субота, 25. септембар 2010.

Agon u Parobrodu, 28. septembra u 19 h


U saradnji sa Trećim trgom, Agon će predstaviti svoj novi broj u utorak, 28. septembra, u Kulturnom centru "Parobrod" (ugao Kapetan-Mišine i Jevremove), s početkom u 19 h.

Govore Vladimir Stojnić, Bojan Savić Ostojić i Marko Stojkić, koji će čitati stihove. Program vodi Dejan Matić.

понедељак, 20. септембар 2010.

Бојан Савић Остојић: Тропуће



Нова књига поезије Бојана Савића Остојића,
Тропуће (Друштво Источник) биће представљена у среду, 6. октобра у Културном центру Београда, с почетком од 19 часова. Програм ће водити Марјан Чакаревић, а о књизи ће говорити Владимир Стојнић и аутор.







цедило


капи су оно што је стварно

никако вода

капи што притичу са небеса

са чела, покрај пета


али ја њима жеђ утолити нећу


прво ћу да бацим своју пластичну чинију

па ћу обесно да пљунем, да смутим површину

а онда ћу, свечан и горд, да оперем руке



са обале дозива

присан глас

зидова. на себе подсећа.

о острвске хриди одбивши

се, до уха, до пучине, допре

само: номаде –


номаде – номаде; јека,

испрва одсечна, потом

јењава, прераста у шапат, шум

незнатан, који се не да пречути.



падам у сан, лабаво свеску стежући, оловка, неупотребљена, незаклопљива, насумице клизи по сумњивим обрисима; генерализује: спаја линије које, по њој, конвергирају; дивергентне удаљава; док је, мноме, мојим посредством, у мом одсуству, ретушира, реконструише, слика ми магловито лебди пред оком, прсти малаксавају; оловка се откотрља обично на лево, листови разлете на десно, уснићу је, последње је што знам, али сутрадан, затећи ћу све до јуче пажљиво неговане обрисе: прежврљане, непоправљиво унакажене;




Бојан Савић Остојић

Тропуће (Друштво Источник, 2010)

стр 8, 45, 64.


недеља, 12. септембар 2010.

agon broj 09

Agon broj 09 je postavljen na adresu http://www.agoncasopis.com/index.html

Deveti broj časopisa Agon prvi put svojim čitaocima u tematski zaokruženoj rubrici prevedena poezija predstavlja isključivo savremenu nemačku pesničku scenu, i to kroz pesme V. G. Zebalda (u prevodu Nikole Todorovića), Gerharda Falknera, Brigite Fuks i Kerstin Henzel (u prevodu Marka Stojkića). Poezija značajnog savremenog nemačkog pesnika i prozaiste V. G. Zebalda obeležena traumama dvadesetog veka preispituje mogućnost života „nakon istorije“ i stišanim lirskim glasom koji oseća i naslućuje svet oko sebe pokušava da ga imenuje neretko koristeći oksimoronske formulacije kojima nagoveštava ili apsurdnost sveta ili nemogućnost njegovog razumevanja. Ova poezija čiji su prizori smešteni u međuprostor i međuvreme obeležena je anksioznošću lirskog glasa i osluškivanjem uvek prisutne nedefinisane metafizičke pretnje. Gerhard Falkner svojim pesmama preispituje mogućnosti jezika i tako stvara jezičku poeziju vrlo razlomljenog i nekongruirajućeg izraza kojom, upravo uz pomoć promišljanja prirode jezika, unutar opšteg pokušava da osmisli i skicira sopstveni identitet. Sa druge strane, pesnikinja Brigite Fuks piše poeziju relativno jednostavnog jezičkog izraza u kojoj zainteresovani, ali objektivni posmatrač/ica popisuje okruženje koje opaža često dajući samo skicu prizora ili nagoveštaj atmosfere mitološke večnosti koja se ukršta sa običnim i svakodnevnim, dajući sliku specifičnog unutrašnjeg sveta. Poezija upitanosti pesnikinje Kerstin Henzel obeležena je nelagodom lirskog subjekta koji smešta svoj ženski identitet u već zadati, postojeći poredak.

U rubrici poezija objavljujemo pesme Marka Stojkića, Vanje Jambrović, Nike Dušanova, Vitomira Jovanovića i Miodraga Danilovića. Poezija pesnika i prevodioca Marka Stojkića je poezija velike erudicije saopštena istančanim lirskim glasom. U ovim pesmama lirsko ja kadrira stvarnost koja je dvostruko omeđena, sa jedne strane realijama i banalnostima svakodnevnog, a sa druge strane kulturom, naukom, filmom, muzikom i literaturom. U ovakvo ocrtanom pesničkom prostoru suptilno se mešaju i ravnopravno egzistiraju činjenice stvarnosti i činjenice kulture. Poezija zagrebačke pesnikinje Vanje Jambrović je poezija narativnog izraza, smeštena između erosa i tanatosa, unutar košmarnih gradskih prizora i tihih stanova sa iskazanim autopoetičkim i poetičkim impulsima. Junakinja ovih pesama pronalazi unutar poznatog okruženja nove i drugačije perspektive koje joj (ne)donose novu vrstu saznanja i uvida. Pesnik novih literarnih praksi Nika Dušanov u svojim pesmama izgrađuje najčešće ironijski stav i nudi nam poetiku precizno i promišljeno osvešćenog angažmana koja ne ostaje imuna na društvene okolnosti koje nas okružuju. Sličnu ironijsku distancu zauzima i pesnik Vitomir Jovanović čiji narativni izraz unutar svakodnevice koju opisuje pokušava da osmisli sadašnji trenutak često gledajući u prošlost u potrazi za boljim osloncem. Za razliku od njega Miodrag Danilović piše poeziju svedenog izraza u čijim se slikama mešaju mitološko i savremeno, svakodnevno i večno, obično i uzvišeno, stvarajući utisak bezvremenosti.

Tematska rubrika o poeziji, koju je priredio Vladimir Stojnić, ovaj put je posvećena postmodernoj američkoj poeziji. Ovom rubrikom smo želeli da našim čitaocima predstavimo jednu od najznačajnijih antologija američke poezije, koju je priredio Pol Huver – Postmodern American poetry – a izdao Norton. Odluka priređivača je bila da se ova antologija predstavi prevodima odabranih poetičkih eseja objavljenih u njoj, kojima se promišljaju različita pitanja i problemi moderne književnosti i poetskog izraza. Kroz devet jezički i tematski raznovrsnih tekstova predstavljamo veliki raspon poetika od bit-pokreta do jezičke poezije, kroz tekstove Roberta Dankana, Deniz Levertov, Frenka O’Hare, Alena Ginzberga, Roberta Krilija, Amiri Barake, Lin Hedžinian, Brusa Endrjuza i Viktora Hernandeza Kruza. U uvodnom tekstu temata, priređivač Vladimir Stojnić predstavlja ovaj izbor eseja i njihove autore i autorke. U istom tekstu priređivač, takođe, preispituje i promišlja značenje pojma postmoderno u poeziji, kontekstualizuje ovu Huverovu antologiju, ali i daje njenu ocenu, sa osvrtom kako na vrline, tako i na nedostatke ove antologije. Redakcija se ovom prilikom zahvaljuje prevoditeljkama koje su, uz priređivača, prevodile ove tekstove, a naročito Ivani Maksić.

Jelena Milinković

понедељак, 06. септембар 2010.

Jacques Dupin


У новом броју часописа "Поезија" приредио сам мали темат о песнику Жаку Дипену, са преводима из песничког циклуса "Морене" и поетичким текстовима самог песника и Доминика Вијара. Такође, у темату доносим одломак из свог магистарског рада. Овим на неки начин заокружујем бављење овим песником, чијем делу сам као тумач и преводилац посветио већи део прошле године.



*

Забрањено ми је да се зауставим да бих видео. Као да сам осуђен да видим само ходајући. Говорећи. Да видим оно што говорим и да проговорим баш зато што га не видим. Односно, да представим оно што не видим, оно што ми је забрањено да видим. Оно са чим се језик, разлажући се, судара, откривајући га. Слепило намеће обавезу да се појмови изокрену, и да се корак и реч начине пре погледа. Ходати у ноћи, говорити у жамору, да би се зрак дана који се рађа расуо и одговорио на мој корак, да би показао на грану, и откинуо плод.


Почети као што се кида чаршав, чаршав у чијим смо наборима једно друго гледали како спавамо. Чин писања као прекид, и окрутни уплив духа, и тела, у неопходни след прекида, скретања, буктања. Збацити све са себе на тепих, све своје оружје и свој дах, и прихватити дар себе као неприметно помицање, скоро равнодушно према универзалној равнотежи. Раскинути, поново се машити, и тако обновити. У шуми нам је ближи дрвеосеча него усамљени шетач. Нема невине контемплације. Више нема високих лугова кроз које промичу зраци и песма птица, ту су само кубици дрвећа у напону снаге. Све нам је дато, али да би било изнуђено, да би било начето, на неки начин и уништено, – и да би нас уништило.


Тишина дуби своје корито у говору, све до срца оног који је више не чека, који бди и ради патећи због њеног недоласка. Као тане хитнуто из ниједне пушке, које се не да упоредити ни са каквим хоризонтом, она се смешта у бучно срце, да би га уништила, да би проклијала. Више није на нама да господаримо заглушујућим морем, да преписујемо жамор киклопа... Тишина која надире у говор наоружава њену агонију и дарује јој очајничку свежину. Најситнија реч се тад пуни силом, па чак и она коју је њена урођена сила раздвајала од нас. Насупрот кретању пијаних усана, говор испотиха зрачи... Путања сумрака, метеор који расте...


Он сраста са даљином која га одваја од његовог циља. Изгара у пожару те изненада издате забране, у том огољавању које време одбија, али из ког избија простор као кад се семе распрсне. Усмртитељ свог циља, усмртитељ своје љубави, усмртитељ самог себе у истом тренутку, са истоветном наивношћу. Пре него што потпуно полуди у окукама повратка, од непознатог, од мира... Пут који је пратио затворених очију се болно рачва. Он недри три козје стазе које се сусрећу на боку планине, да би потом испариле у мирисе.


Жак Дипен (1927)

"Морене", Поезија 49/50, 2010.

превод са француског: БСО.