zaljubio u Terezu međutim u Rodni kraj Tome i Tereze i lezbejke-kuje ušli su ruski tenkovi a kao što nam je poznato Tomi su svakodnevno telefonirali iz Ciriha. Konačno je Tereza nagovorila Tomu da otputuju (plišana emigracija) u Cirih... i nesrećni Toma i Tereza s kujom Karenjinim su otputovali u Švajcarsku gde ih je već čekala Sabina ali Tereza se vratila u Prag gde se nesrećni Toma tešio Betovenovima sonatama i kvintetima. Betoven je uticao da se Toma vrati u Prag i ponovo nađe u krevetu s Terezom... ruski vojni avioni su noćima kružili nad Pragom... i pored toga čuo je kako Tereza tiho hrče i Toma se osetio razočaranim što se vratio u Otadžbinu... zatim smo ponovo sa slikarkom Sabinom u Ženevi Sabina šeta u tankim gaćicama kroz koje se vidi pica... kroz tu picu ulazimo u zemlju seksa koji se završava prodajom ljubavnice i nekim novim nobelovcem na vidiku! Među poljskim piscima zavladala je radost da ćemo ponovo imati nobelovca i da nagradu neće dobiti kontroverzni pisac iz Gljivica već Čeh iz Pariza za nesnosnu lakoću postojanja.

Tadeuš Ruževič (Tadeusz Różewicz) (1921)

Kupi mačku u džaku, KOV, 2010.

prevela sa poljskog: Biserka Rajčić

Preuzmite PDF verziju posta

Tadeuš Ruževič

Robert Marteau

Nagrada „Malarme“, jedno od najvećih francuskih priznanja za poeziju, dodeljena je Roberu Martou za knjigu pesama Le temps ordinaire (Obično vreme), objavljenu prošle godine u izdavačkoj kući Champ Vallon. Nagradu je laureatu uručio predsednik Akademije Malarme, Lionel Rej, šestog novembra na Sajmu knjiga u mestu Briv-la-Gajard.

Poezija Robera Martoa je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bila objavljivana kod nas u prevodu Miodraga Pavlovića (Na Kirkinom ostrvu, Međuvreme), koga je Marto takođe prevodio na francuski. U Nolitu je objavljen prevod njegovog romana Dan kada su ubili svinju (2002).

Obično vreme je nastavak « sonetnog dnevnika » za 1999. i 2000. godinu, koji je pesnik započeo knjigama Fragments de la France, Liturgies, Louanges. Martoovi soneti bez rime, koji sinkopama dekonstruišu aleksandrinac, posvećeni su pejzažima Francuske, neiscrpnom izvoru pesnikove fascinacije.

***

More plavi obalu, palacajući

Liže blato boje duge, sliveno sa

Bojama neba koje svoje korale

Proteže sve do ugrušanih senki:

Tako se svima nama, svake večeri,

Pa i životinjama, daje isti nauk

Tmine. Sada samo planete lutaju

Prostorom iznad voda koje će jedna

Ruka, između petla i zore, razdeliti.

Kaže se: mrkla noć, a sedef čije smo

Nijanse hvatali više ne baca odsjaj.

Kroz tamarise šumi vetar: hladan;

Iverci se batrgaju udno dasaka,

Povrh kaljuge, gde je noć još crnja.

***

La mer étale jusqu’au bord à coups de langue
Lèche la boue aussitôt irisée, offerte
En couleurs au ciel qui prolonge son corail
Dans la coagulation même des ombres :
Et c’est ainsi pour chacun de nous, chaque soir,
Comme pour les animaux, la même leçon
De ténèbres. Il n’y a plus que les planètes
Pour errer dans l’espace au-dessus des eaux qu’une
Main, entre le coq et l’aube, divisera.
On dit : nuit close, et la nacre dont on voyait
Les nuances varier n’a plus un reflet.
Le vent est froid : on l’entend dans les tamaris ;
Des carrelets sont suspendus au bout des planches,
Au-dessus de la vase, où la nuit est plus noire.

Rober Marto (1925)
Le temps ordinaire, Champ Vallon, 2009.

prevod sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

Silvija Plat

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?

Jezici pakla

Mlitavi su, mlitavi kao trostruki

Jezici mlitavog, debelog kerbera

Što na ulazu dahće. Nemoćan

Da lizanjem očisti

Grozničavu tetivu, greha, greha.

Fitilj zapomaže.

Neuništivi miris

Ugašene sveće!

Ljubavi, ljubavi, niski pramenovi dima viju se

Oko mene kao Isadorini šalovi, strah me je

Zakačiće se jedan i u točku zaglaviti.

Takvi sumpornožuti pramenovi dima

Sopstveni element tvore. Neće se oni razići

Već će oko zemlje kružiti

Gušeći staro i nejako

Bolešljivo

U kolevci odojče nežno,

Grozna orhideja što

Viseći svoj vrt u zraku veša,

Đavolji leopard!

Izdelila je njega radijacija

I ubila začas.

Tela preljubnika pomazuje

Kao pepeo Hirošimu i razjeda.

Greh. Greh.

Dragi, svu noć

Gasih se i palih, gasih se i palih.

Preteški postaju čaršavi kao bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.

Limunova voda, pileća

Voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe ili bilo koga.

Telo me tvoje

Ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –

Moja glava Mesec

Od japanske hartije, moja koža iskovana od zlata

Beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.

Sama sam kamelija neizmerna

Što žari se i leska, blesak do bleska.

Mislim da se uzdižem,

Mislim da ću se uzneti...

Razleću se brojanice od vrelog metala, a ja, ljubavi, ja

Čista sam acitilenska

Devica

Opervažena ružama

Poljubcima, kerubinima,

svim onim što te ružičaste trice znače.

Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu

(Moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –

Raju.

20. oktobar 1962.

PARALITIK

Dešava se. Potrajaće? –

Mozak mi je stena,

Nemoćnih prstiju, bez jezika,

Moj bog su pluća od čelika

Koja me vole, pumpaju

Moje dve

Kese za prašinu i prazne ih

Neće

Dozvoliti da potonem

Dok napolju dan klizi kao telegrafska traka.

Noć donosi ljubičice,

Tapete s očima,

Svetla,

Blage neznance

Što govore: „Kako si?“

Uštikana, odbojna prsa.

Mrtvo jaje, počivam

Ceo

Na celom svetu koji ne mogu da opipam,

Na belom, zategnutom

Bubnju moje postelje

Posećuju me fotografije –

Moja žena, mrtva i pljosnata, u krznu iz 1920,

Sa ustima punim bisera,

Dve devojčice

Pljosnate kao ona, šapuću: „Mi smo tvoje kćeri.“

Mirne vode

Prekrivaju moje usne

Oči, nos i uši,

Prozirni

Celofan koji ne mogu da pocepam.

Na golim leđima

Smešim se, kao Buda, sva

Htenja, želje

Spadaju s mene poput prstvenova

Grleći svoja svetla.

Kandža

Magnolije,

Sopstvenim mirisima opijena,

Što ništa ne traži od života.

29. januar 1963.

Silvija Plat (1932-1963)

Iz knjige Rani odlazak, prevela i priredila Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.

Snimak autorke kako recituje pesmu Daddy (Tatica) možete čuti na sledećem linku:

http://www.youtube.com/watch?v=6hHjctqSBwM&NR=1

blog priredila Jelena Milinković

Мирољуб Тодоровић

Oснивач и теоретичар сигнализма објавио је прошле године књигу песама Љубавник непогоде. Ова књига, као и већина других недоступних Тодоровићевих издања (укључујући и "Поетику сигнализма") може се у електронском облику преузети са ауторовог сајта.

ДОМ

кругови светлости над нашим главама црвени лептир из уста излеће

фијук небеске вијорине храстово лишће под ногама уморили смо се

ходајући усправно с једног на други крај љубавне постеље опрости

нам господе горки мед цедимо из кошница сваки дан изврћу наше

речи како то поднети у овој жаравој земљи где опаки пауци владају

борба још није завршена попећемо се најзад на пусту узвисину изнети

камен и дрва и зидати дом

ТАЈНА

Бојимо своју децу живим бојама. Зеленом. Жутом. Плавом. По

читавом телу. Она плачу, Предосећају. Сузе им спирају боје с лица.

Нежно их хватамо за удове, приносимо стрмој литици клисуре и

бацамо у реку. Река бесно хучи испод наших ногу. Крвава је. Густа

црвена пена одбија се од стена. Шкропи наше очи. Страшна је то

тајна.

ТИ СИ КАЈСИЈИН ЦВЕТ

лове ми срце трозупцем

хомер

змија

етна

невидљиви силници

из протеклих векова

жена феничанског морепловца

мрав

у трави

изгубљен

надолази фисон

крваве валове ваља

рибље очи нас гледају

из бездна

ти си кајсијин цвет

пред зору запаљен

руком

фра анђелика

Мирољуб Тодоровић (1940)
Љубавник непогоде, Повеља, 2009.

Drugo kolo Jurodive knjižare

U drugom kolu Jurodive knjižare (edicija Poezija) objavljene su sledeće knjige poezije:

Boško Tomašević, NOVI PLODOVI POHODA (premijerno izdanje)

Miroslav Pelikan, SJEĆANJA NA OMFALU (premijerno izdanje)

Slavko Jendričko, DIKTATURA LJUBAVI (DHK, Zagreb, 2010)

Narednih dana ćemo svaki naslov ponaosob predstaviti na Jurodivom blogu.

Uživajte u čitanju!

http://jurodiva-knjizara.yolasite.com/

Gerhard Falkner

U devetom broju Agona objavljen je mali izbor iz savremene nemačke poezije u prevodu Marka Stojkića i Nikole Todorovića. Jurodivi blog objavljuje jednu pesmu Gerharda Falknera iz ranijeg perioda koja nije ušla u ovaj izbor.

Napuštam tvoju zemlju, Julija

I

dane sam brojao prstima

tvoje i moje, obojio kao tezej

jedno jedro, koje ne beše crno

spavao, pio, grlio te bezazleno

dok su se oči, stidljivo zatvorene

već spremno priljubljene izlagale

podsmehu sati za buđenje.

sad hoću dalje jer znam

da grad ubija žito i među grozdovima

mraz mog pijanstva se budi

znam neću kao jedro da zaboravim

prokockana, tvoja stopala.

II

tihi nas je, dakle, prostor

nadjačao, njegova čista, ledena linija

bez pogovora, neumoljivost

aparata, lampa i sto

prašnjavi list boje jagode, deo

leta na najdaljem kraju disanja

gde stoji naš krevet, gde linije

probijaju u topli svod

u pljusak plamtećeg vazduha, jer smo

zaboravni i prkosni nasuprot

ječećoj plaveti ostalih dana.

III

neki, kaže se

vole svet onakav kakav je

badem slatka jutra, kameni eho

gradova, opale čistog aprila

vole žeđ, buku i još i strme

bezbožne litice iz nežnosti u razdor

oni vole, kaže se

moćne vetrove sa itake

kako se razbijaju u vinogradima pred

neprimetnim staklima njihovih polaroida.

šta je na tebi, julija

za tebe lepota, to je lepršavost

koja ti posrće pred očima

IV

treba li onda zemlja da svene

i bez mene proleće

da se rasipa, moja julija, jer sam

tvoje poklanjam perje, jer se tvoja

suknja u bojama moje zemlje vijori.

jednom, dodirnuo sam te kao

prstom neki oblak, u svakom pijanom satu

prepoznavao sam te od san franciska

do vavilona i jutrom je ležao sneg

na tvojim slabinama, ne, nikakav sneg.

bludniče sada moji dani za svako

parče svetla dok sumanuto

zaplićem maternjim jezikom.

Gerhard Falkner

(iz knjige so beginnen am koerper die tage, 1981.)

Sa nemačkog preveo Marko Stojkić