U drugom kolu Jurodive knjižare (edicija Poezija) objavljene su sledeće knjige poezije:
Narednih dana ćemo svaki naslov ponaosob predstaviti na Jurodivom blogu.
Uživajte u čitanju!
среда, 27. октобар 2010.
петак, 22. октобар 2010.
Gerhard Falkner
Napuštam tvoju zemlju, Julija
I
dane sam brojao prstima
tvoje i moje, obojio kao tezej
jedno jedro, koje ne beše crno
spavao, pio, grlio te bezazleno
dok su se oči, stidljivo zatvorene
već spremno priljubljene izlagale
podsmehu sati za buđenje.
sad hoću dalje jer znam
da grad ubija žito i među grozdovima
mraz mog pijanstva se budi
znam neću kao jedro da zaboravim
prokockana, tvoja stopala.
II
tihi nas je, dakle, prostor
nadjačao, njegova čista, ledena linija
bez pogovora, neumoljivost
aparata, lampa i sto
prašnjavi list boje jagode, deo
leta na najdaljem kraju disanja
gde stoji naš krevet, gde linije
probijaju u topli svod
u pljusak plamtećeg vazduha, jer smo
zaboravni i prkosni nasuprot
ječećoj plaveti ostalih dana.
III
neki, kaže se
vole svet onakav kakav je
badem slatka jutra, kameni eho
gradova, opale čistog aprila
vole žeđ, buku i još i strme
bezbožne litice iz nežnosti u razdor
oni vole, kaže se
moćne vetrove sa itake
kako se razbijaju u vinogradima pred
neprimetnim staklima njihovih polaroida.
šta je na tebi, julija
za tebe lepota, to je lepršavost
koja ti posrće pred očima
IV
treba li onda zemlja da svene
i bez mene proleće
da se rasipa, moja julija, jer sam
tvoje poklanjam perje, jer se tvoja
suknja u bojama moje zemlje vijori.
jednom, dodirnuo sam te kao
prstom neki oblak, u svakom pijanom satu
prepoznavao sam te od san franciska
do vavilona i jutrom je ležao sneg
na tvojim slabinama, ne, nikakav sneg.
bludniče sada moji dani za svako
parče svetla dok sumanuto
zaplićem maternjim jezikom.
Gerhard Falkner
(iz knjige so beginnen am koerper die tage, 1981.)
Sa nemačkog preveo Marko Stojkić
субота, 2. октобар 2010.
Arkadij Dragomoščenko
Noć i dan
Zar je iko znao da između noći i dana nema ničega?
Tamo, gde su nesamerivo visoke nepotrebne topole
i gde je previše piramidalne prašine – tako je usijano laka
na, gotovo, putevima.
Na, maltene, skretanjima, staza pod nebom. Onim
pod kojim u 5 ujutru ametistov golub je
poput lončarskog otvora ptica. U odsustvu ičega.
Gde je rosa do kolena erebu. I dotok vazduha uvis je stvaran,
i otac bi tad govorio: dobro, idemo, i neka te ne buni
ni komšijski pogled, ni ono što ćeš videti. Videli smo štošta,
on je sve to znao, a ja sam znao da ću se tome vratiti posle –
strah, mucanje, a dalje opisivanje.
Niko ne zna tačno gde sebe započinje gotovo ništa.
Jer nema potrebe čak ni da misli o ,,sebi".
I zatim: da bi videli da ,,o sebi" niko nije video iza
zatim razlike proleća – tamna duga vena,
onda posle lebdenja, kada sam samo sa tobom. Između noći i dana
okreni se ka, maltene, topolama, krivudanju
suve trepavice. Ne oteži u belom prahu, gotovo utehe, napola,
maltene, skladnosti, zato što okret glave nije vredan toga
što je – između noći i dana. Ali mi i jesmo ono
što ne znači ništa. Već smo ono što smo bili, u čemu kao
u strujnom potkrilju prašine, nestajemo ukoso.
2006. godina
Arkadij Dragomoščenko (1946)
sa ruskog prevela Mirjana Petrović
iz časopisa Povelja, 2/2010