Јуродиви • Jurodivi

Драган Бошковић

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Wed, 30 Dec 2009 16:02:00 +0000

Шта пише у књизи?

У књизи - која удара шамаре док се листа - дословно пише

: када чујеш - "Не!"

окренућете се и ти, и Орфеј, и Лотова жена,

и богати младић, и анђео уништења.

У књизи пише

: неостварене метафоре нека се остваре

зуби нека се врате у залогаје

тела у коже, телеграми у тела.

Замисли да смо часослов заборављен на железничком перону

: згужвана постељина која упија ознојене удове

негативи сопствених дугометражних биографија

можда популарни јунаци који се враћају у грудни кош

: монашку ћелију са белим решеткама

или беже са сопствених погреба

: зар и мој рукопис није потонуо у Дисовом коферу?

Замисли да нам из уста никне биљка

и да је назову "чаробни пасуљ".

Да, дошло је доба у коме има више лекова него болести.

али се умире од грипа

: правда раставља најсуровије;

понављам још једном

: треба се поново родити.

И не брините, записано је

: када лопов буде дошао

дочекаће га звук аутомобилског аларма.

У Књигу постања уливају се воде,

у ћутању је тешко, у говору крај;

у Књизи постања непрозирне сенке на успореном снимку,

пешчана олуја прелистава плаве странице.

И како да не будем шпијун Сузаниног тела

кицош у мраку,

јунак заборављене приче,

и како да не цитирам оно што су и други крали.

Моје име из прошлости пише:

окуси Шулцову прозу

и брескве ће се топити у твојим устима;

мој анђео добацује:

док око тебе пуцају пупољци брадавица,

свуци време, контракције значења;

у последљј сцени,

Пилат разбија главу о ускршње јаје.

И шта да додам, осим нешто скупоцено,

вредно моје смрти:

Заљубљен сам у Кандахар ноћу

и пламено тело над њим!

ДРАГАН БОШКОВИЋ (1970)

из часописа Pobocza (25/2006)

и књиге Исаија, Повеља, 2006.

Agon 005

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 25 Dec 2009 09:51:00 +0000

U petom broju Agona, koji će uskoro biti postavljen, čitaćete:

PREVEDENA POEZIJA

Petr Borkovec - Zapremina proređene krošnje (prev. Aleksandra Korda-Petrović)

Igor Isakovski - Žedan oktana i dima i duvana i asfalta (prev. autor)

Robert Blaj - Pokopani voz (prev. Vladimir Stojnić)

POEZIJA

Sonja Jankov - Poezija skrivenih pogleda

Goran Korunović - Reka kaiševa

Čarna Popović - Dani

Bojan Marković - Ukoliko me rasporede u pakao

O POEZIJI: Filip Žakote

Filip Žakote - Posle mnogo godina (prev. Mirjana Vukmirović)

Bojan Savić Ostojić - U traganju za naličjima efemernog

Fabio Pusterla - Prevoditi Žakotea

Moris Eli - Filozofski problemi u poeziji Filipa Žakotea

Redakcija Agona

www.agoncasopis.com

Bojan Samson

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Sun, 20 Dec 2009 10:32:00 +0000

Najzanimljiviji momenti prve pesničke knjige Bojana Samsona, Superblues, su oni kada autor jednom, danas posebno izlizanom modelu narativne poezije prilazi pomoću nadrealističkih i ulipističkih tehnika. Pesme prvog ciklusa ("Reli-reči") poštuju ulipističko ograničenje "logo-reli"(ili parcours obligé: "obavezni redosled"): pesma nastaje na osnovu niza reči koji je zadao neko drugi, ali se pritom poštuje i zadati redosled (mada ovo drugo ograničenje pesnik ne poštuje). Drugo ograničenje koje obeležava ciklus "Šamar pesničkom egu" je jedna moderna verzija nadrealističke igre cadavre exquis: pesma nastaje tako što nekoliko autora (dvoje-troje) ispisuje po stih. "Autori" su imenima, "pošteno" navedeni u podnaslovu.

Ovim, čisto tehničkim pristupom, Samson dekonstruiše izabrani narativni izraz, otvoreno ukazujući na njegove proizvoljnosti, banalnosti, odnoseći se ironično i prema samoj pesmi i prema ideji "autorstva". Da je dosledniji, takav postupak bi podsetio na Perekovo pesničko delo, koje je u celosti upravo jedna velika kenoovska stilska vežba, kojoj je autoironija temelj. Ipak, u drugom delu zbirke su zastupljene i "konvencionalne" pesme, bez ograničenja, koje donekle narušavaju ovu, po meni smeliju, kritičku nijansu Samsonovog izraza, upućenu onome što se danas (anahrono) naziva "beat", underground ili "urbana" poezija.

***

viljuška orhideje cmizdriti crvić

paralelopiped katoličanstvo minić kukuruz

Hir pokreće svemir

Prihvatiću katoličanstvo.

Ti ćeš, Pavle, cmizdriti i žaliti

za još jednom izgubljenom dušom.

Možeš reći da sam crvić,

što gmiže bez ponosa.

Takođe, možeš obući minić

i nositi orhideje u kosi.

Slabo je rodio kukuruz.

Krije li se tu neki dublji smisao?

Na nebu punom ožiljaka

tražim paralelopiped, označen zvezdama.

Gde je sada ona srebrna viljuška

od osam stotina leta?

Apokalipsa opet kasni.

Milan & Bojan

Sveznalica

Konačno sam sreo čoveka

koji zna odgovore na sva pitanja.

Problem je u tome što ja više ne znam

šta da ga pitam.

Kako je to tragično!

Besan zbog toga,

počeo sam šamarati sveznalicu.

A ljudi koji su bili prisutni,

govorili su:

Krivo mu je što ovaj sve zna!

A ja njima kažem:

Sad kad ga sredim,

neće znati ni kako se zove!

Bojan Samson (1978)

Superblues, Matica srpska, 2007.

str. 17, 25.

Jovan Hristić

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Wed, 09 Dec 2009 10:29:00 +0000

POSLEDNJA PESMA

U ovoj sobi ostaće neko nalik na nas

Da bismo sutradan bili samo onaj koji je već toliko puta sedeo u ovoj istoj sobi pre nas

Da bismo sutradan bili samo onaj koji je na svojim kolenima prepoznao ožiljke onih koji su klečali pre njega

Da bismo sutradan bili samo onaj koji je dodirnuo zid i osetio na njemu ruke onih koji su ga dodirnuli pre njega

I bili i klečali i dodirnuli pre njega

Da bismo sutradan rekli reči koje smo čuli iz usta onih koji su ih rekli pre nas

Pre nas koliko puta pre svih nas

I rekli

I klečali

I dodirnuli

Rukama koje nisu naše a naše su

Kolenima koja nisu naša a naša su

Velikim jezikom koji nije naš ali čiji ukus uporno osećamo u svojim ustima

Jer ćemo sutradan opet biti u ovoj sobi i misliti na onoga koji je iz nje otišao pre nas

UGAO

Ako znaš da iza svakoga danas mora doći

Jedno sutra, ali ne slučajno kao prolaznik

Koji ti se ukaže iza ugla, i ti znaš

Da je to mogao da bude i neko drugi,

Neko ko nije ni onaj prvi, a ni onaj drugi,

Na koga si pomislio, ako znaš

Da je to mogao da bude tvoj sused, ili onaj

Što stanuje na drugom kraju grada, ali ako samo znaš

Da je to morao da bude neko, da je morao

Da se pojavi iza ugla kada si ti nailazio,

Hoćeš li prići uglu i stati

Čekajući da se on pojavi? Hoćeš li mu

Reći: Hajde,vreme je? I on će doći

Čekao ga ti, ili samo prošao ne osvrćući se,

Ali on mora da se pojavi, da te sretne,

Da prođe pored tebe, da te pogleda,

Iako ni on ne zna na kome uglu si ti

Moraš da se pojaviš pred njim isto onako

Kao što se on pojavljuje pred tobom,

Potpuno slučajno - moglo je da bude,

Potpuno slučajno - moglo je i ovako -

Treba samo proći pored njega i pogledati ga

Dobro - jer sutra se bez njega više neće

Moći živeti.

Bibliografija Jovana Hristića

Jovan Hristić (1933-2002)

Sabrane pesme, Rad, 2002,

str. 10, 9.

Jorgos Seferis

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 04 Dec 2009 10:16:00 +0000

Među likovima iz poezije Jorgosa Seferisa, koji donekle mogu biti uzeti i kao njegovi pesoovski heteronimi, izdvajaju se Stratis Talasinos ("mornar Stratis") i Matios Paskalis. Kada su ga Lorens Darel i Henri Miler u jednom razgovoru 1940. pitali zašto je iskoristio (i helenizirao) ime glavnog junaka čuvenog Pirandelovog romana Pokojni Matija Paskal, Seferis je odgovorio da roman nije ni čitao, nego da je na ime slučajno naišao na plakatu istoimenog filma.

MATIOS PASKALIS MEĐU RUŽAMA

Od jutros pušim bez prestanka

ako prestanem ruže će me prigrliti

trnjem i opalim laticama ugušiće me

cvatu iskrivljene – sve iste ružičaste boje

gledaju; čekaju da vide nekog; ne prolazi niko;

iza dima moje lule pratim ih

na umornoj postelji bez mirisa,

u drugom životu neka žena mi je govorila, možeš da

dirneš ovu ruku

i tvoja je ova ruža tvoja možeš da je uzmeš

sad ili poslije, kad zaželiš.

Silazim pušeći jednako, stepenište

ruže silaze sa mnom uzbuđene

a imaju u svom držanju nešto od glasa

u korijenu krika ondje gde počne

čovjek da viče: „majko “ ili „upomoć“

ili sitne bijele glasove ljubavi.

To je mali vrt pun ružina grmlja

nekoliko kvadratnih metara koji se spuštaju sa mnom

dok silazim niz stepenište, bez neba;

a njena tetka je govorila: „Antigona, zaboravila si danas

svoju gimnastiku

ja u tvojim godinama nisam nosila steznik, nije se to

radilo u moje doba.“

Tetka joj bijaše jadno tijelo izrezbarenih žila

s mnoštvo bora oko ušiju, s nosom spremnim na smrt

ali riječi njene uvijek bijahu pune razboritosti.

Vidjeh je jednog dana, dodiruje grudi Antigonine

kao malo dijete kad krade jabuku.

Možda slučajno sretnem tu staricu dok ovako silazim?

Reče mi pri odlasku: „Ko zna kad ćemo se ponovo naći?“

a zatim pročitah o smrti njenoj u starim novinama,

o vjenčanju Antigoninom o vjenčanju kćeri Antigonine

i nigdje kraja stepeništu ni mom pušenju

koje mi nudi okus ukleta broda

sa sirenom razapetom, dok još bijaše lijepa, na krmi.

Korča, ljeto ’37

JORGOS SEFERIS (1900-1971)

Sabrane pjesme, Sarajevo: PEN Centar BIH, 2001

prevod sa grčkog: Zoran Mutić

pri(b)log: Petar Matović

Vujica Rešin Tucić

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Sun, 29 Nov 2009 16:44:00 +0000

Juče je umro pesnik Vujica Rešin Tucić.

Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se

1965. godine išao sam poslepodne pored
okružnog tužilaštva. Na samom ulazu
nešto me je zaošijalo iz hodnika, tako da
sam skoro pao u nesvest! Srećom, poznajem
elektromagnetske talase i magnetizam u
ljudskom životu.
Odmah mi je bilo jasno da se radi o
slučajno istovetnim vibracijama tajne
radio-stanice nekog stranog agenta i mog
mozga. Hitno sam otišao kući na ručak i
mami i tati nisam ništa kazao da ne
unesem zlo u kuću.

Vujica Rešin Tucić (1941-2009)

Philippe Jaccottet

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Tue, 24 Nov 2009 15:24:00 +0000

Filip Žakote, čuveni švajcarski pesnik francuskog izraza, po drugi put je prisutan na srpskom, i to sa prve dve zbirke Kukuvija/Neuk, koje je sa francuskog preveo Dejan Ilić.

Iz zbirke koja je usmerena na same početke pesnikovog izraza, te samim tim formalno još neodređena, za blog izdvajam neke od za Žakotea tipičnih "beleški za pesme". Tu formu, crticu, koja je pomalo nalik i dnevničkom zapisu, i nacrtu za pesmu, Žakote je negovao i u kasnijim zbirkama, smatrajući je najpodesnijom za svoju poetičku usmerenost na impresiju prolaznog, efemernog, zabeleženu pre učešća intelekta, pre intervencije sumnje. "Trenutnog se odlučno pridržavam: kao da mi je to jedina životna lekcija koja je uspela da se odupre sumnji." (iz knjige zapisa Druga setva).

Jedna od takvih skupina beleški za pesme, "Setva" iz zbirke Kukuvija, bila je polazište za istoimene pesnikove carnets (beležnice) u kojima je sakupljao raznovrsne zapise, objavivši ih u dva navrata (Setva, 1954-1962; i Druga setva, 1980-1994).

N. B. Ovim povodom obaveštavamo naše čitaoce da časopis Agon priprema specijalan broj o savremenoj francuskoj poeziji, koji će biti dvojezičan. U okviru broja, poseban separat će biti posvećen pesniku Filipu Žakoteu.

***

Setva

III

Ovde je zemlja na izmaku snaga. Ali padne li

kiša, samo jedan dan, po drhtaju vlage

znaćete da će se obnoviti.

Smrt, nakratko, pokaže ovu svežinu

visibabe...

Vazduh koji ne vidiš

nosi daleku pticu

i semenje bez težine

iz kojeg će sutra nići

ivica šume.

Kako teče život,

tvrdoglavo, nadole!

Zabrinutost

Malim rečima,

kažeš mali život.

Vi koji živite na ovom mestu,

odeveni u boje, reči, želje,

vidim vas pod zemljom

kako sedite kao kipovi

koje strpljiva voda nagriza.

Kad noć poodmakne, čuju se još samo odjeci

sirena u magli, šaputanje približenih usta,

malo toga što bi se moglo nazvati

koliko-toliko prisnim imenom, ili prostim,

ili donekle jasnim. Potom, kad se konačno udalje

iza stanica na pustim obilaznicama

poslednji jecaji, poslednji farovi (što

osvetljavaju sada radnje u predgrađu), poslednji

smrznuti prolaznici, tada je sve spremno da krikne,

glas koji će po meni krvariti sve do jutra.

Filip Žakote (1925)

Kukuvija/Neuk, NB Stefan Prvovenčani, 2009.

str. 38, 58, 62, 63.

prevod sa francuskog: Dejan Ilić

Filip Žakote (odlomak 1)

Fabio Pusterla

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Tue, 17 Nov 2009 10:18:00 +0000

Pusterla je još jedan u nizu pesnika koji su se svojim izrazom usprotivili neoavangardnim nanosima, samozaljubljenosti i introvertnosti teksta, i odlučili da vrate jeziku izvorni odraz u realnom, uporište, referencu. Kako ističe prevodilac Dejan Ilić, koji je objavio dve Pusterline knjige na srpskom: "nije ovde reč o povratku subjekta, nego o negovanju jedne suptilne i ekstrovertne, mobilne subjektivnosti koja poeziju razume kao pokušaj da se svet (isto tako mobilan) 'snimi' jezikom i u vidljivom ocrta viđeno". Imperativ subjekta je da preispita podrazumevane datosti; da svaki put iznova resetuje svoju rasprostrtost i temporalnost; pri čemu se ti procesi provere ispostavljaju pregnantnijim od samog prisustva u vremenu i prostoru. Upadljiv je, takođe, i povratak pojma istina: koji, doduše stihijski i stidljivo, neprestano preispitujući fundamentalne nemogućnosti jezika (stvari će imati imena i možda manje/ žestine, manje sjaja), pokušava da vrati odbačenu kompetenciju govora u percepciji stvarnosti (takođe, jednog u poeziji dugo zaobilaženog pojma).

PISMO IZ TINIZONGA

Ničeg herojskog u ovom slučajnom

izgnanstvu. Mornari pamte

odvajanje broda od pristanišnog

mosta, muziku za odlazak, poslednje

plotune s kopna? Ja ne,

i ne znam gde, kada, kakav polazak

(ako je polaska uopšte bilo); međutim,

ima tu neka greška

- moja ili tuđa nije važno -

nepredviđeni raspor, pomeren kamen.

Nije dovoljno reći sada se (kada?) ovde (gde?)

otvaraju neobične vizure, oštri uglovi

stvarnosti (a izmiče ostatak kruga).

Poremećaj je drugi, leži u izmaglici

što prepokriva stvari, stapa kuće

ustave hramove; i ko više da zna

jesu li nečuvena podbulost

lica, i poravnavanje vrhova planina

i njihovo povijanje, i ljuljanje

brodova pravi signali, tragovi možda

drugačijeg sveta, što živi ispod i

povremeno provali svom žestinom,

ili fantazmi, čak ni zamislivi?

Izgnanstvo je, svakako, u ovome ne biti

nikada ceo, ne postojati posve

u trenutku, a uvek daleko

od istine.

ISPOD VRTA, 9

Nećeš se sećati ničeg.

Pas Igor, krema za sunce,

dok se ti igraš vetra, duvaš

i smeješ se. U svojoj si preistoriji

ćutanja i kritkova,

iznenadnih otkrića: sunce, vatra,

i sirene vozova, tuneli.

Posle će doći jezik,

stvari će imati imena i možda manje

žestine, manje sjaja. A pamćenje će ti

podići koralne sprudove, nepokretne zvezde

u vremenu. Ali zasad još nema distance,

nema praznine.

VIE SOTTOMARE

Frančesku, Maksimu

Kojih su boja bile kuće

i da li su to čaršavi

lepršali.

Imena dece,

barki i mačaka,

oblaci koje je neko gledao.

Nužnosti, strategije. Ali od kvarta

samo praznina u sećanju ostaje,

mutan toponim. Vie Sottomare,

koje kao da kažu ovde smo, mi smo to,

čekamo vas.

I zašto nas, onda, pogađa, šta vidimo,

prijatelji, u ovom odsustvu? Paradigmu

bombi i repe,

hripanje šećerana?

Ali ovde je sastanak:

na mestu koje je moglo i koje ne može

postojati. Uske ulice,

zamišljamo, malobrojne svetiljke.

Hladni morski vetar.

FABIO PUSTERLA (1957)

Stvari bez istorije, Rad, 2002, str. 16, 37, 59.

prevod sa italijanskog: Dejan Ilić

Bojan Vasić

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Thu, 05 Nov 2009 20:43:00 +0000

Povodom beogradskog Sajma knjiga, Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" objavila je knjigu poezije Srča pesnika Bojana Vasića, kao 28. knjigu u okviru edicije Tokovi. Bojan Vasić (1985, Banatsko Novo Selo) dobitnik je nagrade Mladi Dis 2009. godine. Edicija Tokovi od 1979. godine prati nagradu Mladi Dis i konkurs za prvu pesničku zbirku autora do 31 godine starosti. Žiri u sastavu Dejan Ilić (predsednik), Danica Vukićević i Aleksandar Šaranac, među 52 rukopisa prispela na konkurs, izabrao je kao najbolji i najkompletniji Vasićev. O zbirci Srča predsednik žirija Dejan Ilić rekao je sledeće: Srča Bojana Vasića stoji na tankoj liniji koja razdvaja ove dve sablasnosti (sablasnost sveta i sablasnost subjekta), srča je zapravo srča od reči, stakalca u kojima se prelama stvarnost, ono što ostaje od pokušaja predstavljanja.

možda bi se trebalo
prisetiti tog jutra i
doručka sa devojkom na
splavu stajanja nad mirisom
svežeg hleba

tek sam dospeo ni iz čega i
izgleda da ponovo polako
gubim tlo pod mislima

možda bi se stvarno
trebalo prisetiti leta
zadihanim vidom se
uhvatiti za slamke
sunčevih zraka i izvesnosti
svoje kože nazvati ih sadržinom

poroznom tačkom oslonca
i sveta

2

to nisu samo
reči to banalno unošenje
džakova kupusa crnica
ispod noktiju i
jesen koja se
lepi za čizme

ono tuširanje
potom
zaista spira umor

mlaz je opipljiv i mek
kao bilo šta dok uvire
u jezik

on je toplo sećanje na
dodir ili tečna
raspupelost tkiva

sasvim sam siguran da
na svoj tih neprevodiv
način postoje kamenac
ulomljene pločice
sapun i potmuli odjek
vode u
ponovnom čitanju šuštanje
ovih frikativa

Bojan Vasić (1985)
iz zbirke Srča (Čačak, 2009)

Ewa Lipska

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 30 Oct 2009 10:35:00 +0000

Ева Липска је овогодишњи добитник "Златног кључа" на песничком фестивалу "Смедеревска јесен". Тим поводом је штампан први избор из стваралаштва ове песникиње, која је међу реткима који су на српском присутни, збиркама, готово симултано као и на матерњем језику. На матинеу у част лауреата, 26. октобра, своје омиљене стихове Липске говорили су песници Т. Крагујевић, А. Ристовић, М. Кнежевић, Н. Вујчић. Вујчић је истакао, иако у виду флоскуле, да је пољска поезија једна од најјачих у Европи. Сви знамо да је тако зато што су имали праве амбасадоре код нас: осамдесетих и деведесетих година Петра Вујичића, а данас Бисерку Рајчић.

Али запитајмо се: да ли је због тога савремена пољска поезија једна од "јачих"? Или то само говори да нам, да би се такав вредносни суд изрекао, треба још више систематичних преводилаца других националних поезија, рецимо: француске, холандске, севернокорејске поезије? Награде наших европских фестивала (попут овог у Смедереву и Европске награде КОВ-а из Вршца) могу ићи дакле само у руке оних песника чији је опус иоле заступљен код нас. А пољска поезија је, залагањем наших слависта, а највише гђе Рајчић, убедљиво најприсутнија.

По мени, барем, "најприсутнија" је ипак далеко од "најјача".

НОЈЕ

Онога дана када је потонуло море

Ноје је куповао јефтине карте за easy Jet.

Airbus A380. За четири мотора ролс-ројса.

Пада киша. Људи у куповини у Метроу.

Разлајани пси из приручне хорне.

Piccolo флауте птица у мрежама хаоса.

Одсуство дисциплине санкција реда.

Речју земаљска анархија.

Мрачни хаос облака

изнад аеродромске писте.

По свој прилици спрема се погром ваздуха,

мисли Ноје.

ЧАС ПОЕЗИЈЕ

Читам стихове у гимнастичкој сали.

Непријатан мирис зноја.

Љушти се сеоско подне.

Чудно је с том поезијом.

Хип-хоп у стереофонским наушницима.

Скидам са себе пчелу.

Промукао мотор грла.

А ја још о ловокрадицама епохе

о замкама онтологије

о вулгарном шљунку љубави

и о другим вртоглавицама.

А они питају да ли знам за

Poker Texas

и да ли ћу се логовати с њима

за следећи сусрет.

ПТИЦИ

Кажем птици:

морам да летим.

Птица ми маше

упутством за употребу.

Ева Липска (1945)

Негде другде, Просвета, 2006.

стр. 45, 48, 56.

превод са пољског: Бисерка Рајчић

Robert Bly

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Mon, 26 Oct 2009 18:41:00 +0000

Pomerajući se ka unutra najzad

Bik na samrti krvari po planini!
Ali unutar planine su, nedodirnuti
Krvlju,
Jelenski rogovi, delovi hrastove barke,
Vatra, bilje je bačeno dole.

Kada dim dodirne svod pećine,
Zeleno lišće bukne,
Noćni vazduh postane tamna voda,
Planine se promene u more.

Pesma u originalu se nalazi na ovom linku.

Robert Blaj (1926)
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

Milan Dobričić

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Tue, 20 Oct 2009 10:18:00 +0000

Nova pesnička knjiga Milana Dobričića, Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, septembar 2009), u mnogo čemu se može smatrati direktnim nastavkom prethodne knjige Dovijanje, prvog naslova edicije Pasoš Trećeg trga. Takođe, ova knjiga se umnogome razlikuje od svoje prethodnice. U jednom intervjuu Dobričić je rekao da svoju poeziju smatra prvenstveno „humanom“: u novoj knjizi se upravo ova dimenzija još upečatljivije ispoljava: mogli bismo oceniti da se ono humano, što je provejavalo fragmentima Dovijanja, u Gubitnicima preobrazilo, promišljeno produbilo, u intimno.

Prvi krug pesama, Knjiga lica, otvoreno govori u prilog ovom motivu: svaka pesma je posvećena ljudima koji su pesniku bliski. Iako u prvi mah ovakvi zapisi mogu da nas podsete na neku vrstu omaža, pošto se spominju i imena Raše Livade, Petra Matovića, Jasmine Topić (skorašnji primer takvog omaža-pastiša imali smo u knjizi Milana Đorđevića, Radost) – pesnik ovde ne ističe estetičku, već prvenstveno – da se poslužim neformalnim izrazima – blisku, prijateljsku dimenziju omaža. Dobričić se ni u prošloj knjizi, motivski dosta raznovrsnijoj od nove, nije uzdržavao od isticanja snažne etičke zasnovanosti svoje poezije: mera pesničkog zamaha Blagoslovenih gubitnika nije jezik, reč, već isključivo čovek.

Ako dijalektike i ima u ovim pesmama, ona se organizuje na relaciji pogleda čoveka: ogledaju se, u svojevrsnom duelu, čovečansko i nečovečansko, odnosno natčovečansko (anđeosko): pojmljivo se obračunava sa nepojmljivim (Sve što znamo o najmanjem/ nikad nismo videli: „Slepi“). U međusobnom antagonizmu su i figure ljudi, smeštene u nimalo rajski, u biti teleološki Park Svih Ljudi u kom naizmenično menjaju uloge Igrača i Posmatrača, tražeći izlaz iz (sartrovske) usmerenosti na „drugog“, a time i iz svojih granica. (Pesma „Igrači“ otvoreno se predstavlja kao drugi čin svojevrsnog diptiha o Parku Svih Ljudi započetog u knjizi Dovijanje pesmom „Posmatrači“). Težnja da se prevaziđe ta nesavladiva, urođena ograničenost (koju može da ilustruje sjajna minijatura „Nova stvarnost“: Gore/ kroz pohabanu tkaninu/ naziru se novi svetovi), alternira, na „tankoj liniji“, sa decidnim odbacivanjem transcedentalnih stremljenja, upućivanjem na antagonizam koji čovek, ne mogući da odstupi od svoje prirode, gaji prema božanskom (Glava istražuje nebo/ rep umire od gladi: „Čovečanstvo“).

Osim prevlasti ličnog (koje se pak održava na samoj granici sa ispovednim), za Blagoslovene gubitnike je karakteristično i izvesno sazrevanje, sužavanje lepeze problema koje je pesnik prikazao u Dovijanju, kao i istančanija i usmerenija (neretko, i u smeru pedagoškog) moralna preokupacija pesnika.

DUŠA

Skriven iza saksije

vidim ga celog:

glava pala na šaku

miruje

blago stegnute usne

bez disanja

Samo mu oči ne vidim

Skrivene su listom

koji moram da pomaknem

a ne smem

Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009, str. 31.

POSMATRAČI

U Parku Svih Ljudi

i ja imam svoju klupu.

Sednem na nju. Gledam.

U gužvi,

čujem pogrde i smeh.

Igrači promiču pred Posmatračima;

cipele žvaću rastresitim đonovima

(kiša je padala, juče),

njihovi otisci dave jedan drugi,

senke se histerično sudaraju,

prodiru jedna u drugu,

slamaju.

Po njima skakuću vrapci,

kao pioni u društvenoj igri.

Ovakvim ljudima, posmatram,

ovolikim masama, milionima,

i nije teško biti Mefistofel.

Lako je sa klupe ispružiti nogu,

ali čemu?

Svaka nova stranica već je ispisana,

i oni ih okreću, sve brže,

nestrpljiviji, sve ugroženiji,

dok ne posustanu, ne posrnu,

tražeći pogledom neku praznu klupu...

(2003)

– iz knjige Dovijanja, Treći trg, 2006, str. 21-22.

IGRAČ

U Park Svih Ljudi

idem rano

pronašao sam izlaz

ovo je pravo rešenje

siguran sam

Patetično je

ljudi su glupi

i neobrazovani

i zatucani su

i u zabludi

i kako su samo uporni

Ja im (kljunom) objašnjavam

levi su ovakvi a desni onakvi

sve im (kandžama) crtam

oni iznose protivdokaze

Ovoga puta ću ih ubediti

sigurno

shvatio sam put do mira

Posmatrači samo sede

onemoćali Igrači

preslabi da idu do kraja

ponekad pokušaju da utiču

podmuklo ispruže nogu

naša žustrina je slomi

oni su gubitnici

ne može njihov poraz

da nas obeshrabri

da tražimo rešenje

Blagosloveni gubitnici, str. 32-33.

MILAN DOBRIČIĆ (1977)

iz knjiga Dovijanje i Blagosloveni gubitnici

blog autora: milandobricic.blogspot.com

Biobibliografija Milana Dobričića

Frank O'Hara

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 16 Oct 2009 13:17:00 +0000

Zašto nisam slikar

Ja nisam slikar, ja sam pesnik.

Zašto? Mislim da bih više voleo

da sam slikar, ali nisam. Eto,

primera radi, Majk Goldberg

započinje sliku. Ja banem.

„Sedi i uzmi neko piće“,

kaže. Pijem; pijemo. Dižem

pogled. „Imaš SARDINE na njoj.“

„Da, nešto se tu moralo staviti.“

„A-ha!“ Odlazim i dani prolaze

i ja opet banem. Slika se

još radi, i ja odlazim, i dani

prolaze. Banem. Slika je

gotova. „Gde su SARDINE?“

Sve što je ostalo su

slova. „Bile su suvišne“, kaže Majk.

A ja? Jednog dana razmišljam o

nekoj boji: narandžastoj. Pišem jedan stih

o narandžastoj. Uskoro je to cela

stranica reči, ne stihova.

Pa još jedna stranica. Treba još

mnogo više, ne narandžaste, nego

reči, o tome kako je užasna narandžasta,

a i život. Dani prolaze. Mada je u

prozi, ja sam pravi pesnik. Moja je pesma

gotova, a još nisam spomenuo

narandžastu. Ima dvanaest pesama, nazivam

ih NARANDŽE. A jednog dana u galeriji

vidim Majkovu sliku, nazvanu SARDINE.

Why I Am Not a Painter

I am not a painter, I am a poet.
Why? I think I would rather be
a painter, but I am not. Well,

for instance, Mike Goldberg
is starting a painting. I drop in.
"Sit down and have a drink" he
says. I drink; we drink. I look
up. "You have SARDINES in it."
"Yes, it needed something there."
"Oh." I go and the days go by
and I drop in again. The painting
is going on, and I go, and the days
go by. I drop in. The painting is
finished. "Where's SARDINES?"
All that's left is just
letters, "It was too much," Mike says.

But me? One day I am thinking of
a color: orange. I write a line
about orange. Pretty soon it is a
whole page of words, not lines.
Then another page. There should be
so much more, not of orange, of
words, of how terrible orange is
and life. Days go by. It is even in
prose, I am a real poet. My poem
is finished and I haven't mentioned
orange yet. It's twelve poems, I call
it ORANGES. And one day in a gallery
I see Mike's painting, called SARDINES.

Frank O'Hara (1926-1966),

objavljeno u: Collected Poems (1971)

***

problem predstavljanja „apstraktnog“. Rad slikara se prati gotovo tehnikom „fast forward“, gde su prikazane određene tačke u vremenu koje oslikavaju progres u radu, promenu. Slika u začetku, na kojoj su s početka bile SARDINE (slova), tokom rada lišava se proste simetrije, tradicionalnog pristupa, po kome slika odgovara naslovu a oba odgovaraju „stvarnom predmetu“. Slikar se koristi sredstvom redukcije, on skida sa slike slojeve, sve dok ne ostvari „apstrakciju“ po sebi, makar to bila svedenost na čistu „boju“. Ovde je bitno uočiti boju kao slikarsko sredstvo, samodovoljno i potentno, sredstvo koje može parirati rečima samim, rečima po sebi. Kroz ovaj proces se sprovodi dekonstrukcija i dekontekstualizacija. Apstrakcija u slikarstvu, paradigma je za raskol označitelja i označenog u jeziku. Slova su ostala, SARDINE su bile suvišne. Označitelji su nužnost, označeno je proizvoljno!

s druge strane: pesnik. Interesantno je kako je prikazan proces pisanja: pesnik započinje stihom, ali završava ispisanom stranicom; njegov je proces nužno suprotan procesu slikara, on ne sme da redukuje, već da učini svoje delo bremenitim, a da pritom izbegne proste asocijacije koje narandžasta boja nameće. Rečju, stihovi koji su o narandžastoj boji ne smeju biti narandžasti! Boja lako „opredmećuje“ ali se ona ne da „opredmetiti“, rečima kontekstualizovati. Ako odbacimo „proizvoljno“ tumačenje, sam stih „kako je narandžasta užasna, a i život“ nam kazuje o tom prokletstvu pesnika da piše o boji o kojoj se ništa ne da napisati. Rezultat pesničkog rada su dvanaest pesama. U njima se ne spominje „narandžasto“, premda naslov upućuje na „opredmećeno“, na „umnoženu“ predmetnost, NARANDŽE.

završnica: plod uspele dekonstrukcije. Slika u galeriji pod nazivom SARDINE, govori između ostalog i o tome kako je „apstraktno“ u slikarstvu samosvojno, kako je ono izvojevalo slobodu i započelo život rascepljen od sveta „predmetnosti“. Sa poezijom je to, svakako teže izvojevati, ali je itekako moguće. Sredstva su različita, ishod je jedan, isti.

Na kraju krajeva, varaju se svi oni koji na slici SARDINE traže sardine, kao i oni koji u pesmi NARANDŽE traže bilo šta narandžasto.

prevela i prilog pripremila: Ivana Maksić

Michael Goldberg, Sardines

1955

Hans Magnus Encensberger

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Mon, 12 Oct 2009 14:00:00 +0000

Izdavačka kuća Agora priprema novi izbor iz poezije H. M. Encensbergera u prevodu Ota Horvata. Ovaj pesnik, inače poznat i po svojim dramama, romanima i knjigama za decu, kod nas je odavno zastupljen, naročito u prepevima Zlatka Krasnog (Mauzolej, Narodna knjiga, 1983).

Encensberger se zanimao i za kombinatoriku u poeziji, poput Kenoa (Sto hiljada milijardi pesama) i Ulipista: rezultat ove njegove aktivnosti je i projekat za jedinstveni patent mašine za proizvodnju stihova (poesie-automat), koju je zamislio 1974, ali koja je konstruisana tek 2000. i sudeći po engleskoj Vikipediji, korišćena u komentarisanju Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj 2006. (više informacija na ovom linku). Navodno, Encensberger se okrenuo kompjuterskom generisanju poezije razočaran posledicama pokreta 1968, koji se "izrodio u mamurluk, sektaštvo i nasilničke fantazije".

Procenite da li je i koliko ovo pesnikovo iskustvo sa informatikom (koje je posle napornog rada napustio en chantier), uticalo na njegovu poeziju.

ŠTO JE NEKAD BILO

Niko ne zna ko je od početka znao
za to. Jedva da se neko
od onih koji imaju nešto sa tim,
koji su to učinili,
toga seća.
Drugi, iako to nisu doživeli
ne mogu to da zaborave.
Najmanje je onih
koji kažu "Nemam pojma".
Neki naučnici žive od toga.
Završiće se na tome
da to niko ne može da shvati.
Navodno, postoje neki
koji za to više ne mogu ni da čuju.
Tu i tamo poneko
jednostavno sve to negira.
Većina veruje
da je to prošlo. Samo ponekad,
nekom, neki tihi glas šapne na uvo
da tome kraja nema.

SEMANTIKA

Tek što sam kamen
nazvao kamenom
pojavljuje se iza njega
jedan drugi kamen,
kao njegova svetla senka,
providan, poput duha,
lakši i ne teži za brkanje.

Podižem ga,
odmaram se na njemu,
bacam ga.
On mi pripada,
ne može da se brani.
Sa mojim kamenom
radim šta želim.
Ali on ne poseduje masu.
Težak je onaj drugi,
onaj prvo spomenuti,
koji me ne sluša,
koji nema imena,
koji me pogađa.

Hans Magnus Encensberger (1929)

iz Polja, br. 424,

prevod s nemačkog: Oto Horvat

Agon broj 4

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Wed, 07 Oct 2009 22:12:00 +0000

Četvrti broj časopisa Agon je postavljen i nalazi se na adresi www.agoncasopis.com
Agon 4 u rubrici prevedena poezija donosi izbor iz pretposlednje knjige jednog od najvećih savremenih portugalskih pesnika Euženija de Andradea u prevodu Ane Stjelje. Takođe, u prevodu Ivane Maksić zastupljen je jedan celovit poetski ciklus poznate američke autorke, Edrijen Rič, značajne i po aktivnom društvenom angažmanu u domenu feminizma i ljudskih prava uopšte.
Rubrika poezija predstavlja pesme Jelice Kiso koje karakteriše izrazita fragmentarnost i asocijativnost. Reč je o poeziji koja, uz određenu dozu melanholije, mitološko i istorijsko zaogrće formom naizgled slobodnog poetskog toka svesti. Posve je drugačiji izraz zagrebačkog pesnika Miroslava Pelikana. Tematski uglavnom ujednačene, pesme iz ciklusa koji donosimo opsesivno ispituju mogućnost pronalaska fantomskog toposa, oličenog u južnom moru. Stišan pesnički jezik nudi avanturu potrage koja se odigrava u prostoru prepunom onirične mediteranske ikonografije. U poeziji mlade pesnikinje Marke Tomić Đurić prepoznatljiv je uticaj ženskog pisma. Kroz zavodljivu lakoću izraza narativni pasaži u ovim pesmama prožeti su očuđenom čulnošću kojom dominiraju boje i vizulena percepcija stvarnosti. Rubriku zaključuje ciklus u nastajanju, pesnika Vladimira Stojnića, pod nazivom Arhitektura povratka. Ciklus je deo knjige pesama u rukopisu.
Rubrika o poeziji donosi temat posvećen pesniku Milutinu Petroviću koji je priredio Bojan Savić Ostojić. Osim interpretativnih tekstova autora mlađe generacije (Bojan Samson, Goran Korunović i Bojan Savić Ostojić), posvećenih poeziji autora Promene, knjige koja je svojevremeno izazvala pravu revoluciju u savremenoj srpskoj poeziji, temat donosi i izbor iz Petrovićeve poezije koji su napravili autori tekstova u saradnji sa pesnikom. Izbor, čija je ambicija bila da bude istovremeno funkcionalan, saobrazan kritičkim tekstovima i reprezentativan, koncentrisao se na pesme koje uglavnom nisu bile zastupljene u do sada štampanim pesnikovim antologijama. Temat broja zaokružen je selektivnom bibliografijom.

uredništvo Agona

Адам Пуслојић

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Mon, 05 Oct 2009 13:31:00 +0000

У раном Пуслојићевом циклусу "Негледуш", првобитно објављеном 1973/4, а реиздатом 2007, јако је уочљив утицај савремених румунских песника које је Пуслојић преводио; а нарочито Марина Сорескуа и Никите Станескуа. Пуслојић се, попут ових песника, користи поступком "апсолутне метафоре", "режира" песму као сцену у којој се смењују сукцесивне слике, па чак уводи и сличан бестијаријум.

ИСКУШЕЊЕ НЕГЛЕДУШЕВО ТРЕЋЕ

Ставио сам јој руку на раме

и шума јој је никла на рамену.

Запалио сам јој косу

и из ње је истрчао

наги зец.

Трчао је према језерима њених очију.

У једно је скочио, а изронио у другом.

Ухватите тог зекана

довикивао сам свима

који су пролазили мимо.

Пољубите јој очи.

Али се нико није

ухватио на мој лепак.

Данас се већ знају

земаљски обичаји

по којима ја дарујем

зле дарове

Катран и кучину, за ране.

БАЦАМ ПОГЛЕД

Бацам поглед.

Бацам поглед за слепом мачком

коју бацам у воду. Бацам поглед

за њеним црним репом.

Бацам поглед на тиху воду. Вода мијауче.

Бацам поглед на њен јаук,

прво црн, па дугачак,

а после зелен и све крвавији.

Вода мијауче, а вода не мијауче.

Има вода које мијаучу једном годишње.

Бацам поглед јер ми се гледа у земљу.

Откидам себи очи, око по око,

и бацам поглед.

Свуд око мене саде две гљиве.

Ја идем даље са лептиром укуцаним у чело.

Никоме не казујем колико ме ексер жуљи.

Помало се исповедам божијем иследнику,

али и то само једном годишње.

Као да се ослањам на земљу, бацам поглед.

Бацам поглед, као да бацам себе.

ИСКУШЕЊЕ ШЕСНАЕСТО

Није отишао на венчање све док својој младој није

ухватио огромног пацова.

Донео га је у букету цвећа, ногу везаних за црвени

каранфил.

Букет је све време држао усправно, да му пацовчина

не утекне, а у крајњој нужди стезао би га чврсто

под пазухом.

Свадбара је било све више и више.

Па кад су се у петак (а свадба је била заказана

за среду) напокон сви искупили, увидеше да мањкају:

матичар и записничар, млада и младожења; обадва кума

и сви сватови.

Чистачица свадбаонице је тада по други пут чврсто

одлучила да пљуне у пљуваоницу... на такву свадбу.

АДАМ ПУСЛОЈИЋ (1943)

"Негледуш" у: Религија пса, Просвета, 1974,

стр. 55, 61, 69.

Библиографија Адама Пуслојића

Charles Simić

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Tue, 22 Sep 2009 19:46:00 +0000

Ne tako davno su se neki među danas propalim izdavačima (Narodna knjiga, Prosveta, Nolit, Rad) vrlo organizovano bavili objavljivanjem prevedene poezije, pa su čak pored izbora iz dela, objavljivali prevode celih pesničkih knjiga. U tome je prednjačila edicija Narodne knjige, Alpha Lyrae, pod uredništvom Tanje Kragujević, čije je misije, predstavljanja "klasika" savremene svetske poezije, direktni naslednik edicija Arijel u okviru zrenjaninske izdavačke kuće Agora. Do sad objavljena izdanja Arijela, doduše jako skupa za knjige poezije, otprilike, premda skromno, oslikavaju ambicije edicije Alpha Lyrae: Stanislav Baranjčak, Lucija Stupica, H. M. Encensberger...

Jedna od retkih celih zbirki objavljenih u ovoj ediciji Narodne knjige bila je trinaesta zbirka Čarlsa Simića, Svet se ne završava (The World Doesn't End), originalno objavljena 1989, a u Beogradu samo godinu dana kasnije. Simić ju je eksplicitno odredio kao "knjigu proznih pesama". Kao što ćete naslutiti na osnovu odlomaka, nosi neskrivene tragove eksperimenata nadrealista, Mišoa, pa i (otvoreno) Aleksandra Ristovića.

Onome koga nagrade teraju na čitanje valja napomenuti da je ova zbirka autoru donela Pulicerovu nagradu (1990).

*

Da li su ruski ljudožderi gori od engleskih? Naravno. Engleski jedu samo noge, ruski dušu. "Duša je varka", rekoh Ani Aleksandrovnoj, ali ona ipak nastavi da jede moju.

"Kao veličanstveni zalogaj zaslađene patke, ili kao penušava školjka u prirodnom soku?" Raspitivao sam se. Ali ona samo protrlja svoj trbuh i nasmeši mi se preko stola.

**

Moj palac se upušta u veliku avanturu. "Molimo te, ne idi", kažu prsti. Pokušavaju da ga zadrže. Nailazi crna limuzina sa ženom pod velom na zadnjem sedištu, ali za volanom nema nikog. Kad se limuzina zaustavi, ona uzima zlatne makazice iz svog novčanika i odseca mi palac. Odlazimo za Čikago a ona se služi okrvavljenim patrljkom mog palca da namaže svoje usne.

***

Neko se mota oko mojih vrata mrmljajući: "Naša guska je pečena."

Čudno! Nož i viljuška su mi spremni. Čak mi je i salveta svezana oko vrata, ali tanjir ispred mene još uvek je prazan.

Ipak, neko nastavlja da mrmlja ispred mojih vrata nešto u vezi sa izvesnom, hipotetičkom, navodno pečenom guskom koja je, tvrdi on, naša zajednička.

****

Dolazi vreme malih pesnika. Zbogom Vitmene, Dikinsonova, Froste. Dobrodošli vi čija slava nikad neće dopreti dalje od vaše najbliže rodbine, i možda jednog ili dvojice dobrih prijatelja okupljenih posle večere oko vrča jakog crnog vina... dok deca padaju u san i žale se zbog buke koju pravite preturajući po ormanima, tražeći svoje stare pesme, u strahu da ih je možda vaša žena izbacila prilikom poslednjeg prolećnog spremanja.

Pada sneg, kaže neko ko je zavirio u mrklu noć, a potom se i on okreće ka vama dok se vi pripremate da čitate, ponešto teatralno, s licem koje crveni, dugačku ljubavnu pesmu čija je poslednja strofa (vi to ne znate) beznadežno izgubljena

- Po Aleksandru Ristoviću

ČARLS SIMIĆ (1938)
Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990,
str. 44, 57, 80, 66.
prevod sa engleskog: Ljiljana Đurđić

Are Russian cannibals worse than the English? Of course. The English eat only the feet, the Russians the soul. “The soul is a mirage,” I told Anna Alexandrovna, but she went on eating mine anyway.
"Like a superb confit of duck, or like a sparkling littleneck clam still in its native brine?" I inquired. But she just rubbed her belly and smiled at me from across the table.

My thumb is embarking on a great adventure. “Don’t go, please”, say the fingers. They try to hold him down. Here comes a black limousine with a veiled woman in the back seat, but no one at the wheel. When it stops, she takes a pair of gold scissors out of her purse and snips the thumb off. We are off to Chicago with her using the bloody stump of my thumb to paint her lips.

***

Someone shuffled by my door muttering: “Our goose is cooked.”

Strange! I have my knife and fork ready. I even have the napkin tied around my neck, but the plate before me is still empty.

Nevertheless, someone continues to mutter outside my door regarding a certain hypothetical, allegedly cooked goose that he claims is ours in common.

****

The time of minor poets is coming. Good-by Whitman, Dickinson, Frost. Welcome you whose fame will never reach beyond your closest family, and perhaps one or two good friends gathered after dinner over a jug of fierce red wine . . . while the children are falling asleep and complaining about the noise you're making as you rummage through the closets for your old poems, afraid your wife might've thrown them out with last spring's cleaning.

It's snowing, says someone who has peeked into the dark night, and then he, too, turns towards you as you prepare yourself to read, in a manner somewhat theatrical and with a face turning red, the long rambling love poem whose final stanza (unknown to you) is hopelessly missing.

–After Aleksandar Ristović

CHARLES SIMIĆ,
The World Doesn't End,
bilingual edition, "Il mondo non finisce", Donzelli editore, Roma, 2001,
via Google books

Raša Livada

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Thu, 17 Sep 2009 13:06:00 +0000

"U Horoskop je upisan još jedan glas, još jedno znamenje, pesme koja bi se mogla dodati u niz 'još jedino ti možeš...' 'prevazići', 'nadsvirati', 'nadpevati': Lament nad Beogradom. Ponavljajući kompozicionu podelu Lamenta, ali podelivši mesta stihovima koji govore o svetu i lutanju (...) dajući lutanje u junaku, u "ti": "Ti međutim", jednog grada, postao je "A još jedino ti" jednog čoveka.

Horoskop se završava satiranjem stihova, a u Lamentu nad Beogradom, gde se imena mesta i linija lutanja postavljaju naspram slike grada "koji diše, u noćnoj tišini" i "širi kao labud krila", od lutanja i sveta, ali i ljudi i čoveka, na kraju ne ostaju "ni Minog, ni yang, ni yin, ni Tao, trešnje, ni mandarin. Niko i ništa". Od tog "Niko i ništa", od umišljenog središta, od nule i jorika, počeće Horoskop.

Ivana Velimirac, iz pogovora Horoskopu, "A još jedino ti možeš", str. 44.

Horoskop

(odlomak)

Ti međutim eto belo piješ pivo jer crno je i

zumrlo jer redo

m svi podunavci poredvolgani poredamazonci p

oredjangcengjan

gci poredmisisipljani piju pivo čučeći na pla

cu ispod izloga

sa konzervama pored piljarnice pekare tezge s

cvećem ili kruš

kama pivo je najmanji zajednički sadržatelj ko

sti tvoje i tvo

ja krv rade na pivo pogačice jogurt i perece

kada će kiša pi

taš kada je kiša doživim katarzu i imaš utis

ak da si slagao

si lagao nešto:

A atlantsko-varšavski kiborzi mešaju votku sa

viskijem: šampanjac i džin: što može biti štet

no po zdravlje umesto da konstruišu ljubomore:

pirinčane bube: lasere: lejzere: A-11; X-15;

B-52: Miraže: Mig-25: Telstare: Kosmos-237!

A ti osuđuješ privredni kriminal preko novin

ara ara ara ara

koji su šefovi bandi lopuže dvostruki špijun

i frazeri ljigav

ci ubice filistri beskičmenjaci ovde koje hoć

e da postanu vu

kovi zgražaš se ako ti je do zgražavanja žulja

ju te oči vatra

cipele voda bor zemlja zrak sve te žulja o kak

o si trivijalan

ali uvek podšišan skupljaš marke iz mauriciju

sa učestvuješ n

a konkursima lepote gubiš gubiš radiš u trgo

vini državnoj a

dministraciji službi društvenog knjigovodstva

imaš veoma duga

čke prste imaš sve više godina sve si manje n

evin sve si viš

e surove lažeš jer si prevaren znaš dobre i m

asne viceve dec

a su ti glupa kažeš na ženu koja te vara a š

ta ti znaš o de

ci i kako deca mogu biti glupa skote jedan u

strašna vremena

živiš muškarci na ratištu žene sa ženama ple

šu i najvitalni

ji ahasferi skapavaju umire i večni žid pesn

ici pesnike čit

aju i mrze pesnici pišu pesme s poentom na k

raju što je mol

iću prevaziđeno u strašna vremena živiš tvoj

a poezija logor

ski sanovnik nema nema poezije u sita vremen

a ali biće biće

kad umre ovaj glupi moj brat balkanski kad p

rođu mezetlučenj

a pečeni prasići timenijatebi kad prođe slav

ljenje prvog srps

kog poraza rodiće se bolji ovozemaljskiji brat

moj balkanski u

strašna vremena živiš bonaca močvarno doba p

osle bonace dol

azi još gora bonaca a ti ipak žuriš deliš us

pehe na ogromne

i male deliš ljude na ženke i muškarce u druš

tvu si inventiv

an sa sobom nikada ne pričaš ne ceniš nikog!

Raša Livada (1948-2007)

Horoskop, NB Svetozar Marković, Zaječar, 2008.

Biobibliografija Raše Livade

Jurodiva knjižara

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Tue, 15 Sep 2009 14:16:00 +0000

Uredništvo Jurodivog bloga i časopisa Agon obaveštava svoje čitaoce da smo pokrenuli novi projekat, Jurodivu knjižaru.

Na tom sajtu će se u elektronskom obliku objavljivati štampane publikacije uz dopust autora, kao i originalan materijal urednika i saradnika Jurodivog bloga namenjen elektronskom objavljivanju.

Prvi naslov Jurodive knjižare je reizdanje debitantske zbirke Bojana Savića Ostojića, "Stvaranje istine", prvi put objavljene 2003. u Kragujevcu. Izdanja u pripremi ćemo blagovremeno najaviti.

Preuzimanje materijala je, svakako, potpuno slobodno i besplatno.

Pozivamo naše čitaoce, a među njima pesnike, esejiste, prevodioce, antologičare, zainteresovane da objave svoj materijal u Jurodivoj knjižari, da sarađuju s nama.

www.jurodiva-knjizara.yolasite.com

Војислав Деспотов

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 11 Sep 2009 14:34:00 +0000

Видео-рекордер

Немој да сечеш грану на којој висиш, ниси ти Тарзанов
алтер его, ниси ни фашистичка беба да пред спавање
сисаш гвоздени прст - укључи видео-рекордер
да најзад и теби камера оњуши тело,
огрезло у народном биоскопу.
Не заборави да отмеш такси кад останеш сам и слаб на киши,
не заборави зум за језик који још значи.
Ти који ниси сасвим мртав, не сеци дрво живота
изникло из никлованог тла, Џон Вејн је пушио осамдесет на дан,
угледај се на њега, не каљај закон линча,
потпиши повољан уговор са секретаром романтичког шума лишћа,
снимај се, њиши се у редитељској столици
све док те не ухвати Сијукс за ишијас,
снимај се костимиран у пелене сценарија и бејби-дол синопсиса,
снимај се, шминкај се, буди добар дечко/девојчица
пред мамом која ти за пут око смрти за 80 секунди
гланца чизме одоздо.
Човек је дефиниција. Човек је познат плод,
укусан и у Мексику и у Сибиру, апсолутно сезонско воће.
А кад дође онај час - да ти се истроше батерије
и да ти нестане траке - кад ти под сувом граном
запева Јесењин - не бој се.
Сваки смисао ионако губи битку. Банке су у пола шест
отворене. Смрт је на твојој страни.
До бесвести ће се репродуковати твоја тајна,
закопана у тренутном погледу на море.

Зашто мрзим хаику
(одломак)

2.

О, Сунце које на Бродвеју залазиш на Бродвеју!
Обасјај дизајном својим
све нас који мрзимо хаику!
Отићи ћу одавде спорије него брже,
јер ако не останем умрећу касније него раније.
Збогом, крвава Мери.
Од сутра наручујем сендвиче преко телевизије.
Крвавице Мери, пусти ме,
хоћу на миру да гледам како два полицајца на Тајмс-скверу
неонским цевима туку црнца.
Хоћу! Хоћу! - одлучио сам то још пре него што су почели,
у мени је победио разум стрипа
и нада да ће догађај бити лепши од сваког покушаја
да се касније опише.
Како, рецимо, прецизно, као хеликоптери,
лете изнад његовог недовољно живог и мртвог тела,
пикирају на разбијене груди, једу печене пилиће
и забадају чешљеве с Пете авеније
у Харлем на лобањи,
божићном ћурком ломе му транзистор
у који се његова душа сакрила,
јер транзистор је данас јефтин,
захваљујући тржишту.
Осећам се као Трећи наставак Супермена
који помаже мрцварење с критичне раздаљине.
Леш је, другови, постао бео,
али су га одмах обојили бојом која се цеди
с нашег хотела.
Ретког ли тренутка кад тела надмашују мисаону несрећу
а идеје грешке природе!
О, како је данас боље него 1950.

Кад бисмо се поново родили

Кад бисмо се поново родили,
да ли бисмо поново живели?
Да ли бисмо поново попуњавали наше упитнике?
Кад бисмо могли да бирамо,
да ли бисмо изабрали петинг у Пекингу,
гурање кола из Питсбурга у Чикаго
или свеж печат на уговор о умрлом говору?
Где бисмо се уопште дубоко гњурали
да нисмо високи летачи?
Да ли бисмо хтели да будемо Буда, будала
или нешто финије?
Хоћемо ли сами одлучити
или ће да нам помогне неко од оних
који су одлучили сами?
Кад бисмо се поново родили -
да ли бисмо поново живели и дошли баш ту,
на овај свет?

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ (1950-2000)
Пада дубок снег, Нолит, 1986,
стр. 8-9, 55, 56-58

Библиографија Војислава Деспотова

Jorge Luis Borges

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Sat, 05 Sep 2009 07:46:00 +0000

Želim da toliko ponavljani i izanđali vrednosni kvalifikativ, onaj da je Borhes veliki pisac (podrazumevajuć, koliko i osporiv, kao i većina opštih mesta), zamenim jednom blažom, ali i dalje floskulom. Želim da Borhesa predstavim samom sebi − pesniku, pomalo patetično i neoriginalno, kao pisca kojem se uvek treba vraćati. Izuzev ranih, blago avangardnih početaka pod okriljem ultraizma, Borhes je pisac koji nije gotovo ništa suštinski menjao u svom poetskom izrazu. Dosledan svojoj poetici i svom viđenju književnosti, čitavog života je pisao tu jednu jedinu pesmu u mnogostrukim varijantama. Povodom toga, valja se setiti da je Nabokov napisao da je od svih brojeva jedino stvaran jedan i da su svi ostali ponavljanje jedino stvarnog. Pa ipak, to mnoštvo koje sadrži broj jedan kod Borhesa često deluje vrlo lako za praćenje kada jednom, po mogućstvu što ranije, otkrijete i shvatite njegov književni svet. Od tog trenutka veoma dobro znate šta da očekujete. Tu su neizbežne lune, ogledala, tigrovi, lavirinti, gaučosi izbodeni nožem u predgrađima i ponavljanje drevnih bitaka. Međutim, ono što mi se čini bitnim je to da čitanje Borhesa može biti pogotovo lekovito i otrežnjujuće za pesnike u njihovim sopstvenim stvaralačkim periodima koje karakterišu često zavodljiva, ali ponekad po izraz pogubna preterivanja, digresivnosti i metastaze pukih ukrasa. Čini mi se da povratak svojevrsnoj prijemčljivosti njegovih statistika i nabrajanja, može biti od pomoći u izbegavanju kiča i frazerstva na koje pesnici, po pravilu, nisu imuni. S tim u vezi je i možda prestrog Borhesov sud da slika koju samo jedan čovek može zamisliti ne dopire ni do koga. U svakom slučaju, manjkavo je svako predstavljanje svetske poezije 20.veka (a pri pogledu na listu pesnika sa leve strane ovog bloga, hteli ne hteli, sada već stičemo utisak nekakvog obuhvatnijeg pregleda, antologije) koje ne bi uključivalo Horhe Luis Borhesa. Ove tri pesme, koje povezuje Borhesu blizak motiv noći, jedni su od meni omiljenih poetskih trenutaka ne samo ovog pesnika, već uopšte.

Vladimir Stojnić

Mlada noć

Noćne vode očišćenja već me oslobađaju
mnogih boja i mnogih obličja.
U vrtu ptice i zvezde već slave željeni
povratak drevnih načela sna i tame.
Već je zapečatila tama ogledala
što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reči sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
− žele da budu Ruža.

San

Noć nam nameće svoju volšebnu
rabotu. Razatkati svet,
beskrajna račvanja
posledica i uzroka što se gube
u toj vrtoglavici bez dna, vremenu.
Noć želi da noćas zaboraviš
svoje ime, pretke i poreklo,
svaku reč ljudsku i svaku suzu,
ono čemu te je mogla naučiti java,
varljivu tačku geometara,
liniju, ravan, kocku, piramidu,
valjak, loptu, more, talase,
svoj obraz na uzglavlju, svežinu
nove posteljine...
carstva, Cezare, Šekspira
i ono što je najteže, ono što voliš.
Začudo, jedna tableta može
izbrisati kosmos i uspostaviti haos.

Zagonetka

Ćutljivo prijateljstvo lune
(loše navodim Vergilija) prati te
od ove danas izgubljene u vremenu
noći ili predvečerja kada su je tvoje
mutne oči zauvek odgonetnule
u vrtu ili dvorištvu što je prašina.
Zauvek? Znam da će neko, jednog dana,
moći stvarno da ti kaže:
Nećeš više videti jasnu lunu.
Već si iscrpeo neizmenljivu
sumu prilika koje ti je pružila sudbina.
Suvišno je otvoriti sve prozore
sveta. Kasno je. Nećeš se sa njom sresti.
Živimo otkrivajući i zaboravljajući
tu slatku naviku noći.
Treba je dobro pogledati. Možda je poslednja.

Horhe Luis Borhes (1899-1986)
sa španskog preveo Radivoje Konstantinović

Lionel Ray

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Thu, 03 Sep 2009 11:21:00 +0000

AUTOBIOGRAFIJA

Rođen sam u Smirni ili negde drugde ime mi je značilo „slepac“ ili „talac“

Rođen sam u Montevideu prvi put 1846. drugi put 1884.

Rođen sam na Aljasci na Long Ajlendu na Labradoru u pustinji Gobi u Solunu

Govorio sam ostjački vogulski čuvaški srpskohrvatski i sve druge jezike

Ogluveo sam

Bio sam sužanj u Engleskoj zatočen u Monsu u izgnanstvu u Briselu

na Džersiju na Gernseju deportovan u logore na Limnosu, Makronisosu, Agiosu Efstratiosu, kasnije i na ostrvo Samos

Ostao sam bez jedne ruke u ratu

Više od trideset godina sam paralizovanih nogu ležao u jednoj tamnici u Karkasonu

Bio sam osuđen na smrt pomilovan donesen nestao

Dvobojem mi je okončan život u trideset i osmoj godini

Obesio sam se o rešetku u noći između 25. i 26. januara 1855.

Ubio sam se 1930. i 1935.

Usmrtila me je giljotina 1794.

Umro sam od raka u sanatorijumu Ivri

Umro sam od zapaljenja glasnica

Umro sam od plućne kapi u logoru Dransi 5. marta 1944.

Umro sam na bojnom polju u Grčkoj u Francuskoj a posle su me streljali u Španiji

Zgazila su me kola blizu trga Konkord

Izvršili su mi trepanaciju za vreme rata, ali nisam preživeo

Umro sam, kažu, od uboda ružinim trnom

Ali umro sam definitivno u jednoj marsejskoj bolnici

od raka na desnom kolenu.

Lionel Rej (1935)

izvor: Alain Bosquet, Anthologie de la poésie contemporaine : les trente dernières années,

Le Cherche-Midi, Paris, 1994.

prevod sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

Дејан Илић/ Из викенда

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Thu, 27 Aug 2009 10:19:00 +0000

Бојан Савић Остојић

Терет свести

о односу спољашњег и интимног у збирци Из викенда Дејана Илића

Што више у нама расте жеља за знањем (...) све смо мање спремни да останемо унутар ма какве стварности.

(Сиоран, Пад у време)

Како прихватити претпоставку да постоји свет изван овог који се тренутно перципира? Појмити да се свет развија на временском плану значи посредно пристати на чињеницу да је пре овог овде, непосредно уочљивог света, постојао неки други свет, чак иако за собом није оставио никакве трагове. Појмити свет у простору значи прихватити да постоји и онај свет који смо (привремено) напустили: допустити том свету да тече, и без нас. Али опет се поставља питање: како прихватити да се свет одвија без обзира на наше присуство?

У последњој збирци Дејана Илића, Из викенда, субјекат се час заузима за берклијевски, субјективно-идеалистички приступ свету, по чијем би начелу esse est percipi свет постојао једино у односу према нама, ако је опажен од стране нас – а час га поима као апсолутног, страног, потпуно независног од присуства субјекта. Тако на почетку збирке, говорећи о дрвећу, пољима кукуруза: деловима сеоског имања, субјекат каже: „иако, као што/ рекох, не верујем да све ово заиста/ постоји и када ја нисам ту“ (Из викенда, VIII). Извесна субјективна телеологија која се приписује спољашњем простору – „ватра иза нас, у средишњој/ просторији, која куца за нас, дрва/ која горе за нас“ – сведочи о томе да се тај простор доживљава као интиман, да се интериоризује. Читаоцу се наговештава да је субјекат за тај простор везан емотивном прошлошћу, детињством, и да управо из дечје перспективе потиче та свест о искључивој упућености природе на субјекат.

Међутим, на овом простору, сада, присутан је, и то привремено, за време викенда, „одрасли“ субјекат који, не само да више не осећа некадашњу онтолошку повезаност са природом („јутро као такво, пролеће као такво“, Из викенда, XV), већ пред некада интимним простором осећа одбојност, отуђеност и неприпадање. Та отуђеност се испољава ишчезавањем видљивих веза са прошлошћу, услед чега је сведочанство субјекта једино које упућује на ту, потпуно субјективизовану прошлост:

Овде је, рецимо, био повртњак, редови

парадајза, леје шаргарепа, укратко,

уцртани план, залиха, потом виноград,

сад ништа, детелина

која прекрива целу парцелу.

(Из викенда, X)

Пред паскаловском вечном тишином бескрајних простора, субјекат-сведок принуђен је да своје сећање на тај простор из прошлости рационализује и релативизује тако што ће га свести на искључиво субјективну сензацију. Разлог: непосредних доказа о постојању тог субјектовог света нема. Присутни свет субјекат поима као одсуство ишчезлог света, оног који је њему припадао. Неспособан је да се суочи сањим, с простором као таквим, али, такође, због своје свести, неспосован је и да с њим оствари интимну везу. У знаку Башларовог цитата који је мото циклуса Друга места, „треба присуствовати осмози између интимног и неодређеног простора (...) није ли спољашњост некадашња интимност“ (стр. 41) – субјекат прижељкује осмозу спољашњег и унутрашњег, али до ње сада не долази, јер субјекат, осим интимно, осим берклијевски, време и простор не уме да појми.

Хоћу да се време врати, у ово насеље

када ме још није било, или бар не овде („За“)

У немоћи да комуницира са простором без порекла, тренутним, непосредно датим, субкјекат себе ставља у једну издвојену, ванвременско-ванпросторну позицију, која се најбоље одражава у његовој функцији сведока, опсесивног хроничара и бележника. Природа се субјекту приказује као безвремени призор, елејски замрзнут, лишен референце на субјективно, и самим тим, лишен свести. Простор лишен порекла („у овом окриљу нема порекла, речи/ не функционишу, само мисли/ и слике предмета“, Из викенда, XIII) може да буде само слика. Једино на тај начин простор може бити одредљив искључиво субјектом, који, нарочито у песмама циклуса Друга места, све више персонификује пажњу (мотиви ока, објектива, фотографије, филма, јастреба, орла, „што се надноси и има добро око“). У песми „Део“, димензија слике се директно учитава у дату стварност врта са медитеранским растињем.

Лијандер испод куће, агава, нар,

од свега по примерак, мала палма,

већ полувековни чемпрес, маслина

још млада. Као да их је неко,

не природа, посадио по сећању.

И залива свако вече, као да му је

последње. И као да то што расте,

не мора ни да расте, само је ту,

присутно, као слика, холограм,

парадигматични пејзаж.

Тренутна слика неког другог места засењује све историјске и поетске конотације које оно носи: овај ефекат је присутан у песмама Хвар, Бока, Лидо, које се лажно представљају као путописне. Субјекат-сведок се према природи, иако јој укида свест, односи као да је једина њена сврха да постане слика у перспективи субјекта, а даље, и у његовом сећању: „Галеб у налету, помисао/ да ћу се и тога једнога дана сећати./ Да се слике урезују у мрежњачу/ стварајући, с временом, невероватне комбинације.“ („Хвар“). Присуство детета (кћери) у књизи удваја просторно-временску растрзаност субјекта: у песми „Снег (друга рампа)“ читаоцу се сугерише да је један од разлога субјектовог повременог приклањања субјективном идеализму, карактеристичном за његову емотивну прошлост, емпатија са дететом: „И још више, мила, око планете круже добри сателити, и њихово оштро око,/ милосрдни анђели што нас чувају/ и када не знамо ништа о томе“. (У наведеним стииховима присутан је и деликатан подсмех таквом поимању објективног.)

Суочавање са простором, планинама које имају/ очи и гледају, иако не виде то што виде („Планине“), као да је праћено извесном завишћу од стране субјекта. Сама свест субјекта отворено се доживљава као место раскола субјекта са светом, као извор те неминовне зависти према не-свести, индиферентности простора. У тој не-свести природе, субјекат-сведок спорадично прижељкује да се заувек изгуби, и тако ослободи своје ванприродне детерминисаности временом и простором.

Кућа, III

С годинама, све више времена,

све мање простора у који бих се

сместио. Тамо пролеће птица, њен

лет је праволинијски, никад не мањка,

сав ту, она у њему. Нема вишка,

нема потрошње. Ова соба се сужава,

што је боље познајем, све ми је

тескобније, ова соба је матерња, кућа

родитељска. Али зидови су,

да не поверујеш, стварно отвори,

видим кућу у изградњи, раднике

како се довикују, долазе и

одлазе камиони, с песком, циглама,

другом грађом, видим чак и пре тога,

пре ове куће, ново насеље

на крају града, шуме и ливаде

што га уоквиравају, видим

заправо одакле је све почело.

А даље? даље не, и добро је

што је тако. И као обично, изјурим

на улицу, заувек одлазим, хтео бих

да одем, али је и улица

све мања, и кварт, и град, итд...

За

Хоћу да се време врати у ово насеље,

када ме још није било, или бар не овде.

Све са сликом мора и тоном таласа,

потковицом залива

где си одрасла.

Јер можда бих тада нашао

оно што недостаје. Целину твог тела

које ми измиче, у гестовима,

у промашеним речима.

Тада бих те сигурно поново срео,

након толико година,

ти у мислима које нису твоје,

ја на месту које ми не припада.

ДЕЈАН ИЛИЋ (1961),

Из викенда, Народна библиотека Стефан Првовенчани,

Краљево, 2008, стр. 83, 62.

Биобиблиографија Дејана Илића

Bartolo Cattafi

vlada.stojnic@nadlanu.com (vlada stojnic) — Sun, 23 Aug 2009 09:23:00 +0000

ISPOD NULE

U novembru padosmo ispod nule.
Reka je nosila žuto lišće platana i bila boja
od kojih oko strada: čelika, smole,
boje belouške
što klizi duž otrovnih snova.
U odavno potonuloj kabini (prvi
sprat hotela, rue de Tours)
odenusmo najdeblje majice,
koje behu izgrizli moljci.
Samo smo tako mogli da glumimo život,
pogodimo srce: potom povučemo
zarđalu dršku za alarm.

POSLEDNJI

To je onaj
što poslednji
neprimećen
u red staje
potajni vlasnik prevare
biće to iznenadni oganj na isteku
dugačkog fitilja
spasilac ostalih
tromih uvijenih raspredaka na ognjenom putu
na kraju kojeg napet i gotov
slučaj čeka.

Bartolo Katafi (1922-1979)
sa italijanskog preveo Dejan Ilić
iz knjige izabranih pesama Zimska hiromantija, Oktoih, Podgorica, 1997.

Katafija bismo uslovno mogli predstaviti kao posthermetičnog pesnika, gde bi ovaj prefiks post trebalo da označi, s jedne strane, vezanost za iskustvo bogate pesničke prakse međuratnog perioda (najslavnijeg pesničkog pravca u Italiji 20.veka), i s druge strane, svest da se u poetsku pustolovinu kreće sa saznanjem da je jedna epoha okončana i da treba pronaći nove puteve mogućnosti.

iz pogovora Dejana Ilića

O Jednoj antologiji poratne hrvatske poezije

jurodivi@gmail.com (Бојан Савић Остојић) — Fri, 21 Aug 2009 14:23:00 +0000

Za svoje vreme, Jedna antologija poratne hrvatske poezije, (priređivača Igora Mandića, objavljena 1987. u suizdanju Drainčevih susreta u Prokuplju i zagrebačkog Znanja) otvoreno je svojom koncepcijom izazvala sve dotadašnje poetske antologije koje su se izdavale za neoborive kanone.

Najpre, Mandić je zastupljene pesnike (izuzev barda Tina Ujevića, čiji je "labuđi pjev" postavljen na čelo u vidu epigrafa) poređao po abecednom redu, time odlučno odbacujući hronološki pristup. Izostavivši neka od najvećih imena hrvatske poezije tog doba, Mandić je to nedvosmisleno precizirao u oštroj belešci o metodi: "Klasici su u školskim čitankama, pa su tako pokojni".

Pored toga, kako bi usmerio čitaoca na pojedinačnu pesmu, Mandić je izbacio svaki bio(biblio)grafski podatak vezan za pesnike, osim godine rođenja, a evo i njegove formulacije razloga za ovu kontroverznu odluku: "Vrijeme neumitno briše bio-bibliografske činjenice, tako da u kolektivnom sjećanju ostaju eventualno samo pjesme. Antologičarsko-kritičarska koketerija koja dolazi do izraza u paradiranju podacima nameće se kao privid ozbiljnosti i teškoće. Čitajmo pjesme, a ne pjesničke živote".

Iz ove danas teško dostupne knjige izdvajamo tri pesnika koji su za vreme sastavljanja antologije bili živi, a danas se verovatno mogu nazvati klasicima savremene hrvatske poezije.

Josip Sever

ŽIVI I MRTVI SINOVI

1
otac žive sinove štiti
a mrtve sinove iznosi
i slaže ih u piramidu
ah kakav plodan vrag

2
razgovara sa zidom otac
o zidu jednog drugog oca
i nezgrapno iznad ovih
zidova grakće otac-starac

3
živi se sinovi stušte u nešto
u to ih viteštvo vodi
a otac strepi i gestikulira
i odiše vremenstvom

4
sinovsko pleme udara put
i čuju se odjeci paljbe
otac je kalkulirao
- sin!
drugoga sina gleda sreća
prvi dogorijeva i cvili

5
s duhovne strane otac
može se reći da je gord
sinovi nose svoju zastavu
i netremice bulje u sunce
što pulsira
na oštrom nožu

Slavko Mihalić

METAMORFOZA

Htio bih znati otkuda
dolazi ova praznina, tako
da se pretvaram u neko prozirno jezero, kome
možete vidjeti dno, ali bez riba.

Ali bez školjaka, rakova, bez
podvodnog raslinstva koje barem
nosi neko ime, a ja sam danas
bezimen. Čak me pomalo nema.

I tako, govoreći o praznini, pomičem
vodu u jezeru, ona
razbacuje pijesak i neke sitne čestice prilegle
po dnu. Meni se smućuje.

Idem ulicama spuštene glave poput
jednog drugog, jezera, tamnog prije svega, zatim
i otrovnog; i ne govorimo o tim
ogavnim bićima koja pužu po dnu, tako
da sada sam sebi zaudaram.

Ivan Slamnig

RADI SE O TOM, DA ZAUSTAVIM KONJA

Radi se o tom, da zaustavim konja.
On juri, glomazan i smeđ, ne odviše brzo,
iz sive trake ceste, obraštene dračama,
zauzdan, osedlan, bez jahača.
Proračunavam kretanje i sve sam odredio:
kako ću ga uhvatiti i svom težinom sebe pritisnut uzde,
a zatim ga ljevicom tapšat po vratu, da se umiri.

Tako. Sad. Dižem desnu, ali konstatiram, da je imam samo do lakta,
lijevu dižem, ali ona ukočeno visi.
Manjkaju mi koljena, komad ramena, lopatica,
i sva kosa.

JOSIP SEVER (1938-1989)
SLAVKO MIHALIĆ (1928-2007)
IVAN SLAMNIG (1930-2001),
iz Jedne antologije poratne hrvatske poezije, prir. Igor Mandić,
str. 137, 193, 201.
Drainac (Prokuplje)/ Znanje (Zagreb), 1988.