среда, 14. јануар 2015.

LITERODROM




Od 15. do 19. januara 2015. u Ljubljani se održava Literodrom, međunarodni festival literarnih praksi u razvoju. 

Na skupu nastupa dvadeset autora, urednika i kritičara iz regiona Zapadnog Balkana. Organizovano je nekoliko tribina posvećenih odnosu politike i književnosti, problemu seksualnosti u književnosti, kao i izdavačkoj politici na Balkanu. Tribine su praćene čitanjima. 

Tokom festivala će biti predstavljena druga balkanska sveska časopisa IDIOT.

Organizatori su IDIOT i KUD Kentaver. Koncept potpisuju Uroš Prah i Tibor Hrs Pandur. 


Kompletan program može se konsultovati na stranici IDIOTa i na facebook stranici Literodroma


четвртак, 08. јануар 2015.

Božidar Šujica

VEČE 


Konji od ostatka svetla vuku sarkofag sunca u hlad zabačenih zvezda. Dogorevaju moje ruke kao staro žito pored puta. Mirno gledaju vode dok opasujem jednu reku oko sebe. Otkačinjem svoju senku i ona ako hoće nek postane vatra ili sneg ili kopriva. Meni je svejedno. Samo da ne postane lokomotiva i da ne juri za mnom kroz bele tunele. 

Pod rebrom krijem neku pticu. Posle spavam pod krilom te ptice. Sve sa svačim posvađam u toj ptici. Sve sa svačim posvađa u meni ta ptica. Sve sa svačim u ptici i u meni posvađa se! 

Zatvoren sam u svojoj zelenoj pustoši. Sa jaguarima od mesečine i opsenarima avgustovske večeri. Ovo veče je nemogući brod. O što ljulja, ljulja! Samo da ne probudi jedan sloj sna, samo da ne pomeri tu pticu, taj u vazduhu vir, taj grumen sunca! Ta ptica je spirala pesme što je krije potiljak, ruža metka! 





четвртак, 01. јануар 2015.

Miroslav Mandić


OKTOBAR 



Ja sam spavanje. Noću posećujem ljude i 
odvodim ih u nepoznate im svetove. Snovima 
i odmorom, kojim prekidam njihovu budnost, 
ja već milenijumima spasavam ta nervozna bića 
da se konačno i zauvek ne samounište. 

Ja sam znak. Patetika i količine vremena u njemu. 

Ja sam oko drveta obavijen bršljen. 
Inicijativa tamno zelenog. 

Ja sam noćni rad motora u tegljaču šlepova. 

Ja sam sjaj i prskanje (što pada u dubinu 
i gasi se u padanju) električnog vara 
na četvrtom spratu nove bolnice koja se gradi 
u krugu stare u Novom Sadu. Iz mnogih prozora 
oči bolesnih uprte su u mene. Moja svetlost 
razigrava im načeti duh i zabavlja ih pitanjem: 
da li su i oči nevidljivih tako svetle. 

Ja sam bistrina i rezigniranost ponekad, 
nekih, negde, nekakvih i ničijih. 

Ja sam smrad koji ih ujedinjuje dok veselo 
ručaju na travi pored kola i mršavog, ispregnutog 
konja. Pedesetogodišnjak i njegova osamnaestogodišnja 
žena veselo jedu hleb, slaninu i papriku 
i bezbrižno me šire u neograničenim količinama. 

Ja sam treće, za ovu noć dodato ćebe. Hladno je. 

Ja sam sve ono što izaziva moj strah i što me 
drži u tom krugu. Hrani se strahom iz mene 
i svoj krug mojim kruženjem uvećava. 

Ja sam renesansni pejsaž u pozadini. Znači, slika 
bogate, radosne, ali već i snažnijom ohološću 
naoružane duše. A padaju narandžaste kiše. 

Ja sam pokisli dunavski kej sa privezanim 
brodićem "Jablanka". 

Ja sam svetlo što prolazi ispod vrata u mrak 
velike sobe i proizvodi tiho cikanje. 

Ja sam pun mesec koji, kada ga pogledam, kaže da.

Ja sam predgrađe. Trbuh, govno i metla. 

Ja sam Hrist u naručju hrome seljanke. 
Nebo je plavo, trava je zelena, ovce su bele, 
sunce je toplo, potok je bistar, istina je jasna, 
grudi su meke i lep joj se čini svet. 

Ja sam "povijest metala", i to istorija 
Božijih upliva u njega i istorija njegovih 
tehnoloških transformacija. 

Ja sam crvena mrlja na belom krilu poginulog 
goluba (anđela?). Da li? O, da li, Kebro? 

Ja sam perunika. 

Ja sam cvilenje psa, kreveta, mačke, cipele, 
nejake ideje. 

Ja sam ozarenje jutrom i gomilom vrabaca 
na travi. 

Ja sam "paklena nevinost" i princ paklene 
nevinosti. Otečeno ja. 

Ja sam neuhvatljivi sistem mišljenja, znači 
vetar. 
Titraj Božije jetre, znači vetar. 
Lupanje kuhinjskih vrata, znači vetar. 

Ja sam dovikivanje žena u noćnoj smeni fabrike 
za preradu voća i povrća "Kulpin". U praskozorju 
muči me san i vitalnost se moja ruši 
pod sudbinom najizrabljenijih ljudi u društvu. 

Ja sam srebrna neodlučnost. 

Ja sam muž i žena u povratku kući posle 
večernje posete prijateljima. 

Ja sam toplota šake koja greje rashlađenu limfu 
u kolenima. 

Ja sam avantura, učenik dosade. 

Ja sam u utrobi broda velike količine dima 
od varenja. Teško me ovi ljudi podnose, ali hleb 
koji žele da jedu primorava ih na mene. Bolje 
bi im bilo da ništa ne jedu. 

Ja sam san u kome sanjam jednu devojku 
koja sanja kako spava u nečijem snu. 

Ja sam večernje vino. 

Ja sam mrvice hleba, mrlje i fleke, zgužvane 
salvete i iskidane čačkalice, prah pepela 
na stolu posle ručka. 


JA SAM TI JE ON 
Matica srpska, Novi Sad, 1984.