Јуродиви • Jurodivi

Agon broj 16

2012-01-30T23:25:00.002+01:00

Šesnaesti broj Agona u rubrici prevedena poezija čitaocima predstavlja dobitnika Nobelove nagrade za književnost za 2011. godinu, Tomasa Transtremera. U prevodu Slavice Agatonović, švedski pesnik je zastupljen izborom haiku pesama iz njegove za sada poslednje knjige, Velika tajna (2004) koja do sada nije prevođena na srpski jezik, ni u delovima, ni u celini.

Rubrika poezija po prvi put je tematska, u cilju predstavljanja jedne regionalne pesničke scene sa kojom čitalačka publika u Srbiji, i pored nepostojanja jezičke barijere, čini se nije u dovoljnoj meri upoznata. Predmet ove rubrike je predstavljanje savremene crnogorske poezije, a pesmama su zastupljeni Dragana Tripković, Dušan Đurović, Vladimir Đurišić, Sanja Martinović i Jovanka Uljarević. Uredništvo se ovom prilikom zahvaljuje Vladimiru Đurišiću čija je pomoć bila dragocena pri izboru zastupljenih autora.

Kao i prošle godine, rubrika o poeziji poslednjeg broja Agona u kalendarskoj godini donosi temat posvećen pesničkoj produkciji domaćih autora/ki mlađe generacije u toj godini. Uvodni tekst priređivača temata, Jelene Milinković i Vladimira Stojnića kritički se osvrće na knjige analizirane prikazima koji sačinjavaju okosnicu rubrike i pokušava da izvede uopštenije zaključke o domaćoj pesničkoj sceni i položaju i međusobnom odnosu određenih poetskih paradigmi koje je sačinjavaju. Nakon uvodnog teksta, slede prikazi četrnaest pesničkih zbirki mlađih autora/ki koje su objavljene tokom 2011. godine. O knjigama Ivane Maksić, Uroša Pajića, Marka Stojkića, Gorana Korunovića, Vladimira Tabaševića, Bojana Vasića, Filipa B. Vukotića, Ognjena Petrovića, Danice Pavlović, Vladimira Stojnića, Marjana Čakarevića, Enesa Halilovića i Viktora Radonjića pišu Čarna Popović, Bojan Samson, Marjan Čakarević, Danilo Lučić, Nikola Živanović, Vladimir Vukomanović, Vladimir Stojnić, Biljana Andonovska, Jelena Milinković, Jelica Kiso, Bojan Savić Ostojić, Sonja Šljivić i Aleksandra Đurić. Temat se zatvara apendiksom koji obuhvata izbore pesama iz svake prikazane knjige. Uredništvo koristi ovu priliku da se zahvali na uspešnoj saradnji autorima prikaza.

http://www.agoncasopis.com/

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

Marjan Čakarević

2012-01-18T18:46:00.003+01:00

Krajem 2011. godine objavljena je knjiga pesama Marjana Čakarevića, Sistem.
Jurodivi blog donosi jedan mini ciklus iz Sistema, kao najavu predstavljanja ove knjige u tematu narednog broja Agona koji će biti posvećen mlađoj pesničkoj produkciji u 2011. godini.

NOVE TENDENCIJE

Posle pada nule
metafizička disperzija
ontološka recesija

postidentiteti

Nastupa nova tektonika

NULTA TAČKA

Bela lepoto
projekciono dimenziona harmonijo

bezdimenziono jezgro
egzistencijalno savršenstvo

Početna tačka si
budućih sistemskih arhitektura

Blaga tajanstvena svetlost
što uvija se oko
treperi po
i
u presudnom
ekstatičnom mestočasu
prvi zrak ti
oštriji od nule
ničega
prostreljuje centar

Svet je fraktal te tačke

ODREĐENJA

Egzistencijal
egzistencijalni potencijal
egzistencijalni funkcional

Individuum
ium

Ja
poslednji fraktal nulte tačke
jaum

Marjan Čakarević (1978)
iz knjige Sistem, Gradac K, Čačak, 2011.

Viktor Radonjić

2012-01-05T22:10:00.011+01:00

Objavljena je nova knjiga pesama Viktora Radonjića, Žvakanje amalgama. Knjiga sadrži 20 pesama i 20 ilustracija likovnog umetnika Alekse Gajića. Jurodivi blog donosi jednu pesmu i jednu ilustraciju iz knjige.

*

Ćutimo
O kiši
Ćebetu na travi
Potopljena ostrva
Iz daha
Cede pupčanu vrpcu
Nerođene smrti
Žmurim
Ruke
Kao da znaju
Da će postojati i sutra
Miruju
Na bubnjevima ranih ljudi
Duh noći
Otkrio se na usni
Donjoj
Bezmalo beloj
Nag
Zaplašen počinkom
Osluškujemo grane
Iz trupa zimskih ptica
Opirem se zadahu susretanja
Novog
I ponovljivog
U starenju pauze

Viktor Radonjić (1973)
iz knjige Žvakanje amalgama, Mostart, Zemun, 2011

Antologija njujorške poezije 21. veka - Tracy Grinnell

2011-12-06T19:08:00.003+01:00

Nedavno je, u izdanju Petog talasa iz Niša, objavljena Antologija njujorške poezije 21.veka, Dan kada je umrla Lejdi Gaga. Priređivači su Ana Božičević i Željko Mitić. Jurodivi blog donosi poeziju pesnikinje Trejsi Grinel koja je zastupljena u antologiji i koja leksikom i jezgrovitošću izraza podseća na jednog Paula Celana.

HELENA, FUGA

Četvrti deo:

jezici, među kojima se
davim

, moji
udovi su, palčevi
leteći fantomi, što podležu
, odblescima

pucnji odzvanjaju
linijama, slikama –
oblicima

osude načinjene, od kamenja
, šljunka, neprevrnute, urne
se spaljuju

prate moj,
grad, jure

, telesne figure
, odsečena i otvrdla
moja, lomača

potop guta
, nestale

poruke nakrivljene sa
šuta, samo zaglavljene, kvartele,

, kao da je,
smak sveta

životinje slomova
sputane, u sobama
pogleda uprtih

u bilo šta tamu,
zemlja, voli

vraća se, odatle
svaka prva linija, uzrokovano

izgubljeno šta je, sve
je, šta polažem
, ovde

zidovi će sve to imati

ogrnuti pesmama, kavge
u nastavku, mesto, ja
, više ne poznam, nego volim, ja,
potpisana

Trejsi Grinel (Tracy Grinnell, 1975)

sa engleskog prevela Ivana Maksić

iz knjige Dan kada je umrla Lejdi Gaga, antologija njujorške poezije 21. veka, Peti talas, Niš, 2011.

Weldon Kees

2011-11-29T23:42:00.009+01:00

ROBINSON

Pas je prestao da laje nakon što je Robinson otišao.
Njegovo delo je okončano. Ovaj svet je sivi svet
i nije bez nasilja, rita se ispod velikog klavira,
dok potera iz košmara protiče po planu.

Ogledalo iz Meksika prikačeno na zid
ne reflektuje ništa. Staklo je crno.
Sam Robinson čini da slika bude Robinsonovska.

A ona je po celoj sobi – zidovi, zavese, police,
krevet, zatamnjena fotografija Robinsonove prve žene,
tepisi, vaze, cigare u odeljku za duvan.
Ispunili bi sobu ako bi Robinson ušao.

Stranice u knjigama su ispražnjene,
u knjigama koje je Robinson čitao. To tamo je njegova
omiljena fotelja ili mesto gde bi fotelja bila da je Robinson tu.

Telefon zvoni po ceo dan. To bi mogao biti
Robinson. Nikada ne zvoni kada je on ovde.

Napolju, bele zgrade žute se na suncu.
Napolju, ptice neprestano kruže tamo
gde je drveće stvarno i ne odlazi na odmor.

Veldon Kiz (1914-1955)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

iz antologije The Oxford Book of American Poetry, Oxford University Press, 2006

Agon broj 15

2011-11-24T19:46:00.002+01:00

Petnaesti broj Agona u rubrici prevedena poezija čitaocima predstavlja savremene slovenačke pesnike. Kroz pesme Braneta Mozetiča (u prevodu Romea Mihaljevića), ispisane u ispovednom tonu, provejava nesigurnost i zebnja povezana sa društvenom neprihvatljivošću homoseksualnosti lirskog subjekta. Poeziju Uroša Zupana (u prevodu Ane Ristović) karakteriše jednostavan i neposredan izraz kojim se tematizuje nenametljiva seta, ali i vitalnost egzistencije. Miklauž Komelj u ciklusu Beskonačne situacije (u prevodu Ivana Antića) piše filozofski duboko ukorenjenu poeziju koja, ignorišući uobičajene stilske instrumente, na harizmatičan način problematizuje odnose imenovanja i izgradnje identiteta.

U rubrici poezija prezentovani su pesnički ciklusi Maje Ručević, Filipa B. Vukotića, Bojana Vasića i Marije Vasiljević. Maja Ručević se oglašava raspričanom poezijom u kojoj se smenjuju diskurzivnost i slikovitost, smela metaforičnost i retorska teatralnost. Pesnički jezik Filipa B. Vukotića je spontan i ekspresivan i donosi dinamizam i kabaretsku atmosferu, na tragu jednog Ljubomira Micića, ili Branka Ve Poljanskog. U novom pesničkom rukopisu Bojan Vasić piše poeziju usitnjenog, sintaksički frekventnog i neprozirnog jezika, odnosno jezika ne kao sredstva, već kao predmeta egzistencije. Ovi promišljeni stihovi svedoče o nemogućnosti bilo kakvog preobražaja prisustva u jeziku, i simbolizuju okoštalost samodovoljnog označitelja koji se iscrpljuje u tautološkom ukazivanju na samog sebe. U svom kratkom ciklusu Proleće, Marija Vasiljević kroz minimalističke zapise nedorečenošću očuđava početne mimetičke motive.

Rubrika o poeziji donosi temat koji je priredio Bojan Savić Ostojić, o čuvenom francuskom ukletom pesniku i dramskom piscu, Antonenu Artou. U prvom tekstu odeljka, Moris Blanšo, polazeći od prepiske koju je pesnik imao sa urednikom časopisa Nouvelle Revue Française, Žakom Rivijerom, daje jedno tumačenje veze specifičnog stanja Artoovog duha i strukturne nedovršenosti njegove poezije. Pomenuta pesnikova korenspondencija sa Žakom Rivijerom čini drugi odeljak temata. Ova pisma koja su nastajala tokom 1923. i 1924. godine, a koja se čitaju u jednom dahu, predstavljaju dragoceno svedočanstvo o nekim autopoetičkim detaljima vezanim za stvaralaštvo Antonena Artoa. Prepiska je dodatno zanimljiva jer otkriva prevodilački dijalog Bojana Savića Ostojića koji je preveo Artoova pisma i Slobodana Ivanovića koji je preveo Rivijerova pisma. Temat se završava proznim ciklusom Antonena Artoa, pod nazivom Nervomer. Nervomeru su ovom prilikom pridodata i dva autoportreta pesnika.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

www.agoncasopis.com

Vladimir Stojnić

2011-11-05T14:35:00.007+01:00

U prevodu na poljski jezik objavljena je prva knjiga pesama Vladimira Stojnića, Vreme se završilo. Izdavač je Maksimum iz Krakova, a knjigu je prevela Agnješka Žuhovska-Arent, koja je prevela i pogovor Biljane Andonovske. Jurodivi blog donosi dve pesme iz knjige, dvojezično.

Chłopiec z obrazu Claud'a Monet'a
Un coin d'appartement (1875)

Stoisz jakby na granicy
pomiędzy narodzinami słów
a śmiercią przedmiotów.

Stoisz niemy jak obraz
z którego spoglądasz
i który łączy cię ze światem
a równocześnie od niego oddziela.

Stoisz w półmroku pokoju
na popękanym parkiecie
i widzisz jak rośnie ogród
poprzez otwarte drzwi.

Nie wiesz, że tak samo
pękają kości
i zardzewiała stal
gdzież w dole, głęboko w torfowisku.

Zbierasz ciszę
ze starego stołu
wiszącego żyrandola
ze wszystkich zasłon i draperii.

Gałęzie i liście naginają się do wnętrza pokoju.
Zieleń przechodzi w szarość.

A ty, ty zamknąłeś ciszę
głęboko w sobie.
Będziesz ją tam trzymał
dopóki nie wyrosną jej skrzydła.

Dečak na slici Claude Monet-a
Un Coin d’appartement iz 1875.

Stojiš kao na granici
između rađanja reči
i umiranja predmeta.

Stojiš nem kao slika
kroz koju gledaš
i koja te vezuje sa svetom
i odvaja od njega u isto vreme.

Stojiš u polumraku sobe
na parketu koji pucketa
i gledaš bujanje vrta
kroz otvorena vrata.

Ne znaš da isto tako
pucketaju kosti
i zarđalo gvožđe
negde dole, duboko u tresetu.

Sakupljaš tišinu
sa starog stola
kitnjastog lustera
sa sivih zavesa i draperija.

Granje i lišće se nagnulo u sobu.
Zeleno ulazi u sivo.

A ti, ti si zaključao tišinu
duboko u sebi.
Držaćeš je tamo
dok joj ne izrastu krila.

Rozbite wystawy

Rozbite wystawy. Opadło powietrza.
Zaslona okienna. Rampa amputovała
niepotrzebne części. Pierwszy zimny dzień roku.
Czas jest tą magmą pozostawiońa na deszczu. Nie ma
czasu na odciśnięcie znaku. Dowód osobisty. Dowód.
Krwisty obraz. Czarno na białym. Zbieracz odłamków.
Wystawy naprawdę są rozbite. Nie przeskakując
przez okruchy szkła. Weszli bosonodzy. W beton miasta.
Zwisają z nich ceny i deklaracje. Wskazówki dotyczące prania.
Zamknięte oczyma labyrinty. Zamknięte bramy
miasta. Dobrze udeptane ścieżki. W odcinkach.
Tam gdzie historia rozlewała mleko. Uciekamy.
Po korytarzach wydrążonych kości. Bez drogowskazu. Na pamięć.

Razbijeni izlozi

Razbijeni su izlozi. Spuštena oštrica vazduha.
Pozorišna zavesa. Rampa što je amputirala
nepotrebne delove. Prvi hladan dan u godini.
Vreme je ta magma ostavljena na kiši. Premalo
vremena da utisneš znak. Ličnu kartu. Dokaz.
Krvnu sliku. Crno na belo. Sakupljač krhotina.
Ali izlozi su stvarno razbijeni. Ne preskačući
mrvice stakla. Bosonogi su ugazili. U beton grada.
Vise im cene i deklaracije. Uputstva o pranju.
U očima zaključani lavirinti. Zaključane kapije
grada. Dobro utabanim putevima. U presecima.
Tamo gde je istorija prolivala mleko. Bežimo.
Hodnicima šupljih kostiju. Bez putokaza. Napamet.

tłumaczenie Agnieszka Żuchowska-Arendt

Czas się zakończy, Maximum, Kraków, 2011.

Knjigu Vreme se završilo na srpskom jeziku možete preuzeti na ovom linku.

Kateržina Rudčenkova

2011-10-30T22:26:00.006+01:00

IVICA

Ne znam gde se pokretom plime
završava more i počinje obala,
gde drugo telo ivicom udara u moje.

Puštam da na meni vise
iscepane stvari, hleb
da se buđa na krevetu,
kosa da obrasta grmljem.

Živimo u staroj kući
na rubu čega god,
živimo udaljeni u podrugljivom
ćutanju.

Kateržina Rudčenkova (1976)
sa češkog prevela Tihana Hamović

iz knjige Granična senka (Treći trg, Beograd, 2011)

Danica Pavlović

2011-10-30T00:47:00.003+02:00

Upravo je, u izdanju Orion Arta iz Beograda objavljena knjiga pesama Danice Pavlović, Slobodna teritorija. Jurodivi blog donosi jednu pesmu iz knjige.

Nestajanje

U pospana
Tamnoplava popodneva
Čak i najistinitija tajna postaje
Još jedna maska

Kreacija je amalgam setimental-
nosti i impulsa –
sve je iracionalno

Neobična ljubav struže mi usne
interfejs neobuzdanosti
elektronski poljubac
laku noć
snovi me peckaju
dugo, dugo

Putujem – prelećem – okean –
U nepoznato – budućnost se
uliva u zenice koje se bude

Zauvek čeznem za
Poljupcem fraktala
Naših svesti

Nestajanje se ne zove
Smrt

Danica Pavlović (1976)
iz knjige Slobodna teritorija (Orion Art, Beograd, 2011)

Tomas Transtremer

2011-10-06T22:00:00.003+02:00

Jurodivi blog donosi svojim čitaocima tri pesme ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, švedskog pesnika Tomasa Transtremera.

JUTRO I PRILAZ

Lučki galeb, kapetan sunčev, sledi svoj kurs.
Voda je pod njim.
Svet još dremka kao
neki raznobojni kamen u vodi.
Neobjašnjiv dan. Dani -
kao ispisani znakovi Asteka.

Muzika. I ja stojim zatočen
u njenom goblenu, s rukama
podignutim - sličan figuri
naivnih umetnika.

NAPOLA DOVRŠENO NEBO

Klonulost duha prekida svoj hod.
Strah prekida svoju trku.
Kraguj prekida svoj let.

Nestrpljiva svetlost hrli dalje,
čak i sablasti dokače po gutljaj.

I naša platna se obelodanjuju,
naše crvene zveri u prapotopskim ateljeima.

Sve počinje da se sagledava unaokolo.
Stotinama nas izlazi na sunce.

Svaki ljudski stvor je napola otvorena vrata
što u zajedničku sobu vode.

Nedogledno tle pod nama.

Iskri voda među stablima.

Jezero je Zemljin prozor.

PRIJATELJIMA ZA GRANICOM

I
Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

II
Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

III
Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni
i napokon padnu u san, postanu fosili.

Tomas Transtremer (1931)
iz knjige Sabrane pesme, Nolit, Beograd, 2003

sa švedskog preveo Moma Dimić

Ivana Maksić

2011-09-18T10:53:00.005+02:00

Uskoro će, u okviru edicije Prva knjiga Matice Srpske iz Novog Sada, iz štampe izaći prva knjiga Ivane Maksić, pesnikinje, slikarke i prevoditeljke sa engleskog. Jurodivi blog donosi jednu pesmu iz rukopisa, kao i audio zapis čitanja pesme.

Reč se rečju izbija

Za-

seci duboko

nulti zahtev

zahvat prvi

kopča peta

rez osmi

na živ-

preseci

pupčanu vrpcu

veži u čvor

baci kroz noge

u vetar

gledajuć

reč da se

ne sapleteš i-

li zadaviš.

Ivana Maksić, iz zbirke O telo tvori me (2011)

Čitanje pesme možete čuti na sledećem linku.

Vladimir Stojnić

2011-09-13T23:30:00.007+02:00

Objavljena je nova knjiga pesama Vladimira Stojnića, Poziv na saučesništvo.
Jurodivi blog donosi tri pesme iz knjige.

painkilleri na uklanjaju bol od mene već uklanjaju mene od bola koji ostaje na istom mestu gde je i bio. to je igra napredovanja/povlačenja tokom koje se poprište pomera od i ka predelima u kojima osećaji još uvek nisu zavrnuti ventili. i tako sve do ubrizgavanja nove doze kada nastupa privremeno primirje posle kojeg su teritorije drugačije raspoređene. bol je na liniji koja razdvaja dva stanja. drugi pored mene. spoljašnjost. ne-ja koje prođe predelom i kulturno se javi. poziv na saučesništvo je talas kože a koža je opna. predmet. tačka dodira ili rešetka tela iz kojeg nema izlaska. telo omogućava interpretaciju/postojanje. bol/drugi je podsetnik. stub u referentnom sistemu koji je istovremeno i predmet referentnosti.

LSD je moj bog.
entitet koji pretrči neprijateljsku teritoriju
između veš mašine i prozora.

razmena između mog tela u nastajanju
i oblika papira koji se popunjava i prazni.

pesma je deklarativnog karaktera:
ona ništa ne konstituiše.
preambula sadrži uputstvo o pranju.

moj bog je prepoznat kao neurotransmiter.
moj bog je savršena bio-hemijska kopija
pravog neurotransmitera koji kasni.

razapeta mapa otapa prozorsko okno.

napolju čeka ghostwriter. imenuje svet.
kaže: sumpor je emanacija koja se iznova rekreira u različitim govorno-tvorbeničkim pokretima.

mnogo je teže preživeti susret sa
nadrkanim taoistom
nego sa nadrkanim budistom

vrhunski taoista za doručak pojede
i do 6 kugli huserlove fenomenologije

u tkivo romana ulazi odlučno
ali neprimetno

u 8. poglavlju on je tekstom nezabeleženi
insekt koji miruje
na zidu gradske većnice

tamo ostaje i kada se radnja
preseli u predgrađa iznikla
iz velikih rupa na asfaltu

Vladimir Stojnić (1980)
iz knjige Poziv na saučesništvo (Mostart, Zemun, 2011)

agon broj 14

2011-09-01T22:11:00.002+02:00

Novi, četrnaesti broj Agona, rubriku prevedena poezija posvetio je savremenim američkim pesnicima, u prevodu Nikole Živanovića i Vladimira Stojnića. Lujza Glik u svojim stihovima svakodnevnim jezikom progovara o smrti, dramatizujući lične i opštepoznate mitološke motive iz perspektive ženskih likova. Konstantna zapitanost nad manifestacijama ljudske prirode u miljeu prirodnih oaza urbanizovanog savremenog sveta, jedna je od osnovnih poetičkih preokupacija pesnika kineskog porekla Artura Zija. Suprotna dinamika pokreće poeziju Dajan Vord. U njenim pesmama sama reč pokušava da, putem digresija i semantičke rasparčanosti preoblikuje spoljni svet, prema zakonima diskursa.

Rubrika poezija donosi pesme Ognjena Petrovića, Dragoslave Barzut, Tamare Šuškić i Viktora Radonjića. U pismu Ognjena Petrovića spajaju se teatralna dramatizacija pesničkog iskustva i anti-utopistička koncepcija jednog virtuelnog „društva spektakla“, posle sutra. U stihovima pesnikinje-performerke Dragoslave Barzut odvija se subverzija na dva nivoa: na grafičkom, gde slovo, gotovo na letristički način, podriva pismo, i na seksualnom gde lirski subjekat osporava, obezličuje zadatu seksualnost i svoju ulogu u takvoj seksualnosti. Tamara Šuškić, koja se javlja posle duže pauze, u svojim prepoznatljivim stihovima-sinkopama niže scene koje podsećaju na nemontirane filmske kadrove. „Brze“ stihove Viktora Radonjića generiše paronimija, ali iako ih odlikuje izrazita zvučnost, kroz isprekidane slike oni donose samosvojnu refleksiju o egzistenciji subjekta i njegove reči.

Tematski odeljak o poeziji čine tekstovi savremenih nemačkih pesnika posvećeni problematici nastanka pesme. Na tragu Bena i Valerija, o ličnim pesničkim iskustvima progovaraju Norbert Humelt, Ginter Helmih i Karl Krolov. U ovim tekstovima pisanje pesme se čas poima kao „proizvodnja“ i kao „pravljenje“, a čas kao „plod nadahnuća“. Te oprečnosti u tekstovima polemišu na interesantan način. O tome u uvodnom tekstu Stvaralački tabu piše Marko Stojkić, koji je priređivač temata.

Uživajte u čitanju!

http://www.agoncasopis.com/

Bojan Savić Ostojić

Simon Grabovac

2011-08-22T20:43:00.004+02:00

Nedavno je izdavačka kuća Altera objavila triptih Simona Grabovca Povratne pesme, sačinjen od tri pesnikove poslednje knjige: Tok stvari, Isiot i Ključne reči. Po autorovim rečima, "svaka od ovih knjiga sastoji se od po tri celine i sadrži ukupno trideset devet pesama. (...) Ovu knjigu treba tretirati kao mrežu povratnih pesama u kojoj su pojedine pesme čvorovi koji se granaju najmanje na četiri strane." Dodajući da raniji izdavači nisu imali razumevanja za dijaloški karakter pesama iz ovih triju knjiga, Grabovac ističe njihovu čvrstu povezanost i asocijativnost i opravdava ovo bibliofilsko izdanje, štampano u 117 primeraka (koliko u knjizi ima pesama).

1.PROZORI STAKLA

1. 1. 1.

Let je lastavici iscrtao

i stvorio lik i telo krila

kljun oblik glave.

Samo gledajte taj let

brzinu zamaha raščlanite na sastavne delove

vratolomna izvijanja raznovrsnost pokreta

krila repa i glave

utisak upotpunite strmoglavim lupinzima

naglim promenama

položaja letom bez zamaha kao sleđenih krila

pa ustremljivanjem do neslućenih visina

nebesa i pretvaranjem u sivu tačku –

nestankom na trenutak.

Naročitu pažnju obratite na rep

na njegovo košenje podvijanje

skupljanje i širenje

kao lepeze da bi usporio na tren

ukočio kako bi pravac iznenada bio promenjen.

I na kraju osmotrite njegov oblik

čiju izuzetnost su ljudi

odavno primetili i oduševljeno prihvatili

i uzeli kao prauzor za građenje krovova

ili pravljenje nekih drugih majstorija.

Dodati tom letu cvrkut samo

znači ovaplotiti

ga.

Simon Grabovac (1955)

Povratne pesme, Altera, 2011.

str. 63.

Karl Krolo

2011-08-05T00:01:00.003+02:00

VREME

Vreme: nešto
od čega džepovi bivaju
vlažni od krvi.

Život pada kao kiša
iz otvorenih tela.

Dani i
njihov tihi posao
s ljudima koji
će se izgubiti.

Jedan mesec crta
sledećem mesecu svoju sliku
u pesku,
bez ikakve bliskosti
s onim što dolazi.

Lepo vreme neće
izmeniti karcinom.

Papiri koje si sredio
godinu za godinom gore.

Karl Krolo (1915-1999)
sa nemačkog preveo Zlatko Krasni

Thomas Bernhard

2011-07-29T10:36:00.003+02:00

JUTRO NOSI VELIKU VREĆU

Jutro nosi veliku vreću.

Kažem mu: tako si staro

da ne treba da me prezireš.

Cipele su ti poderane.

Tvoj kaput nekad je bio moj –

Sedim u rupi i čekam te,

ne kao starica, ne kao deca,

ne kao popo koji posle propovedi

silazi na vino i zemlju trampi.

Dočekujem te s bičem,

drhteći, običan i krhak

kao čičak na suncu.

BIOGRAFIJA BOLA

Gde sam juče spavao, danas je dan odmora. Ispred ulaza

nabacane su stolice, i niko koga upitam za sebe

nije me video.

Ptice su uzletele da bi moje lice nacrtale

u oblacima iznad moje kuće i iznad vrta mrtvih.

Razgovarao sam s mrtvima i govorio o gitari

sveta; oni više ne rađaju svoja usta ni svoje usne

što govore jezik koji vređa psa mog rođaka.

Zemlja govori jezik koji niko ne razume

jer neiscrpan je - iz njega sam istrgnuo zvezde i gnoj

u očajanju

i pio vino iz njegova vrča,

koji je ispečen od mojih bolova.

Ti putevi vode u progonstvo. Čujem Boga

iza okna i đavola u zvučniku

i obojica dopiru mi do srca koje objavljuje propast duša.

Lišće neprekidno leti po ulicama

i spomenike potkopava.

Voleo bih da u oktobru sanjam o zelenilu.

Ispod vrata prikovana je zapovest:

ne ubij

– a u novinama svakog dana izveštaj o tri ubistva

koja bih mogao da počinim ja ili moj prijatelj.

Čitam ih kao basnu,

od jednog uboda nožem do drugog – ne dosađujući se.

Dok oni menjaju meso i slavu, duša mi spava

pod pokretom ruke božje.

Tomas Bernhard (1931-1989)

Poezija, 3/4, 1996.

preveo s nemačkog: Božidar Zec

Filip B. Vukotić

2011-07-03T21:00:00.002+02:00

REMBO, BORHES, BAROK

U ključaonici Remboove lule pogled je nastanio svet.
Ključar je budan i umro je u Ženevi, slep, neke 1986.
Ovog trenutka imam devet godina i ližem ogradu terase mokru od kiše.
Moja deca neće videti orah ispred pradedine kuće u Raški,
ali će videti stari bunar i košnice na selu.
Objica su se, ključar i Rembo, verujem, pomagali štapom,
a u nekom jesenjem vrtu pili vodu i lizali med.
Kroz simbole i šifre šetajući Boga da nađem zalomio sam ključ.
Da sam deceniju ranije upoznao barok
Hrista bih ugledao u gotskim mukama.
Ako Ga sanjam kao odojče znači li da sam jednom već mogao nemati put?

Filip B. Vukotić (1985)
iz knjige Drugi miris crveno, Užice, 2011

agon broj 13

2011-06-25T17:03:00.003+02:00

Trinaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu britansku poeziju, preciznije poeziju predstavnika pokreta British poetry revival. U uvodnom tekstu, priređivač rubrike Bojan Vasić definiše osnove poetike ovog pokreta poredeći ga sa dominantnijim strujama koje su u to vreme postojale na britanskoj pesničkoj sceni i mapira književno-društveni kontekst u kojem su stvarali predstavnici ovog pokreta. Pored uvodnog teksta, objavljujemo izbore iz poezije Roja Fišera, Dž.H. Prina, Lija Harvuda i Alena Fišera. Po rečima priređivača rubrike, u poeziji Roja Fišera dolazi do kombinacije vilijamsovski preciznih i realističnih opisa i epistemološkog skepticizma, često praćenog očuđujućim, halucinantnim vizijama. Izraz Dž. H. Prina, koji je poznat kao inicijator kembričkog kruga pesnika, karakteriše taman i ponekad teško prohodan jezik, sa mnoštvom retkih reči i specijalističkih izraza iz raznih oblasti koji obrazuju, u kontekstu pesme, gotovo autonomne stihove. Li Harvud je pesnik na koga su veliki uticaj izvršili predstavnici bit pokreta i njujorške škole. Za njega karakteristični artificijelni jezik, na tragu nadrealističkog automatizma, u nekim ostvarenjima zamenila je tematika mitizacije kolonijalnog sveta i propadanja Britanskog carstva. Alen Fišer je autor koji u mnogim svojim knjigama vodi kreativni dijalog sa američkim pesnikom Čarlsom Olsonom. Pisao je poeziju u kojoj postoji svest o istorijskoj i geografskoj uslovljenosti određenih toposa i mnoštva uticaja koji ih oblikuju, ali se kasnije posvetio autorefleksivnoj i konceptualnoj poeziji.
U rubrici poezija zastupljene su pesme Marka Paunovića, Eme Stefanovske, Mladena Šljivovića i Enesa Halilovića. Marko Paunović u poemi izrazitog ambijetalnog potencijala, inspirisanoj muzikom islandskog eksperimentalnog kompozitora Johana Johansona dekonstruiše pesnički glas, kako na grafičkom, tako i na semantičkom nivou. Dekonstrukcija je prisutna i u poeziji Eme Stefanovske, ali na jednom svesno eksplicitnijem nivou koji uspelo razaranje teksta bazira na rodno osetljivom pesničkom toku svesti. Znatno je drugačija poezija Mladena Šljivovića iz novog rukopisa, Zen gril. Transparentniji jezik njegovih pesama obiluje humorom, kao i kombinovanjem motiva pop kulture sa ironizovanim i svesno uprošćenim asocijacijama na zen filozofiju. U ciklusu Nova Gvineja, Enes Halilović, njemu svojstvenim pripovedačkim, a opet svedenim tonom, kroz poentirane završnice pesama, prikazuje osobenosti sveta jednog ostrvskog naroda.
Rubrika o poeziji donosi temat posvećen pesnikinji Mirjani Stefanović koji je priredila Jelena Milinković. Okosnicu temata čine eseji Dubravke Đurić i Jelene Milinković. Tekst Dubravke Đurić poeziju Mirjane Stefanović tumači u kontekstu ženske poezije koja egzistira u okviru druge generacije srpskih modernističkih pesnika/inja u uslovima jugoslovenskog socijalizma. Sa druge strane, tekst Jelene Milinković ispituje složenu egzistencijalnu tematiku telesnog u poeziji Mirjane Stefanović, naročito u zbirci Indigo. Pored ovih eseja, objavljujemo i kolaž fragmenata preuzetih iz recenzija knjiga Mirjane Stefanović koje su tokom prošlih pola veka bile objavljivane u domaćoj periodici. Temat upotpunjuje izbor iz pesništva pesnikinje, kao i bio-bibliografska beleška.
Uredništvo se posebno zahvaljuje Bojanu Vasiću i prevoditeljki Jovani Savić koji su čitaocima Agona omogućili upoznavanje sa britanskim pesnicima, predstavnicima pokreta British poetry revival.
Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

www.agoncasopis.com

Драгослав Андрић

2011-06-18T14:47:00.004+02:00

Један рани Драгослав Андрић, непрепознатљив за читаоце који га знају преко Сваштаре и Стерео-стихова, промишља (прецизно попут Дипена у "Моренама") свој однос са светом предмета, сопствену опредмећеност. Потоње Андрићеве преокупације, везане за језичке експерименте, у овом сведеном дискурсу се ни не назиру. (Можда би структурни изазови Сваштаре били корак уназад у односу на проблематику Из дневника?)

Те тако, улазим у своје очи неподударан са самим собом. Ходом још лепљивим од сна, саплићем се о костур јучерашњег дана. Отвореним шакама размичем минуте, упирем челом у сате. Присећам се себе, пабирчим се, постепено се претварам у штиво које се зна напамет, у присилну мелодију што сама себе звиждуће.

Ухваћен у шкрипац између два покрета, док ми мој сопствени корак стоји на путу, собом крчим пут туђој мисли.

---

Кренути некуд а немати појма зашто, вратити се а то и не опазити, у међувремену не постављати себи никаква питања, бити просто пратилац свог сопственог живота, својим знањем о себи разликовати се од себе, ископавати се из наслага наслеђеног искуства и присилног памћења, уткивати се у раздаљине и протицања и мимогреде, развезивати раскрснице, разјуривати стране света, прилагодити вечност ритмовима свог пулса, и вратити се, вратити изненада, не питати се чему, немати појма зашто.

---

Кад сперем са себе сва стања, загледам се у тачку и сав се провучем кроз њу, нађем се тако са друге стране себе, као преврнута рукавица, већ празна а још топла.

Неначети утисци чекају да их пробудим, да их извучем из лежишта и пренесем кроз себе. Утисак, то није нешто моје, то није ништа друго до покрет неживог к мени. Утисци, то су руке предмета, које ме траже и грле.

Ја сам одбегло сећање ствари.

---

Стао сам и погледао у даљину: нешто је хтело да ме се сети.

У том тренутку, полако, крај мене је прошла нека сенка, вукући свог човека.

Драгослав Андрић (1923-2005)

Из дневника, Просвета, 1972,

стр. 13, 24, 36-37.

promocija 12. broja Agona u SKC-u u Beogradu

2011-06-07T19:06:00.003+02:00

Poštovani čitaoci,
Jurodivi blog vas obaveštava da će se promocija 12. broja časopisa Agon održati u sredu, 08. juna, sa početkom u 19 časova u Maloj sali na spratu Studentskog kulturnog centra, Beograd, Kralja Milana 48.

Učestvuju autori i prevodioci zastupljeni u najnovijem broju: Sonja Šljivić, Vladimir Tabašević i Biserka Rajčić. Stihove Žaka Ruboa na francuskom čita Vesna Trailović. Program vode urednici Vladimir Stojnić i Bojan Savić Ostojić.

Vidimo se tamo!

Serge Pey

2011-05-27T10:15:00.005+02:00

U ZEMLJI U KOJOJ SE GRADI STATUA SLOBODE

SAMO SU STATUE SLOBODNE

U ZEMLJI U KOJOJ JE BOG RAZAPET SAMO JE

MUČENJE SLOBODNO

U ZEMLJI koja govori samo JEzikom SVOJE zemlje

samo su reČnici slobodni

u zemlji gde se proizvode samo slike

da bi zamenile vatru samo je televizija slobodna

u zemlji u kojoj NAFTA TOTAL

prekriva morske ptice Samo

su SREDSTVA ZA DEZINFEKCIJU slobodna

u zemlji u kojoj se sprovode nuklearne probe

samo je radioaktivnost slobodna

u zemlji u kojoj se fOTOGRAfiŠe

poslednje drveĆe

samo je SEĆANJE SLOBODNO

u zemlji u kojoj se PREMIŠLJa izmeĐu dece i pasa

samo su ogrlice slobodne

u zemlji u kojOJ se polaŽe

Čast u legiju Samo su armije slobodne

u zemlji u kojoj se baca kamenjem na ljubav

samo je kamenje slobodno

u zemlji u kojoj se stavljaju MASke

na lica Žena samo su maske slobodne

u zemlji u kojoj je JAVNO MNENJE podvrgnuto ISPITIVANJU

samo su procenti slobodni

u zemlji u kojoj se narodi

smeŠtaju u muzej Čoveka

samo su muzeji slobodni

u zemlji u kojoj se okupLJA

sto hiljada dece na stadionu

samo je stadion slobodan

u zemlji u kojoj se joŠ uvek diŽe palata za pravdu samo je laŽ slobodna

u zemlji u kojoj pesnici LEŽE

po zatvorima samo su zatvori slobodni

ovo nije pesma

ovo su ostrva

koja izmiŠljaju

more

sERŽ pEJ (1950)

S FRANCUSKOG: BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ

Mirjana Stefanović

2011-05-24T22:22:00.005+02:00

Nedavno je iz štampe izašla knjiga izabranih i novih pesama Mirjane Stefanović, Promaja. Pesnikinja je dobitnica Nagrade Desanka Maksimović za 2010. godinu. Zadužbina Desanka Maksimović i Narodna biblioteka Srbije su tim povodom objavili knjigu.

KUCANJE SATA

Sat kuca u tišini noći.
Otkucaji se pretvaraju u balvane koji se raspoređuju po sobi popreko, od zida do zida, na ravnomernim rastojanjima jedan od drugoga.
Tako se soba od poda do tavanice ispunjava pravim, lepo obrađenim balvanima, svetlim, jer kora drveta tek što je skinuta.
Bezbolno prolaze kroz sav nameštaj – postelju, orman, stolice, luster i kroz nas.
Iako sijalica nije upaljena, soba svetli, toliko da se oseća komešanje zlatnih mlazeva prašine. Takođe jako miriše na svežu jelovinu.

Mirjana Stefanović (1939)

iz knjige izabranih i novih pesama Promaja (Zadužbina Desanka Maksimović i Narodna biblioteka Srbije, 2011)

Peti beogradski festival poezije i knjige

2011-05-23T12:34:00.004+02:00

PETI BEOGRADSKI FESTIVAL POEZIJE I KNJIGE

ponedeljak, 23. maj

13h – RASPRODAJA POEZIJE: Nadežda za poeziju – sve po 200!

knjižara Delfi, SKC, Kralja Milana 48

20h – ARGH+Reč u prostoru (SKC)+Book Crossing: Jasna Milićev, Ana Ristović, Goran Korunović, Vladimir Stojnić, Tamara Šuškić, Uroš Kotlajić, Bojan Savić Ostojić, Vladimir Vukomanović, Jana Rastegorac, Mia Matović, Stefan Kostadinović, Jelena Nidžović...

Kulturni centar Grad, Braće Krsmanović 4

---

utorak 24. maj

18h – Filmovi o pesniku Branku Miljkoviću (1934-1961): „Vatra i ništa“ (režija Marislav Radisavljević, 1995) i „Princ poezije“ (režija Miomir Miki Stamenković, 2007)...

Art bioskop „Museum“, Etnografski muzej, Uzun Mirkova 2

---

sreda 25. maj

12h – Konferencija za novinare: Žan-Pjer Simeon, Serž Pej, Tanja Kragujević, Mirjana Cerović-Roben, Bojan Savić Ostojić, Jasna Stojković, Dejan Matić, Nataša Milović...

Rimska dvorana, Biblioteka grada Beograda, Knez Mihailova 56

18h – PROMENI SVOJU PESMU - Otvaranje festivala:
Snežana Stojanović-Plavšić, državna sekretarka Ministarstva kulture

Antologija pesnika Mediterana: Žan-Pjer Simeon, Serž Pej, Mirjana Cerović-Robin, Bojan Savić Ostojić

Žan-Pjer Simeon: „Poezija kao pohvala drugome“

Serž Pej zajedno sa Kjarom Mulas: Pesnički performans

Francuski institut, Knez Mihailova 31

---

četvrtak 26. maj

13h – Kafa&Pesnik: Razgovor sa učesnicima festivala

cafe Philip&Friends, Gračanička 7

14h – Studentski Trg 3: Susret sa studentima Filološkog fakulteta: Gokčenur Č...

Filološki fakultet, Studentski trg 3

20h – Trgni se! Poezija!: Žan-Pjer Simeon, Jasna Milićev, Gokčenur Č., Ana Ristović, Katarina Gripenberg, Ivan Hristov, Lukaš Manjčik, Goran Korunović, Vladimir Stojnić, Uroš Kotlajić, Klaudiu Komartin, Bojan Savić Ostojić, Jaume C. Pons Alorda, Marko Pogačar, Jasmina Topić, Dragana Mladenović, Dejan Čančarević, Mirjana Simović, Čarna Popović...

Pivnica Keller, Vojvode Petra Bojovića 8, Pančevo

---

petak 27. maj

13h – RASPRODAJA POEZIJE: NADEŽDA ZA POEZIJU – SVE PO 200!
Razgovor sa učesnicima festivala

Knjižara Beopolis, Makedonska 22

13h – Čas Poezije: Susret sa učenicima Filološke gimnazije: Jaume C. Pons Alorda...

Filološka gimnazija, Kamenička 2

16:45h – Studentski Trg 3: Susret sa studentima Filološkog fakulteta: Marko Pogačar...

17-21h – Pesnik&Knjiga: Gokčenur Č., Ana Ristović, Katarina Gripenberg, Ivan Hristov, Lukaš Manjčik, Goran Korunović, Vladimir Stojnić, Uroš Kotlajić, Klaudiu Komartin, Bojan Savić Ostojić, Jaume C. Pons Alorda, Marko Pogačar...

---

subota 28. maj

18h – PROMENI SVOJU PESMU: Zatvaranje festivala:

Poetski kratki filmovi

Trgni se! Poezija!: Jasna Milićev, Gokčenur Č., Ana Ristović, Katarina Gripenberg, Ivan Hristov, Lukaš Manjčik, Goran Korunović, Vladimir Stojnić, Uroš Kotlajić, Klaudiu Komartin, Bojan Savić Ostojić, Jaume C. Pons Alorda, Marko Pogačar...

Muzički teatar poezije „Srédina Sredìna“

UK Parobrod, Kapetan Mišina 6a

24h – Moj Trg: Za šankom: Jasna Milićev, Gokčenur Č., Ana Ristović, Katarina Gripenberg, Ivan Hristov, Lukaš Manjčik, Goran Korunović, Vladimir Stojnić, Uroš Kotlajić, Klaudiu Komartin, Bojan Savić Ostojić, Jaume C. Pons Alorda, Marko Pogačar...

Muzička podrška: Titi

trgnisepoezija.blogspot.com

španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19

Danijel Dragojević

2011-05-06T10:23:00.006+02:00

TAPISERIJA

Stojim usred riječi kao da je to negdje

i kažem neću temu. Kažem nekome kao da znam kome

neću temu. Što je zamišljeno a nije došlo

neka je okruglo i nevidljivo. Pripravan za

nepravilnosti, nesretan slučaj: njegovom rukom,

svojim slovima. Pustim li brod da klizi linijom

koju je stvorio, slijedim li put njegovog

kratkog daha, na mene će dim veći od svake riječi.

Oblikuj se, sudbino, kao koraci u snu!

A u blizini pučina samoglasnika, suglasnički

vjetar nečistiji od razuma, bistriji od izlaza,

duga rečenica za one koji umiru.

Pozadina, skitnice, lice u vrču, zemljotres,

veselje obližnjeg nereda. Srce, crna granica,

zateže nit: korake kao stvari, stvari kao zrak.

Zanos. Mjesta na mjestu više nema. Nenađeno.

Ja smo, ti smo, mi smo? Nismo. Oni smo, ono smo?

Nestalo je mjesto. Izgorilo.

Danijel Dragojević (1934)
Žamor, Meandar, 2005.

Maja Ručević

2011-05-03T17:40:00.007+02:00

NEŠTO KAO STILISTIKA FIĆFIRIZMA, TVOG STERILNOG ĆUDOREĐA

Buffon kaže Stil to je sam čovjek

Ovi pišu postmodernistička drkla o teoriji reciprociteta

Kada u Sjevernoj Koreji nema formalističkog očuđenja,

Ti u šeher donosiš svoje galske mirakule

I gradiš hram od sebe samog

Deleuze ima pravo kada govori o narodu koji se izmišlja

Onda kada ga nema, opažaš li analogiju?

Onaj kojega smo imenovale narodnim herojem

Vidio je kako vjetar dokono senke spopada

Tvoji hemeroidi nisu impresionistički sfumato

Murnauov "Der letzte mann", tako ćeš završiti

Hladni rat bez protoka sućuti

Stavi svoj obogaćeni hipokrizijum u superkritičnu masu

Vrijeme je za jA-bombu

Samo ti i ja možemo biti savršeno anakroni

Samo ti i ja možemo mitificirati tako bjelodanu ba(ka)naliju

Samo ti i ja možemo stvarati embrije od suza

Kada znaš da je najgore što ti se na ulici može desiti

Susret s drugim čovjekom, onda znaš da si dobro

Imaš stila, još te ima

Maja Ručević (1983)

iz Antologije "Van kutije", Grigorije Dijak, Podgorica, 2009.

Uroš Kotlajić

2011-04-25T16:11:00.006+02:00

Pesma Uroša Kotlajića, vlastimil lejsek: mozart on the moon je objavljena u prvom broju elektronskog časopisa Kult, u septembru 2008. godine. Kako je časopis Kult ugašen posle izlaska drugog broja i kako je materijal objavljen u prva dva broja danas nedostupan na internetu zbog gašenja web stranice, blog Jurodivi objavljuje ponovo pesmu Uroša Kotlajića. Pesmu sam preveo na engleski jezik, pa prilažem i njen prevod. U sređivanju nekih detalja prevoda pomogla mi je prevoditeljka Ivana Maksić.

Vladimir Stojnić

vlastimil lejsek: mozart on the moon

sve se odigrava prebrzo ispred tvojih očiju

dok sam provodio vreme na selu pisao sam o cvetanju drveća

boja jezera, boja tacni na terasi (sa kapljicama)
boja njegovih butina
klizač na ledu, krava puna
muzike

sve se odigrava prebrzo ispred tvojih očiju
dok sebi šapućeš slova
kraj uveta
dok listovi palme klonu pod teretom mesečine

klizač završava svoje godine

jezero je tamno, i iznad njega upravo se
pojavljuje mesec

gledamo te, klizaču

crne i bele, ivice mermera sa
kojih poskakuje noseći note pod miškom & cvetove

kada ćeš se opredeliti za poziciju?
on je sam, na jezeru
sijalice osvetljavaju njegove ivice

kada ćeš se opredeliti (za odlazak)
sve se završava i ništa ne počinje

ležao sam na razmeštenon kauču u
zapadnoj strani kuće i sunce je dodirivalo moje stranice

ja sam sve
(to što sam dodirivao)

jedno napuštanje svega možda će biti apsolutno
kao što je moj doživljaj slova apsolutan
kao što je moj doživljaj praznih oblika apsolutan

on kliza (pleše) na zaleđenom jezeru obasjanom mesečinom

vlastimil lejsek: mozart on the moon

everything happens too fast in front of your eyes

while spending my time in the countryside I wrote about blossoming of the trees

the colour of the lake, the colour of the saucers on the terrace (with drops)
the colour of his thighs
a skater on the ice, a cow full of
music

everything happens too fast in front of your eyes
while you are whispering letter sounds to yourself
next to your ear
while palm leaves droop under the burden of moonlight

skater is ending his years

the lake is dark, and right now
the moon is rising above it

we are watching you, skater

black and white, edges of the marble from
which he bounces carrying the sheets of music notes under his armpit & flowers

when will you opt for a position?
he is alone, on the lake
the lamps illuminate his edges

when will you opt (for a departure)
everything ends and nothing begins

I was lying on a made couch in the
west side of the house and the sun was touching my pages

I am everything
(that I’ve touched)

maybe a single abandoning of everything will be absolute
as my experience of letters is absolute
as my experience of empty forms is absolute

he skates (dances) on the frozen lake illuminated by moonlight

Uroš Kotlajić (1982)

translated by Vladimir Stojnić

kratki prikaz Fotoalbuma u Blicu

2011-04-23T16:13:00.002+02:00

Goran Lazičić

FOTOALBUM

AUTOR: Vladimir Stojnić

IZDAVAČ: Povelja, Kraljevo

BROJ STRANA: 60

POVEZ: Mek

ISBN: 978-86-81355-07-7

CENA: 300 dinara

OVA ZBIRKA PESAMA JE knjiga projekat ili koncept-knjiga. Mladi pesnik se poslužio postupkom koji u književnosti postoji od vremena kada je Homer opevao Ahilov štit. (U retorici i teoriji književnosti poznatim kao ekfraza.) Zbirka se sastoji iz 24 pesme, tačnije iz 24 fotografije sa prizorima iz celog sveta i iz različitih epoha: Istočni Berlin šezdesetih, zemunski Jevreji tridesetih, san češkog dečaka u noći pred sovjetsku invaziju, snimanje porno-filma u Kaliforniji, Pink Floyd na početku karijere i Miloš Crnjanski po povratku u Jugoslaviju, radnici u Černobilju nakon nuklearne katastrofe, fotografija De Kirikove slike (koju muzejsko obezbeđenje pretvara u rezance), turističke fotografije iz Španije i Indije, autoportret francuskog fotografa s početka 20. veka, fotke moskovskog ubice i sindnejskih žrtvi. „Fotografije“ su uglavnom dobro očuvane, samo je nekoliko u lošem stanju, tako da se jedva nešto može nazreti, jedna nedostaje (šta mislite koji broj?), a tu su i 5.400 (nepostojećih?) fotografija koje je snimio Ogi Ren, jedan od glavnih likova u filmu Dim.

KO JE ZAPRAVO PESNIK? Talentovani, obrazovani i maštoviti umetnik koji promišlja fenomen vremena, trenutka i prolaznosti, odnos fotografije i realnosti, slike i reči. Fotoalbum je u isti mah i panorama civilizacije u proteklih sto godina. Slično kao što je Džarmuš napravio Noć na zemlji, Stojnić je koncipirao svoj „Vek na zemlji“. Pesme su izrazito narativne, takoreći proza grafički prelomljena u stihove.

KADA BI STIHOVI MENJALI KOSMOS, OVI BI GA POKRENULI: „Na poleđini fotografije bio je zapisan/ kratak tekst: Perce sa neba, crno. Možeš/ li ugledati zlo na prednjoj strani?“

LIRSKI SUBJEKAT OVE KNJIGE JE: lirski objekat (lirski objektiv!), a lirski subjekat je njen čitalac, onaj ko „čita“ fotografije. Ponekad su to i likovi sa fotografija.

KAKO ČITATI OVU KNJIGU? Ko nije fan poezije, može je čitati kao zbirku priča. Ko nije fan proze, može je čitati kao (bogato ilustrovanu!) istoriju 20. veka.

izvornik: Blic, 23-24.april 2011.

Iz Agona XII: Žak Rubo

2011-04-18T18:18:00.004+02:00

Izuzetna smrt

Čemu slika?

Čemu, neosetljiva i na afirmaciju i na negaciju, u svetu, nastrljiva, postojana, neuništiva, prosta repeticija, čak i ničega, slika?

Čemu baš ova slika?

Svet je nastanjen bezbojnim predmetima, bezdomnim, tvrdo jezgro na kom se negacija očitala tek pri drugom obrtu, čim je ispražnjena boja, pokreti, itd...

Ali da li si imala definiciju sebe-kao-takve?

Ne neku dovršenu definiciju, ne neki konformistički završetak tvoje definicije, ne neko presečeno imenovanje, presečeno ime. ne.

Okružen slikama tebe, izabranim tvojim pogledom. izabranim i obasjanim tvojom mišlju. mišlju srebra u mraku. rasut u slikama tebe.

Neću da kažem da se tvoje slike otimaju. niti da su brojne, niti da lažu, bez razloga. već da o njima nikad neću moći više da saznam.

Govorila si: „sve što je izuzetno idiotsko je“.

ŽAK RUBO (1932)
Quelque chose noir,
s francuskog: BSO,
Agon XII.

Kompletan prilog možete konsultovati na adresi:

www.agoncasopis.com

Agon XII

2011-04-12T16:47:00.002+02:00

Novi Agon, dvanaesti po redu, u rubrici prevedena poezija donosi stihove poljskih pesnika mlađe generacije u prevodu Biserke Rajčić. U pesmama Marćina Hamkala iznosi se samosvojni savremeni urbani idealizam, pismom koje na interesantan način spaja narativni postupak sa jezikom metafizičke strepnje. Svet koji svojim stihovima prikazuje Radoslav Kobjerski opustošeni je prostor, sveden na predmete. Lirski, ponegde i (pseudo)apokaliptično intonirane, pesme Kobjerskog poprimaju snažne satirične i autoironične nijanse. Poezija Aleksandre Pežinjske-Vićiškjevič, narativno, pa i logoreično, pribegava postavkama ženskog pisma. U njenim pesmama se varira socijalno i subjektivno u okvirima prepoznatljivog kanona ove poetike.

Rubriku poezija otvara Vladimir Tabašević, čiji novi ciklus pesama, ispisan neposrednim jezikom, smelo združuje motiv smrti i buđenja seksualnosti. Ivana Maksić-Jurodiva, nizom slobodnih slikovnih asocijacija, odsečno formulisanih, osmišljava svojevrstan sinestezijski hromatski krug. Elipsa je jedna od glavnih odlika pisma Sonje Šljivić, koja i u novim pesmama nastavlja da istančano razrađuje stih, pridajući mu bezmalo upečatljivost diktuma. S druge strane, stihovi Ljiljane Živković na vrlo hrabar način spajaju visokoparni registar floskula masovne proizvodnje sa nekim oveštalim lirskim motivima.

Temat ovog Agona posvećen je francuskom pesniku Žaku Rubou. Priređivač Bojan Savić Ostojić fokusirao se na njegovu pesničku knjigu Nešto, crno (Quelque chose noir). Ova knjiga, posvećena uspomeni na preminulu pesnikovu suprugu, fotografsku umetnicu Aliks-Kleo, izdvaja se u autorovom opusu time što na vrlo originalan način spaja ispovedno pismo sa matematičkim postupcima i motivom fotografije. Uz predstavljanje autora i njegovog dela, donosimo i izbor prevoda iz knjige, kao i tekst teoretičara Žan-Fransoa Pifa o dijalogu između fotografije i poezije. Izboru su pridodate i tri fotografije Aliks-Kleo Rubo.

www.agoncasopis.com

intervju o časopisu Agon sa Jelenom Milinković

2011-03-31T19:03:00.001+02:00

Čitaocioma bloga Jurodivi prenosimo intervju koji je hrvatska autorka Darija Žilić vodila sa Jelenom Milinković, a čija je tema časopis Agon i književnost na internetu. Intervju je najpre objavljen u zagrebačkom časopisu Tema (broj 3-4, 2010), a kasnije i u knjizi intervjua Darije Žilić, Paralelni vrtovi (Shura, Opatija, 2011).

Jelena Milinković

Književnost na webu – Agon

„Agon“ je internetski časopis za suvremenu poeziju. Kako definirate pojam „suvremena poezija“, što on obuhvaća?

U Agonu se trudimo da objavljujemo autore/ke koji su savremeni, tj. one pesnike/inje koji sada pišu, ali pre svega one čija poetika korespondira sa savremenim poetičkim tokovima i onim smerovima razvoja poezije koje uredništvo, uslovno rečeno, zastupa. Ako bismo morali da definišemo tendencije za koje se zalažemo, što je teško u nekoliko reči uraditi, svakako bismo rekli da zastupamo pre raskid sa tradicijom i njeno prevrednovanje nego pesništvo koje se njoj slepo povinuje, da pre zastupamo eksperiment nego utemeljene i očekivane pesničke postupke, pre pojedinačno nego opšte, ili pre singularno nego univerzalno. Kada bismo pojam savremenosti morali vremenski da omeđimo, njegova donja granica bi bila početak dvadesetog veka, ali se pitanje savremenosti svakako razlikuje od rubrike do rubrike, pa tako najsavremenije poetike objavljujemo u rubrici poezija, koja je posvećena poeziji regionalnih pesnika i pesnikinja, gde uglavnom objavljujemo poeziju tzv. mlađe generacije. Takođe se trudimo da i u rubrici prevedena poezija objavljujemo što savremenije autore i autorke, ali je tu starosna granica pomerena u odnosu na rubriku poezija jer se ovde rukovodimo i drugim kriterijumima od kojih je najvažnije pitanje (ne)prisutnosti i neprevođenosti autora/ki u srpskoj književnosti, tako da se ovde objavljuju isključivo ekskluzivni prevodi onih pesnika/inja koji nisu uvek imperativi domaćeg prevodilaštva i nisu toliko prisutni kod nas. Pitanje savremenosti poezije u trećoj rubrici je najrastegljivije pošto smo u ovoj rubrici pisali i o književnicima koji nisu bukvalno naši savremenici i pripadaju književnoj istoriji, ali čija poetika svakako ima odjeka u savremenoj književnosti. Pesnici/inje čiju poeziju objavljujemo i o kojima pišemo u trećoj rubrici o poeziji svojom poetikom pripadaju dvadesetom veku, što je osnovni uslov, i to posebno onim tendencijama koje su danas aktuelne u najsavremenijoj poeziji mladih autora/ki. Mogli bismo da kažemo da, kada je Agon u pitanju, pojam savremena poezija obuhvata autore/ke koji svojom poetikom pripadaju dvadesetovekovnoj književnosti, ali da se u zavisnosti od rubrika ovaj pojam različito vremenski definiše u okviru dvadesetog i dvadestprvog veka. Takođe bismo mogli da kažemo da je pitanje savremenosti, kada je selekcija autora/ki u pitanju, pre poetičko pitanje nego pitanje vremenske ose. Postoje poetike koje su nastajale prvih decenija dvadesetog veka, a koje su mnogo savremenije od niza poetika koje su, nažalost, vrlo prisutne u našoj kulturi početkom dvadesetprvog veka.

Riječ je o časopisu na internetu koji je vrlo promišljeno koncipiran. Između ostalog, inzistirate na premijernom objavljivanju, a uz poeziju, objavljujete tekstove koji pružaju kontekst, što je danas itekako zanemareno..

Da, čvrsta koncepcija i premijerno objavljivanje su nam veoma bitna načela. Ne želimo da ponavljamo objavljeno ili da objavljujemo stihijski, bez reda i koncepta. Internet je veoma zavodljivi prostor, koji je sjajan ukoliko se promišljeno koriste sve pogodnosti koje nam daje. Postoji niz portala za poeziju na kojima se objavljuju poetski tekstovi, ali nam se čini da nema na ovaj način organizovanog i promišljenog prostora posvećenog poeziji. Agon je spojio pogodnosti koje nudi internet kao medij i elemente koji čine dobre štampane časopise, kao što su precizna dinamika izlaženja i čvrsta koncepcija časopisa. A što se poslednje rubrike tiče, ona nam je veoma važna zbog teorijskog- kritičkog promišljanja, i, upravo zbog toga što si pomenula, zbog konceptualizacije. To je rubrika koja promišlja određena poetička pitanja ili određene individualne poetike i time predstavlja platformu za prethodne dve rubrike. Trudimo se da rubrika o poeziji bude iscrpna i što informativnija, kada su u pitanju portreti, i da u okviru nje, u drugom slučaju, ponudimo svojevrsni spoj teorijskih i kritičkih tekstova koji promišljaju jednistveni problem. Ovde se takođe ponekad osvrćemo na poetička pitanja koja nisu strogo savremena, već su književno- istorijska, kao što su temati posvećeni Žaku Vašeu i Milanu Dedincu, ali koji preispituju izvesne avangardne pesničke postupke, koji su itekako aktuelni u poetikama mlađih autora/ki na savremenoj regionalnoj sceni.

U časopisu nalazimo i blok prijevodne poezije. Uočila sam kako su nerijetko prevedenu ugledni evropski pjesnici/pjesnikinje koji su gostovali u Srbiji.

Nije nam to bila prvenstvena namera, ali je tako ispalo da smo objavili prevode nekih pesnika koji su gostovali u Srbiji, kao što su, na primer, Petr Borkovec, Uve Kolbe, Igor Isakovski i drugi. Kada je u pitanju prevedena poezija, ona je dvostruko važna rubrika, kako sa stanovišta stranih pesnika/inja koje predstavljamo, tako i sa stanovišta mladih prevodilaca i prevoditeljki, čije prevode objavljujemo. Ovde uglavnom dajemo prostor mlađim, uslovno rečeno, još uvek neafirmisanim prevodiocima. Za Agon su prevodili i, na primer, Mirjana Vukumirović, Oto Horvat ili Nina Živančević, ali većim delom Agon objavljuje prevode onih prevodilaca i prevoditeljki koji će tek objavljivati prevedene knjige. Odabir autora/ki koji će biti prevedni je često rukovođen onim što sam pomenula u odgovoru na prvo pitanje, dakle, želimo da prezentujemo pesnike i pesnikinje koji nisu toliko prisutni na nekadašnjem jedinstvenom srpsko-hrvatskom govornom području, tj. na regionalnim jezicima (srpski, hrvatski, bošnjački, crnogorski). Volela bih da napomenem da su svi prevodi rađeni ekskluzivno za Agon i da su uvek u pitanju radovi koji ranije nisu prevođeni i da se trudimo da budemo što raznovrsniji u jezicima sa kojih prevodimo. Tako smo do sada objavljivili poeziju s velikog broja stranih jezika, čime smo uključili niz različitih prevodilaca i prevoditeljki, a time i različitih kultura i književnosti.

Imali ste i temat o ženskoj poeziji. Taj izraz nerijetko izaziva podozrivost, pa bih vas molila da ovom prilikom objasnite zašto je ženska poezija zanimljiva za proučavanje?

Jeste, to je pojam koji ne samo da izaziva podozrenje, već je i pojam za koji niste uvek sigurni šta znači jer ga različiti kritičari/ke, novinari/ke, teoretičari/ke, književnici/ce različito koriste čime dolazi do zamagljenja pojma, pa on može da znači sve i da time ne znači ništa. Ženska poezija je zanimljiva za proučavanje jer je pre svega neistražen prostor, pogotovu kod nas. Kourednik Agona Vladimir Stojnić i ja smo odlučili da pravimo broj posvećen ženskoj poeziji jer smo shvatili da se na pesničkoj sceni nešto veoma važno i zanimljivo dešava, da postoji niz kvalitetnih pesnikinja koje objavljuju knjige, dobijaju nagrade, pišu o poeziji... To je jedan veoma uzbudljiv prostor, pre svega jer termin ženska poezija obuhvata veoma heterogeno poetičko polje u okviru koga ne postoji jednistvena ženska poetika ili ženska poezija, koja se može olako prihvatiti ili odbaciti jednostavnom generalizacijom, već niz ženskih poetika koje su često potpuno različite među sobom, ali kojima je zajednička rodna kategorija. Bilo nam je važno da, koliko je to moguće, preispitamo rodnu određenost ovih poetika i da pokažemo da li se i na koji način se problematizuje i tematizuje pitanje roda u književnosti koju pišu mlade autorke. Meni lično, su najzanimljivije one pesnikinje koje zastupaju tzv. radikalne pesničke prakse zasnovane na postmodernizmu, poststrukturalizmu, (post)feminizmu, dakle one koje se ozbiljno igraju sa jezikom, kao i sa poezijom i svim onim što ona podrazumeva, koje eksperimentišu pokušavajući da drugačije osmisle svoje identitete, kako lične, tako i pesničke, i čija poezija je u isto vreme i teorija, a teorija poezija. To mešanje poetskog i poetičkog kod ovih autorki pokazuje u kojoj meri ovakva poezija nastaje kao proizvod teorijskog osvešćenja što je u današnje vreme veoma važno. Teško je danas pisati poeziju, ili o poeziji na savremen način i u dosluhu sa savremenim tendencijama ukoliko ne znamo mnogo toga, a pogotovu ukoliko ne poznajemo teoriju koja nam omogućava i autopoetičko promišljanje. Mislim da je scena ženskog pisma veoma razvijena ne samo u Srbiji, već i čitavom regionu i da bi svakako trebalo predstaviti i ono što se dešava u Bosni i kod vas u Hrvatskoj.

Kako ocjenjujete pjesničku scenu u Srbiji, mislim pritom na književni život, časopise, festivale itd?

Uh, ovo je veoma teško pitanje. Svakako da nije dobro, daleko od toga. Ne mogu da kažem ni da je potpuno loše jer imamo niz pesnika i pesnikinja koji su sjajni i u okviru srednje i najmlađe generacije. Od svega ovoga što si pobrojala najlošiji su festivali; oni više nisu, čini mi se, dobar parametar za bilo šta, ima ih previše i time premalo znače, a nagrade se najčešće dodeljuju po neliterarnim kriterijumima. Možda su najkorisniji oni pesnički festivali koji mladim pesnicima/kinjama objavljuju prve knjige i time im omogućavaju svojevsrnu afirmaciju, koja opet ne znači ništa ukoliko nakon toga ne postoji lični angažman autora/ke kojim se obezbeđuje kakav- takav publicitet. Što se časopisa tiče, imamo nekoliko veoma dobrih časopisa, među kojima bih izdvojila Polja iz Novog Sada i Korake iz Kragujevca, koji redovno izlaze, otvoreni su i za mlade ljude, objavljuju zanimljive tekstove i u celini su dostupni on line, što je danas veoma važno. Časopisi su generalno u velikom problemu jer im država i nadležna ministarstva ne obezbeđuju čak ni minimum novca, kojim bi pokrili, barem, štampanje brojeva, tako da se mnogi od njih privremeno gase ili objavljuju po jedan ili dva broja godišnje. Pre dve ili tri godine je bilo nešto bolje nego trenutno, jer smo imali mnogo više dostupnih brojeva štampanih časopisa godišnje. Bojim se da smo zapali u ozbiljnu krizu periodike, što je veoma loše za književni život i za književnost uopšte.

Njegujete i suradnju među pjesnicima u regiji, pa me zanima kakva je recepcija časopisa u tom kontekstu?

Veoma nam je važna saradnja sa regionalnim pesničkim scenama i uvek se obradujemo dobrim prilozima iz regiona. Generalno smo zadovoljni dosadašnjom recepcijom i u Srbiji i u okruženju s obzirom na to da izlazimo tek godinu i po dana, da smo počeli od apsolutne nule i da nismo institucionalno ili na neki drugi način podržani sa strane. Posredno o recepciji svedoči i veliki broj priloga koji urednici Vladimir Stojnić i Bojan Savić Ostojić dobijaju od pesnika/inja iz okolnih zemalja, tako da pretpostavljamo da se Agon sve više čita i polako nameće. Možemo da kažemo da u regionu recepcija postoji. U Hrvatskoj je, na primer, na nekoliko sajtova, kao što je sajt časopisa booksa ili blog knjiški moljac, izlazila vest o Agonu i bili su propraćeni pojedini brojevi. U planu je i gostovanje u Sarajevu, ali o tom, po tom. Pa i poziv za ovaj intervju svedoči o jednoj vrsti recepcije i prisutnog interesovanja za ono što radimo; zar ne? Voleli bismo da recepcija ide uzlaznom putanjom i da se na što širem geografskom i kulturološkom prostoru računa sa Agonom, kao sa zanimljivim mestom za objavljivanje i sa mestom na kome se mogu pročitati dobri tekstovi o poezji i kvalitetna poezija.

intervju vodila Darija Žilić

Goran Korunović

2011-03-23T14:19:00.003+01:00

Krajem marta će se u izdanju Trećeg trga pojaviti poema Gostoprimstva Gorana Korunovića. U vidu teaser-najave ovog izdanja, Jurodivi blog objavljuje jedan fragment poeme.

***

nemoj se ustručavati

to svakoga zanima

postoji li smrt u gradu mrtvih

da li se negde duboko u predgrađu

na sigurnom kanapu

njiše lako razočarano telo

ili u kakvom staračkom stanu

počiva leš koji je pronašao

siguran put do nestanka svesti

nije teško naslutiti odgovor

možda je zato i bolje pitanje

otkud u nama ova nedoumica

i zašto ne umemo da rasuđujemo

kada ugledamo staru cipelu

na putu

posle još jedne nesreće

kao da je teško prepoznati

kada se šale mrtvi

GORAN KORUNOVIĆ (1978)
iz rukopisa poeme Gostomprimstva

Драган Стојановић

2011-03-18T14:01:00.004+01:00

Кључеви

На језеру Тахо,

до којег се путује три недеље,

чекали су ме,

не знам зашто,

у кући коју нисам могао да замислим,

с плановима

о којима нисам хтео да знам.

Свет је у свему непрозиран,

не само зимска јутра.

Ћутљиве антене.

Ипак сам једне мартовске вечери кренуо на пут,

с кофером у једној руци

и малим џаком проклијалог кромпира

у другој - да га бацим.

Мислио сам на њу

и заборавио да закључам врата

за собом, чак сам оставио кључеве

у брави,

а кромпир сам понео са собом у такси,

бацио сам га тек на аеродрому.

Гледали су ме некако подигнутих обрва.

Кад сам се вратио после три месеца,

кључеви су још стајали у незакључаној брави.

Стан је био непроветрен,

отворио сам све прозоре да уђе ваздух,

потребан и њој, где је да је,

и мени, ту

где сам.

Драган Стојановић (1945)

Четири нове песме, Поезија 51-52, 2010.

Nikola Vujčić

2011-03-02T23:19:00.004+01:00

PISANJE / ČITANJE

pisanje zaustavlja jezik, zastajem
negde / ovde.
hod u u početku usmeren je prema stolu,
stvari se ne miču – sa rubova iščezava zvuk,
jezik se miče – mic-po-mic u daljinu.
u to doba dana / danas popodne ja sam
ono što govorim.
položaj moga tela je kao i položaj vode,
prekidaju me i neću dovršiti svoju ruku koju
upravo ispružam i razgranavam u prste.
stvari su pune reči / svet nema veću težinu od jezika.
sad gledam ono što izlazi iz moje olovke:
nedelja je mrtav dan / gasim prekidač i sanjam nedelju.
skupljam se, ovako, u nešto okruglo i teško kao olovo,
ali olovno srce moje olovke snizuje svoju visinu:
zvuk se igra sa pištaljkom, pena se igra sa ružama,
šuma se igra sa vremenom, u šumi rastu stolice,
dunav gura vodu u more...
pisanje je osušeni jezik koji podižem glasom.
jezik se suši, reči šušte kao košuljice
kad ih skidam sa stvari
da bih ti rekao šta tu piše.

USAMLJENI ZVUK

toliko me ima da me reči ne mogu poneti. rasut
u ogledalu. zaustavljen na rubovima. u topotu nemirnog
stada. taj krug kretanja pretvara se u zupčanik da bi uhvatio
bilo kakvo značenje. kamenje se kotrlja – jeka seče ponor.
zvuk je prevođenje. stvari su zakopane u zvuk. zvuk je
postelja. zvuk je dete dodira. zvuk rađa stvar. zvuk je
majka.
zavrteo sam novčić na stolu. sad slušam njegov zuj i
gledam kako skida bezbrojne vazdušne košuljice
da bi opet postao novčić. bože, zašto nisam tako brz?
brz do iščeznuća.

Nikola Vujčić (1956)

iz knjige izabranih pesama Rasuti zvuk (Čačak, 2009)

Jana Rastegorac

2011-02-21T23:48:00.004+01:00

Prva knjiga Jane Rastegorac, Isečak 8, jeste neobičan kolaž poetskih i proznih zapisa. Ova eklektična knjiga ne donosi samo kombinaciju različitih književnih žanrova, već i umešno smenjuje razne poetičke postupke, zbog čega se teško da svrstati. Izgleda da joj je cilj upravo da izbegne svrstavanje. Da malo razbijemo to što se knjiga uglavnom proglašava "proznom", donosimo jedan "pesnički" odlomak.

Iskopavanje

Otvaram zelena pera ispred prodavnice

reči se mešaju s povorkom puževa

koji izlaze iz doktorovih nabranih veđa

Oblak dovikuje nekom čoveku s brkovima

da ne okleva ako već hoće da vrši nuždu

Zlatan krst u izlogu pristaje da propoveda

baš kad sam ja razmahnula listovima

Otrgnuta sam od zlatnih suza

da bih ispekla brašno sa smehom

a ja ih ubeđujem da to prvi put činim

i da sam stoga nevešta kao zeleni žir na nizbrdici

Nos na promaji preti kijanjem

iz kojeg izbija svima tako jasan virus spoznaje

za mene je to vrtoglavica praćena kišom

Osećam se potpuno nedostojnom

spajanja majke i oca za koje prvi put čujem

Uvređena sam isparenjima te lopte

sve se rodilo da bi mi podmetnulo požar

u kome će se telesno maskirati u duhovno

oblak će posvedočiti o tome da je lažno

jer nije ni bolji ni gori od ostalih hramova

Žrtvenici se spremaju da dobiju patinu

oksid bakra i kamena

Lišajevi su krajnje nepoverljivi

iako pokušavam da im otvorim dušu

pojavljuju se da bi mi isušili stablo

i naterali me da pijem iz mozgova

pritom deluju sasvim bezazleno

Kiša međutim ne kvasi otpornost suvih stvorova

Opraštam krstu što ne baca

svetlost pozlate na koren

Neke od ovih reči su mi nepoznate

ali nisam u stanju da kažem koje

Osećam se dobro ova soba je bela

pomalo teška jer je isuviše prazna

zvuk je odsutan u kapanju misli

po izrezbarenoj ivici saksije

Otrovna prostorija puni se

zlatnom svežinom Obavezno ću zaklati

najbolju od školjki u znak zahvalnosti

Kada se probudim naravno

sve će to doći na svoje

Jana Rastegorac (1987)

Isečak 8, Matica Srpska, edicija "Prva knjiga", 2010,

str. 45, 46.

Oleksandr Havroš

2011-02-14T21:43:00.005+01:00

Nekako, u centru...

Konj leži u travi.

Konj leži u centru grada, usred leta, u jutarnjoj travi.

I zavodljive gospođe, i agresivni automobili, promiču u vrevi, a on leži u travi.

Ja ga začuđeno posmatram kroz prozorče kafića.

Ovo je neverovatno: konj leži u travi!

Shvatate? Konj! U travi! Upravo ovde, na travnjaku!

Evo, odmah ću dopiti svoju kafu i nabraću mu mnogo cveća! Bogami!

Konj, pokriven maslačkom, leži u travi.

A možda to mašta je moja, viđenje, priviđenje, san, delirijum, bolesna fantazija?

Ne, ipak je konj svetlosmeđe boje, privezan, nečim poput gajtana od pegle.

On ćuti, on koji teško zarađuje za hleb nasušni, kao ja.

Zato mu, s vremena na vreme, dozvoljavaju da se razbaškari među maslačcima.

Kad bi on znao kako je za mene važno da neko u moje dlanove diše travom i letom.

Kao zov sretnog detinjstva:

Majko! Eno konjića!!!

Oleksandr Havroš (1971)

Mostovi, br. 147, 2010.

preveo sa ukrajinskog: Jaroslav Kombilj

Iz Agona 11: Jazra Haled

2011-02-04T10:20:00.005+01:00

Home, Sweet Home

Živimo u vremenu pozajmljenom od udovica Srebrenice
Oficiri se vraćaju u kovčezima umotanim u plavo-belu zastavu
Posejali su čaure. Pokosila su ih ruska RPG
Jen-dva, jen-dva, jen između očiju – hoćete li da se igramo nepomičnih vojnika?
Vaše oružje su falusi. Kastriraće ih maloletne muslimanke
Domaćinima naviru suze u direktnom prenosu za dnevnik na kanalu MEGA
Popovi za opkladu poju opelo silovateljima sa plavim
Šlemovima – za njih nema kajanja
Političari prostiru svečana odela
Sanjaju o genocidima sa ljubaznim donacijama Texaco-a
It’s business as usual, baby!
Od patriotskih reči se uvek napalim
Grčka, podojio sam te, ali ti me nikada nisi volela (kao svoju naci decu)
Zato me zovi strancem
Ja sam Meduza, dekapitovana glava matrijarhata
Ja sam Rindrin sin, zaštitnik gneva
Blagoslovio me je Hristos lično
Mrze me kao i njega, bezvremenog stranca
Da, ozbiljan sam, ja sam taj stranac
Javna opasnost broj jedan
Ja sam crna boja rada
Obitavam u svakom trenutku istorije
Prodaju me po apotekama u pilulama za strah
Ja sam sunce koje se ogleda na oružju prvog sveta
Svojim rukama porodio sam svaku civilizaciju
Ali gde sam ja u ovoj metafori?
Ostajem veran uz bok svakom slobodnom strelcu – kakva kukavica
Nemoćan sam da zaustavim leševe koji se gomilaju oko mene
Rađam leševe, rađam leševe. Neka me neko zaustavi
Od mojih prihoda se odobravaju smrti civila
Zezam se sa životom, pljujem ga, kad mi okrene leđa
Kradem mu patike, jer ja nisam bilo ko
Ja nisam kao on. Ja sam pre njega
Ali gde su moji drugovi?
U svim metropolama
U svim zemljama koje počinju na S
Ali gde su moji drugovi?
Moji drugovi umiru pre vremena
Moji drugovi izdržavaju nepravedne kazne
Moje drugove ubijaju u rudnicima
Moji drugovi ispunjavaju masovne grobnice
Moje drugove muče u koncentracionim logorima
Moji drugovi umiru od vremena
Noćne more odvode moje snove u stranu
Sanjao sam decu kako bacaju kamenje na marice
Decu opasanu eksplozivom
Decu koja se igraju žmurke ispod reflektora helikoptera
Vojnici sa plavo-belom zastavicom na mišici nanišanili su na njih automatima
Ne, ne decu, povikao sam
Deca nisu budućnost, ona su prošlost svih nas
Deca su zagađena vremenom, odgovorili su mi
Već je kasno za takve stvari
Grčka, Grčka, Grčka, kopilad, pukao sam više od vas, kopilad,
Pucanj
Pucanj
Pucanj

[Ceo prilog možete pročitati na ovoj stranici]

JAZRA HALED (1979)
preveo sa grčkog: Vladimir Bošković

Agon broj 11

2011-01-29T00:47:00.001+01:00

Jedanaesti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu grčku poeziju. Pored uvodnog teksta prevodioca i priređivača ove rubrike Vladimira Boškovića, koji piše o zastupljenim autorima i istovremeno skicira najmlađu generaciju grčkih pesnika, objavljujemo izbore iz poezije Dimitre Kotule, Janisa Stingasa i Jazre Haleda. U pesmama Dimitre Kotule dominira nenametljivi sentimentalizam iskazan kroz suptilni jezik, koji spaja istorijsku konotaciju sa pesničkom slikovitošću. Samo donekle je Kotulinom izrazu slična poezija Janisa Stingasa koja polazeći od, na momente hermetičnog, celanovsko-malarmeovskog lirizma praktikuje jezičku igru i nešto slobodniji asocijativni pesnički tok. Nasuprot pomenutim autorima, Jazra Haled nudi buntovnu i angažovanu poeziju transparentnog i sirovog jezika kroz koji iskazuje napetost između otuđenih iskustava imigranta sa jedne strane i ukorenjenosti u grčki jezik sa druge.

U rubrici poezija objavljujemo pesme Daneta Komljena, Borisa Kvaternika i Ivana Jasikovića. Dane Komljen je zastupljen jednim celovitim ciklusom neimenovanih, minimalističkih poetskih zapisa, koji se odlikuju izrazitom refleksivnošću. Ova poezija se na efektan način bavi motivima noći, sna, telesnosti i sećanja. U pesmama mladog hrvatskog pesnika Borisa Kvaternika dominira kolokvijalni, ispovedni pesnički glas, koji sa svesno izabrane margine progovara o egzistencijalnoj ispraznosti. U poeziji Ivana Jasikovića se ironičan i na nekim mestima retorički povišen pesnički glas prožima nešto klasičnijom slikovitošću i metaforikom.
Rubrika o poeziji ovog broja Agona donosi temat posvećen pesničkoj produkciji domaćih autora/ki mlađe generacije u 2010. godini. Uvodni tekst priređivača temata, Jelene Milinković analizira potrebu i funkciju tematskog i kritičkog pregleda poetske godine koja je za nama, kritički se osvrće na knjige analizirane prikazima koji sačinjavaju okosnicu rubrike i pokušava da izvede uopštenije zaključke o domaćoj pesničkoj sceni i položaju i međusobnom odnosu određenih poetskih paradigmi koje je sačinjavaju. Nakon uvodnog teksta, slede prikazi jedanaest pesničkih zbirki mlađih autora/ki koje su objavljene tokom prošle godine. O knjigama Ksenije Simić, Dragane Mladenović, Jelice Kiso, Andrije B. Ivanovića, Vladimira Stojnića, Uroša Kotlajića, Natalije Ž. Živković, Marije Cvetković, Bojana Savića Ostojića, Vladimira Tabaševića i Čarne Popović pišu Ivana Maksić, Bojan Samson, Jelena Milinković, Vladimir Stojnić, Bojan Savić Ostojić, Nikola Živanović, Sonja Jankov, Marko Stojkić, Vladimir Vukomanović i Marjan Čakarević. Prilikom utvrđivanja redosleda objavljenih prikaza, priređivač se vodio hronološkim principom koji za osnov uzima godine starosti autora/ki knjiga, počev od najstarijeg ka najmlađem. Temat se okončava apendiksom koji obuhvata izbore pesama iz svake prikazane knjige. Uredništvo koristi ovu priliku da se zahvali na uspešnoj saradnji autorima prikaza, a naročito Bojanu Samsonu koji je za Agon pisao o dve pesničke knjige.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

Ivan Rastegorac

2011-01-15T10:17:00.004+01:00

Iz poslednje knjige nedavnog preminulog pesnika Ivana Rastegorca (Glava, Istočnik, 2010) donosimo nekoliko mišoovsko-ponžovsko-rastegoračkih prozaida.

DAN VELIKIH PADOVA

I ja sam ovlašćen da umaram i da bivam umoren. I moje telo je ovlašćeno da pada. Padanje koje upražnjavam kazna je koja sasvim nepredvidivo sustiže odabrane, svladava prokazane.

Padao sam na Poljake nepravilno raspoređene u gradu Parizu. Trčali su u cik-cak po avenijama, sklanjali se u trku ispod nadstrešnica, ali ja sam ipak treskao na njih iznebuha. Strugnuli bi začas u bistro kod "Dalije", no i tu bih pikirao za njihov sto zanet svojim poslanstvom čoveka koji narušava spokojstvo Poljaka, čoveka koji neminovno pada, ali koji (u letu) ume nepogrešivo da odabere tačku svoga strmoglavog glavoseka. Dok sam padao, poput torzoa slikara De Kirika, od mene su se odvajale dve moje ruke – desna koja je držala velikog ktitora Adamusa i leva sa detetom Aleksandrom, još u pelenama. Padao sam čelom sekući smeh poljskih velmoža.

Padao sam na Francuze, mada vrlo retko. Skrivali su se, lopuže, po uličnim pisoarima crveno obeleženim na mojoj karti Velikih padova. Tiskalo se unutra po nekoliko njih odjednom. Naravno, mokrili su i u gaće, oni, Francuzi, mada im svakako nije bilo do toga. Neka su se neki i spasli, važno je da nikada neće izbrisati iz sećanja taj dan, Dan velikih padova.

Toga dana padoh na beretku Joana Flore, na pleća Miljurka Vukadinovića.

Još nešto, padao sam na Arape u hodnicima metroa. Tražio sam mesta gde oni spavaju priljubljeni jedni uz druge, drhteći od večite zime straha, prebacivši jedni drugima ruku preko ramena kao prava arapska braća. Tresnuo bih u grupu usnulih Arapa kao ručna bomba, raščišćavajući smesta krug od pet-šest metara u prečniku.

Dugo sam osmatrao mala stvorenja na pločnicima, tražeći među njima kakvog temeljnog Španjolca. No kada mi se na trgu kod Opere učinilo da sam otkrio jednog, padoh na nekog prilično razdraženog psa sa kapicoma na glavi, po prilici nemačkog ovčara već u poznim godinama. Izvinih se velečasnom zbog trenutnog nedostatka njuha za žrtvu, pa se opet vinuh nazad u visinu.

Tamo gde sam ja pao ostala je rupa u gradu Parizu. Izvolite ih obići. Označene su tablicama s natpisom: Nezaceljene rane iz Dana velikih padova.

BIĆE U TUBI

Zagonetnost. Zatvorenost. Unutrašnji monolog. Dolazi kornjača – biće u tubi. Kako se otvara i zatvara! I kako je dirljiva. Zapravo, jedan mišić – cela je kornjača. Jedan prozor i jedna vrata. Nema izlaza. Nema pokućstva. Tu se stanuje za života i posle smrti.

Greh je oskrnaviti grob. Greh je oskrnaviti kornjaču.

Kornjača dolazi iz sveta nesvesnog, ali kada? Kad mi to udesimo.

Vi ne postojite. Odlazite! – kaže nam kornjača.

KOŠULJA

Košulja je najbliža srcu. Ona ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.

Košulja je tananija od kože. Kada šušti i umiljava se, nikada ne oponaša nežnost.

Na košulji ima otvor za glavu. Jedino je košulja bliska srcu, jedino ona ima otvor koji podrazumeva glavu.

Ugalj se zgusne na košulji, noću. Ugljenisana, košulja se kruni i peruta. Ako je navlačite preko glave, iznenada se procepi i suoči vas sa kobnom svetlošću.

Svetlost jutra kroz procep na okovratniku seče kao giljotina.

Ivan Rastegorac (1940–2010)

Glava, izbor autora i Bojane Stojanović-Pantović, Društvo Istočnik, 2010.

str. 77-79, 90.

Jelica Kiso

2010-12-25T23:23:00.003+01:00

RODOSLOVI

Rodoslovije. Venac od ljudi-cvetova.
Ime u smrti: utopljenik, a nečije dete, otvoreno kolo kao otvoren
tekst,
rodbinska veza sa neiskazanim.
Prava, stroj i poredak.
Da li se odričem aristokratizma krvi i rođenja,
ako prihvatim aristokratizam vrline ili idola?
Odvažnost savlađuje teskobu i strah;
upitanost nalazi reč, srednju.
Teturanje po toposu plovljenja i, možda, stizanja u luku.
Formalistički niz i osa. To je sfera umetničkog stabla,
tradicionalno zaveštanje krvlju, kodom i vezama.
Rodoslov je sudbinski ishod da će kraljević obljubiti majku
ljubavlju nepomućene strasti.
Nije li Edip okosnica sudbine, izvitoperen dramski kontekst,
denotacija slučaja i neminovnosti,
zgode i preuzvišenog neznanja, ljupka varka? Ubistveno!
Jer, bez objašnjenja. Kao da je mušica popila suvišak mastila.
Kakva je univerzalnost dostojna idealno-renesansnog lika,
i od čega su ključevi dati duhovnom ocu?
Čija vrata otvaraju očišćenje od gatalica, vračeva i crnih ogledala?
Poziv trube na oslobođenje, na poginuće;
javiće se oni koji prepoznaju svoj zvuk, jer truba svira samo njihovo
ime.
Čovek je smešten u pitanja, u tesan prostor neodgonetljivosti.
Tuga se ispreda oko tog drveta, kalemljena neznancima i bezimenima.
Rodoslovije. Kad Avraam rodi Isaaka,
kad ženu rodiše koja izrodi zrenje života -
taj put do usamljenika, pojedinca, naučnika.
Rod kad slovi iz čamotinje, iz daljine upravo jednog Srednjeg veka,
u stvari, iz svih srednjih vekova čije molitve samo menjaju bogove,
i čija se vodilja kreće tu negde oko zemlje kao "majka suza".
Kada bičem teraju znanje, i kad znanje posvetiše, pa ga slave.
"Čini što ti se ushte" je maksima; tamo je raskoš tkanja,
igre, brzalice, ulični krici, "kupatila na tri sprata"...
Predak je isti, i jednih i drugih, ustoličen kraj Isusa, možda Jov.
Predak je potomak, i natrag.

Jelica Kiso (1979)
iz knjige Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010)

Charles Simic

2010-12-24T22:20:00.002+01:00

Obimna knjiga izabranih pesama Čarlsa Simića, Iščekujući presudu (Arhipelag, Beograd, 2010) obuhvata izbor iz 17 pesničkih knjiga ovog autora koje su objavljene u vremenskom rasponu od 1971. godine do 2010. godine. Pesme koje se nalaze u ovoj knjizi prevodili su David Albahari i Raša Livada, Milan Đorđević, Ljiljana Đurđić, Marija Knežević, Vladimir Kopicl, Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, Vasa Pavić, Vojislav Pejović, Vladimir Pištalo, Raša Popov i autor. Autor pogovora je Gojko Božović.

EMILINA TEMA

Moja draga stabla drveća, vas više ne prepoznajem
U ovoj zimskoj svetlosti.
Podsetila ste me na nešto bez čega mogu da nastavim:
Ovaj svet je star, uvek je bio star,
Ovoga popodneva nema ničeg novog u njemu.
Ova bašta mogla bi da bude zakatančeni prozor
Zalagaonice koju sam proučavao
Zajedno sa svakim njenim predmetom prekrivenim prašinom.

Svaka od mojih misli bila je napisana
Od strane anonimnih autora. Zadrhtala bih svaki put
Kad bi udarali po tipkama pisaće mašine obavijenim paučinom.
Srećom, mrak je danas brzo pao.
Ubrzo su komšije palile lišće
A možda i nešto drugih stvari.
Kasnije, video sam kako im deca jure oko vatre,
Lica im demonska u njenim plamenovima.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Milan Đorđević

iz knjige Šetnja s crnom mačkom, 1996.

MRMLJANJE MOŽDA, ILI PEVUŠENJE

Požudno čitam klasike
U musavom malom industrijskom mestu,
A vreme duše okreće se
Gorčini. Mozak mi je, čini se,

Sagradio Dedal, pa sam bio
Izgubljen beznadno na ulazu
U zbrku, dok sam kašikom jeo
Doručak iz posude sa žitaricama

U društvu noćnih čuvara,
Propalih srednjoškolaca što pomišljaju
Na karijeru u vojsci. Bogovi su
Ličili na vlasuljare mrtvih

Ljubavnika. Prisilio sam se da naučim
Njihova imena, pa da preimenujem
Sve moje susede, čak i one ružne
Koji grizu loše cigare.

Popodneva sam gluvario sa nekom ženom
Negde među spuštenim zavesama.
Karali smo se goli, vodili
Ljubav četvoronoške. Želeo sam da neki se

Herodot za čas priseti nas,
Pre nego što opiše one visoke i moćne
Kako večeraju jezike slavuja
Chez Gorgona, onih pomodnih.

Čarls Simić (1938)
sa engleskog preveo Ivan V. Lalić

iz knjige Beskrajna tuga, 1986.

Magdalena Bjelska

2010-12-22T23:34:00.002+01:00

***

Pumpa u dvorištu obrasla mahovinom, zatim asfaltom.
U gradu se svakog časa čuju kola hitne pomoći.
Na staroj šljivi voće boluje od pregrejanosti.
Deca pojena čajem i aspirinom,
uvređeno se šutiraju ispod stola.
Drveće se sklanja u vlastitu senku,
naginje do zemlje koja kao iz osvete
ravnodušno žuti, vene,
podseća na naborano zlokobno lice iz komšiluka,
kojim roditelji plaše nevaljalu decu.
Mestimično mogu se čak opaziti crte,
bezuba usta, ćelava lobanja,
kako iščezavaju, postaju nejasni.

***

Povratak u grad po vrelom danu,
po jednom od onih dana iz sredine avgusta,
kada je leto već umorno, prezrelo.
U autobusu ne može da se diše;
putnici spavaju nestvarnim snom
otvorenih ustiju koja ne zahvataju vazduh.
To je pre kao pauza u postojanju,
kada ne protiče ni minut sna.
Napolju se pojavljuju poznate ulice i zgrade
koje se odmah ne prepoznaju,
kao da smo se vratili iz sveta u kome nema ničeg
i sve to izoblije materije oblika bogatog grada
ne ushićuje, već pre izaziva čuđenje i gađenje
prema brižnosti i naporu sa kojim su ti oblici građeni.

Magdalena Bjelska (1980)
sa poljskog prevela Biserka Rajčić

objavljeno u časopisu Znak, broj 32, 2010/1

Iz Agona 10: Sergej Zavjalov

2010-12-02T08:54:00.003+01:00

Kroz zube

III. Poslednja zabeležba u brodski dnevnik

En hommage aux poètes grecques modernes

Tugujem za suncem i godinama koje dolaze
Odisej Elitis

U znak sećanja na Irinu Kovaljovu

a naročito je neumesno izgovarati imena bogova: Zevs, Posejdon, Feb (kao u dečjoj knjizi); to je kao onda, na poplavljenim ulicama Herakliona: u slučajnom bljesku svetlosti kako su samo zasijali, očistivši se od pseće i ljudske nečistoće (podvig dostojan Herakla!), a onda opet: vetar i kiša, vetar i kiša;

prekinuta navigacija, otkazani letovi

šta čekamo ovde na agori okupljeni?

a posebno mi je neprijatno zbog rečenica koje mi se vraćaju (čak ne ni rečenice – nego reči); pa ti si trideset godina (Odiseju, prevaziđen si!) čekao ovu obalu, ovo more; usput si svašta video; mogao bi se prisećati i pričati jako dugo; sve zavisi samo od raspoloženja (a ono teško da će da bude dobro po ovakvom vremenu);

nestade svetla, negde su se pokidale žice

Grčka, u međuvremenu, putuje jednako putuje

a posebno je neizdrživo pominjati „uzvišeno“, govoriti „jasno“(a najvažnije „jasno“ misliti), nadahnuto deklamovati strofe „velikih“; vidiš li na polju pamuka ravne Beotije (pozdrav Hesiodu!) ilegalca Crnca? to si ti, u zapišanim sokacima Omonije – otkačena skitnica (a možda je cinik)? i to si ti, takođe.

za pentakosiomedime i konjanike u zoru se cepaju rudarski čekići

zašto si uznemirio reči, zašto si ih uznemirio?

a posebno je teško praviti planove za budućnost, polagati nade u monokratiju, aristokratiju, demokratiju (o, Platone!); pre ćeš poverovati gomili elejskog đubreta pokraj puta, industrijskoj zoni Eleusine, najlonskoj ciradi iznad naselja tebanskih cigana;

„herojsko“, u svom prvobitnom smislu

kamenom iz praćke kamenom iz praćke kamenom iz praćke

Sergej Zavjalov (1958)

sa ruskog preveli
studenti 4. godine ruskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Beogradu;
redakcija prevoda Mirjana Petrović

Ceo prilog se može konsultovati na adresi: http://www.agoncasopis.com/Broj_10/prevedena%20poezija/2_sergej%20zavjalov.html.

Agon broj 10

2010-11-19T22:02:00.005+01:00

Deseti broj časopisa Agon u rubrici prevedena poezija predstavlja čitaocima savremenu rusku poeziju. U izboru prevoditeljke Mirjane Petrović, objavljujemo pesme Arkadija Dragomoščenka, Sergeja Zavjalova, Aleksandra Skidana i Jelene Fanajlove. Arkadije Dragomoščenko, koji se uslovno može smatrati rodonačelnikom čitave generacije savremenih ruskih pesnika, stvara polimorfnu i višeznačnu poeziju koja kroz preplitanje uticaja metarealizma, kako ga je definisao teoretičar Epštejn, i američkih postmodernih jezičkih praksi, nudi jedan metaforičan i začudno slikovit, ali i fragmentarno retorički pesnički ton. U poemi Sergeja Zavjalova koju ovom prilikom objavljujemo grafička hibridnost teksta ostvaruje priču o lirskom subjektu u kojoj su epski elementi na momente ironizovani tehnikom automatskog pisanja i svojevrsnog poetskog toka svesti. Sa druge strane, Aleksandar Skidan u svojim svedenim i eliptičnim stihovima neguje jedan hermetični izraz kao simboličku realizaciju koncepta o istorijskoj i svakoj drugoj prezasićenosti sveta. Na nivou forme, nešto je tradicionalniji izraz pesnikinje Jelene Fanajlove kod koje su elementi društvenog angažmana prisutni na jednom eksplicitnijem nivou.
Rubrika o poeziji ovog broja Agona je tematski povezana sa rubrikom prevedena poezija i donosi tekstove koji na panoramskom nivou daju čitaocima korisne uvide u savremenu rusku poetsku scenu. Dok je tekst prevoditeljke Mirjane Petrović koncentrisaniji na razjašnjenja poetika onih pesnika koji su objavljeni u ovom broju Agona, tekst pesnika i esejiste Dmitrija Kuzmina, u prevodu Nataše Rašović, pruža nešto širi osvrt na savremena strujanja u ruskoj poeziji.
U rubrici poezija objavljujemo pesme Siniše Tucića, Marije Knežević, Marjana Čakarevića i Dragane Brdarić. Iako suštinski svesna potrebe postmodernih teorijskih postavki i njihovih refleksija na tekst pesme, poezija Siniše Tucića nešto transparentnijim jezikom, duhovitošću i u određenoj meri rezignacijom odbija da se a priori svrsta u bilo koji unapred zadati okvir koji ne bi obuhvatao individualnu autorsku skepsu kao pokretača pesme. Poema El Vijaero pesnikinje Marije Knežević jeste svojevrsni putnički dnevnik pesnika-putnika, koji promišlja i konstruiše sopstveni poziv. Promišljanje ovog lutalačkog, odisejevskog identiteta pisca uz pomoć retoričnosti i dijalogičnosti poeme, ispevane najvećim delom kao obraćanje drugom licu, ostvareno je kao imaginarno putovanje od dalekih svetova nekadašnjih civilizacija do savremenog doba gradova i tehnologije, kao i od kolektivnog plemenskog iskustva do individualnog jezika. Fraktali iz speva Sistem Marjana Čakarevića donose čitaocima poeziju eliptičnog, razlomljenog i oneobičenog jezičkog izraza u kome se pesnilke slike samo skiciraju i nagoveštavaju i u kome se pesnički glas, u isto vreme osmišljavajući poredak i boreći se protiv njega, probija kroz geometrijske tačke zadatog/tvorenog sistema koji je u isto vreme omeđen matematičkom apstrakcijom i telesnom konkretnošću. Simulirajući na tekstualnom nivou slikarske tehnike i slikare apostrofirane u naslovima pesama, Dragana Brdarić u ciklusu indikativnog naziva Stalna postavka pokušava da iz različitih vizura ispriča moguću traumatičnu priču, koja je u nekim momentima transparentnija, ali u drugim se oslanja na zamenu fabule naizgled sporednim pesničkim slikama i nagoveštajima, izneveravajući tako horizont očekivanja čitaoca.
Uživajte u čitanju!

http://www.agoncasopis.com/

Vladimir Stojnić i Jelena Milinković

Tadeuš Ruževič

2010-11-15T22:11:00.007+01:00

Nova knjiga Tadeuša Ruževiča, Kup kota w worku (Kupi mačku u džaku), definisana je kao "otvorena knjiga", work in progress. Netipičnim logoreičnim stilom, Ruževič u ovom džaku donosi niz parodija savremenog jezika, podsmevajući se novinarskom stilu, književnoj kritici, televiziji, internetu, savremenom svetu uopšte. Sve je to začinjeno otvorenim name-droppingom, odnosno: prozivanjem.

Iz ovog raznovrsnog pesničkog dnevnika donosimo parodiju književne recenzije (jednog POZNATOG romana:).

damski krojač iz pariza

recenzija

već u prvoj rečenici hvatam za nogu Ničea koji na istoj stranici pominje smrt (trista hiljada Crnaca) odmah posle toga pojavljuju se Robespjer i Francuska revolucija a za njima guraju se Hitler i Parmenid...

konačno pojavljuje se "junak knjige" i Tereza s tim što je Tereza doplovila u korpi (kao Mojsije?) pravo u krevet pisca iz grada udaljenog dvesta kilometara od Praga, odmah iza Tereze gura se Tolstoj s Anom Karenjinom, a iza Tolstoja Sofokle i mali Edip... iza Edipa Sabina konačno slikarka... zatim Toma (?) neverni u ulozi lingviste... piščev alter ego kako to odgovara geniju koji je došao kod ljubavnice s jednom čarapom... bez psa u našem pasjem svetu ne možeš da makneš prema tome donesi ljubavnici kuju ali ne običnu kuju već onu čuja je majka bila pas Svetog Bernara a otac štenadi vuk... štene (kuju) zovu Ana Karenjina (ta kuja je po potrebi ostala lezbejka)... kuju su počeli da zovu Karenjin a taj se zaljubio u Terezu međutim u Rodni kraj Tome i Tereze i lezbejke-kuje ušli su ruski tenkovi a kao što nam je poznato Tomi su svakodnevno telefonirali iz Ciriha. Konačno je Tereza nagovorila Tomu da otputuju (plišana emigracija) u Cirih... i nesrećni Toma i Tereza s kujom Karenjinim su otputovali u Švajcarsku gde ih je već čekala Sabina ali Tereza se vratila u Prag gde se nesrećni Toma tešio Betovenovima sonatama i kvintetima. Betoven je uticao da se Toma vrati u Prag i ponovo nađe u krevetu s Terezom... ruski vojni avioni su noćima kružili nad Pragom... i pored toga čuo je kako Tereza tiho hrče i Toma se osetio razočaranim što se vratio u Otadžbinu... zatim smo ponovo sa slikarkom Sabinom u Ženevi Sabina šeta u tankim gaćicama kroz koje se vidi pica... kroz tu picu ulazimo u zemlju seksa koji se završava prodajom ljubavnice i nekim novim nobelovcem na vidiku! Među poljskim piscima zavladala je radost da ćemo ponovo imati nobelovca i da nagradu neće dobiti kontroverzni pisac iz Gljivica već Čeh iz Pariza za nesnosnu lakoću postojanja.

Tadeuš Ruževič (Tadeusz Różewicz) (1921)

Kupi mačku u džaku, KOV, 2010.

prevela sa poljskog: Biserka Rajčić

Preuzmite PDF verziju posta

Tadeuš Ruževič