Нина Живанчевић

Четвртак, девети јун осамдесет треће

Позадина дна у јаванском црвенилу

на дну изолованог духа;

човек испред мене отвара се као пенкало.

"Колико кошта ова књига?" пита,

колико ја коштам? И позадина духа у

непроходним улицама шета; колико

година имате да потрошите?

За један сусрет. Потрошен између две размене

времена и ситнине у облику петопараца.

Прамајка сам фонтане на којој два препродавца

лажног рубља и масака седе и лежерно жваћу ово послеподне,

лимени оркестар свира: Тратаратата

луда жена што продаје виршле пева: АЈЕИОУ

Не преостаје ниједна реч из моје огрлице, а у

постави радног капута зашивено позориште

као продужетак једног изолованог духа.

Мој живот у Холивуду

Љубав ми је млада и лепа и презиме му се завршава на МАН.

Свакога јутра он проводи по четири сата пред огледалом. Свакога

јутра он се осмехује себи и свету е да би се одбранио од сопствене судбине.

Ја се чешљам. Носим тесне панталоне, бријем их на ногама.

Кажем му: Зуби су ти жути, никада нећеш добити ту улогу!

Он купује соду бикарбону и трља њоме вилицу сваки дан. Стрпљив

је; чека на улогу и ту и тамо подиже телефонску слушалицу.

Џим Морисон написао је за њега песму: Она је тако витка и

висока, она је дама што за милост не зна... Морисон умире и

оставља му своју девојку Росану која има педесет година и која

треба да га унапреди у напирлитаном сну Твенти Сенчери Фокса.

Ја имам двадесет и шест година и посматрам мале патке

како пливају у језеру Резеда парка. Оне су лепо васпитане,

беле и потпуно незабринуте за властиту будућност. Патке никада

не возе лимузине, никада не гледају телевизију и страшно су

озбиљне. Оне у потпуности избегавају продуценте. Никада не

носе кожу и ланце, не носе чак ни тесне панталоне - оне су

срећне док се тако брчкају и клизе кроз воду налик Џонију Вајсмилеру,

или пак клизе по површини као Соња Хени. Паткице су рођене

у знаку њиховог даљег рођака Паје Патка који је потуцао Ме

Вест и изградио Холивуд пре неколико столећа.

Љубав ми је лепа и млада и презиме му се завршава на МАН.

Сумњиве стварности

Не подлежу никаквом разматрању - -

очисти нокте, убаци ум и корпу за отпатке или

га продај, купи га, продај, купи, а на столу

остају делићи нечега што си био ти, а ја

морам да носим терет нашег пријатељства, јер

ја продајем поморанџе, а ти добијаш њихов идеални

облик као рођендански поклон; написала сам песму која

не представља твој разлог за плакање, плакао си због мене

јер сам написала једном нешто лоше што је представљало

једини разлог нашем пријатељству у коме се нису

постављала питања већ стварности, а онда си постао

звезда и ја нисам могла да те снабдем небом јер

сам сопствени творац своје песме. Тешки ветрови дувају

и разносе прашину земљом која није звезда већ равна плоча

коју подржавају четири слона. Коперник није био у праву јер

нема ничега округлог у овој соби, а нуклеарне честице нас

подсећају на њихову чудну геометрију у којој

квадрат чучи у облику лопте,

а троугао је шестоугаон и посве весео данас.

НИНА ЖИВАНЧЕВИЋ (1957)

Мостови који расту, Нолит, 1985,

стр. 22, 39-40, 53.

Библиографија Нине Живанчевић

Agon broj 5

Peti broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi http://www.agoncasopis.com/
Uživajte u čitanju!

PREVEDENA POEZIJA

Petr Borkovec - Zapremina proređene krošnje (prev. Aleksandra Korda-Petrović)
Igor Isakovski - Žedan oktana i dima i duvana i asfalta (prev. autor)
Robert Blaj - Pokopani voz (prev. Vladimir Stojnić)

POEZIJA

Sonja Jankov - Poezija skrivenih pogleda
Goran Korunović - Reka kaiševa
Čarna Popović - Dani
Bojan Marković - Ukoliko me rasporede u pakao



O POEZIJI: Filip Žakote

Filip Žakote - Posle mnogo godina (prev. Mirjana Vukmirović)
Bojan Savić Ostojić - U traganju za naličjima efemernog
Fabio Pusterla - Prevoditi Žakotea
Moris Eli - Filozofski problemi u poeziji Filipa Žakotea

Naso Vajena

Tokom prošle godine osnovana je nova izdavačka kuća “Tanesi“, od samog početka u potpunosti posvećena poeziji. Osnivač je pesnik Simon Simonović, inače nekadašnji direktor pokojnog „Rada“. Iz prošlogodišnjeg plana izdvajamo izdanje svih prevoda Poovog Gavrana na srpski, kao i nekoliko prevoda iz savremene grčke poezije, objavljenih u biblioteci „Hiperion“ (urednik: Ivan Gađanski), koju je Simonović takođe poneo iz „Rada“.

Ako izbliza pogledamo naslove koje Tanesi objavljuje – između ostalog, tu su izdanja poezije Konstantina Kavafija, Janija Rica, i Nasa Vajene, pesnika koga ćemo danas predstaviti – biće jasno da su ova izdanja uglavnom ono što je preostalo nakon što je svaki od ovih pesnika objavljen u „Radovom“ Hiperionu. Pravi primer „restla“ je i Vajenina knjiga Lavirint tišine, koja je u suštini jedan nespretno sklepan kolaž prozno-poetskih crtica i izabranih „misli o poeziji“, koje se, istini za volju, ne odlikuju nekom posebnom dubinom, kao da su izvučene sa nekog univerzitetskog predavanja. (Evo jednog primera: „Pesma je ritam utelotvoren u reči koji je sastavljen od stihova. Stih može da bude i u prozi. Drugim rečima, stih nije tačno određen oblik. Može da bude metrički, slobodan stih...“ i tako dalje...) Onih četrdesetak strana „poezije“ u užem smislu reči previše šturo predstavlja „jednog od najznačajnijih grčkih pesnika posle pada hunte“: kao da je kompilacija pesnikovih – ili će pre biti: prevodiočevih – B-sides & raritites, koje nisu mogle da se nađu u okviru prethodne tri knjige Nasa Vajene objavljene na srpskom (Varvarske ode, 2002; Pad letača, 2005; Pesme, 2008; isti prevodioci). Ukratko, utisak je neubedljiv: ova knjiga se s jedne strane doima kao nagoveštaj, a s druge kao višak; možda bi, s obzirom na sadržaj i obim, bilo primerenije da je objavljena u okviru nekog časopisa.

U svakom slučaju, želimo uspeh „Tanesiju“ kao izdavačkom poduhvatu, i nadamo se da će, iako nosi pomalo zlosrećno ime, imati srećniju budućnost od Rada.

***

Neki čovek, s povezom na glavi, neki čovek s izgrebanim obrazima i suvim usnama, napreduje sasvim sam kroz pustinju, u kojoj, u skladu sa svim indikacijama, uopšte nema fatamorgane. Taj čovek, koji se ne odlikuje posebno nekom maštom, strpljivo nastavlja svojim putem, pokušavajući da iza toga odsustva otkrije simboliku običnu u takvim situacijama.

Nepostojanje tih vrata postoji više od njihovog otvora. Prođi kroz njih i naći ćeš se na istom mestu kuda ideš. Dokaz za to je što ne osećaš potrebu da se premeštaš, čak i ako su stalno sasvim otvorena.

Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neočekivani brežuljci, beznačajna uzvišenja, kad ih prelaziš, za trenutak imaš osećaj da se penješ.

Lišće opada više usled vetra nego od nedostatka zelenila. Ipak, iz svakog aspekta, vetar je oslobađajući. Uklješten, gušeći se među dlakavim nogama ovog paradoksa, neki praktičan filosof nastoji da se oslobodi dodirivanja savršenih ženskih grudi.

Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera.

NASO VAJENA (Νάσος Βαγενάς, 1945)

Lavirint tišine, Tanesi, 2009, str, 12, 13, 29, 35, 41.

Prevod sa grčkog: Ivan Gađanski i Ksenija Maricki-Gađanski

Vasko Popa

Čitaočevo pitanje

Zaustavio me nepoznat čovek
Na uglu moje ulice

Recite mi molim vas
Pišu li se pesme nožem
Na ljudskoj koži

Jesu li ruke pesnika
Crvene od tragova slova

Recite mi vi to znate

1981

Vasko Popa
(1922-1991)

Allen Ginsberg

POSLEDNJA NOĆ U KALKUTI

Tiha noć. Stari sat otkucava
pola tri. S tavanice cvrče
budni cvrčci. Ulazna kapija dobro zaključana
a napolju na ulici – spavači, brkovi,
golotinja, ali bez žudnje. Par komaraca
bdiju uz svrabež, ventilator se klimavo okreće –
dok neki auto grmi po crnom asfaltu,
neki bik riče, nešto se očekuje –
Vreme je čvrsto zaselo u četiri žuta zida.
Nikoga tu nema, samo praznina ispunjena piskom
voza & zavijanjem pasa, odaziva se iz susednog kvarta.
Puškin sedi na polici, Šekspirova
sabrana dela nepročitana kao i Blejkova –
O Dusi Poezije, nikakve koristi da vas prizivam
brbljajući u ovoj praznini ispunjenoj krevetima
pod sjajnim ovalnim ogledalom – noć
savršena da se usnuli rastoče u mirnom
crnilu, i tamo otpočnu osam sati
– Buđenje s povratkom požutelim prstima, gorkim ustima
i plućima koja spopada žeđ za duvanom,
šta da se radi sa ovom palčinom, ovom rukom
ovim okom među izgladnelim kostima – krcatim
bolom konjskog tramvaja – uzavrelom Kalkutom u
Večnosti – znojenjem i zubima natrulim –
Rilke je bar mogao da sanja o ljubavnicama,
napaljenosti ostarelih dojki i oklembešenog stomaka,
to li je to? I beskrajni svemir posut zvezdama –
Ako mozak promeni predmet mozgovanja čoveku se
strašljivo vrati dah – Ali sad se
velika lomljava zgrada i planeta
probija kroz zidove jezika i zauvek
me potapa svojom težinom nalik Gangovoj.
Nema spasa sem da Bangkok i Njujork izumru.
Koži je dovoljno da bude koža, sve
što ikad i može da bude, mada vriska bola u bubregu
čini da se sama sebi smuči, taj uzburkani san
što umire da bi doviknuo sav svoj već preslavni jad
– Ostavi besmrtnost nekom drugom da pati kao budala,
nemoj da zaglaviš u ovom kutku svemira
ubrizgavajući morfijum u ruku i jedući meso.

22. maj 1963.

Alen Ginzberg (1926 – 1997)
sa engleskog preveo Vladimir Kopicl